Marko Kraljević i brat mu Marinko
Vino pijet dva brata rođena,
vino pijet u ladna mejana,
jedan jeste Marko Kraljeviću,
a drugi je Kraljević Marinko.
Vino pile dok se ponapile, 5
pa pa počeli oni da se faljet,
veli junak Kraljević Marinko:
„Ja sam, Marko, od te' bolji junak!”
Marko veli: „Ja sam bolji junak!”
Ne se znajet koj sa bolji junak, 10
pa iskajet megdan da mi deljet.
Ali Marko umen i razumen,
te Marinku tivo odgovara:
„Čuješ li me, moj brate Marinko!
Mi smo braća od oci a majke, 15
sramota je megdan da delimo,
no ajdemo naše stare majke,
da pitamo koj smo bolji junak,
ona znaje i oće da ni kaže”.
Marinko je Marka poslušaja, 20
otidoše svoje stare majke
te pitajet koj je bolji junak.
Majka njima tivo odgovara:
„K'd pitate, moja deca mila,
k’d pitate, pravo će vi kažem. 25
Kad se mene moj Marko rodija,
on ne mi je ni malo plakaja,
a k’d mi se Marinko rodija,
plakav, do boga se čulo,
ne me ostavljav s’n da se naspijem. 30
S'g vi sami, moja deca znate,
sami znate koj ste bolji junak”.
Al’ Marinko majku ne veruje,
brata Marka na megdan mi vika.
Ali Marko učen i preučen, 35
te Marinku 'vako govoruje:
„E, moj brate, Kraljević Marinko!
Sramota je megdan da delimo,
no da idemo u suva planina,
de mi nema leba niti voda, 40
tamo brate, mije da idemo,
da trpimo i lvba i vode;
koj možemo više da trpimo,
toj smo, brate, mi po bolji junak”.
Otidoše u suva planina, 45
te mi sedet za petnajes d’na,
ali Marko ni abera nema,
a Marinko vrlo ožedneo,
više junak da trpi ne može,
pa govori svome bratu Marku: 50
„Čuješ li me, mili brate Marko!
Ja će izvadim moja ostra sablja,
će ubodem moga konja vranca,
te da mu se crna krv napijem,
ja sam, brate, vrlo ožedneja!” 55
Goara mu Kraljeviće Marko:
„Nemoj, brate, konja da ubodeš!
Ne ti dadem tri žuta dukata,
te otini dole u mejana,
u mejana Mare krčmarice, 60
te se napi vina crvenoga,
ama unutar nemoj da ulaziš,
jer je Mara kurva i đidija,
će te opije, pa će te ubije;
ti se čuvaj, unutra ne ulazaj, 65
nadvor vino neka ti iznese!”
Uze pare Kraljević Marinko
pa mi sleze dole u mejana,
od nadvora vino potražuje,
al mu Mara iz mejane zbori: 70
„Čuješ li me, neznana delijo!
Ja ti nemam vina za megdana,
ti ulegni u moja mejana
te se napi vina badijala”.
Prevari se Kraljević Marinko, 75
te se skina od konja svojega,
i uleze u ladna mejana,
u mejana ima što da vidi:
vino pijet trideset ajduka.
Kad uleze Kraljević Marinko, 80
svi se njemu na noge digoše,
te Marinku mesto učiniše,
svi po jedna čaša mu zdravnše,
dok se junak vrlo ponapija,
čim se napi, i odma zaspaja, 85
ajduci mu glava odsekoa,
a telo mu u ćubre zakopaa.
Marko sedi u suva planina
te mi legnav sanak da boravi,
s’n boravi pod jela zelena, 90
Šarec Marku tivo govoruje:
„Dik se, Marko, s’n se ne naspaja!
Nema ni ga Kraljević Marinko,
Mara njemu šera učinila”.
Marko ripi, od s'n se probudi, 95
jana Šarca, sleze niz planina.
K’d mi doće do ladna mejana,
Šarca ostavi na obornja vrata,
i mi njemu grčki govorija:
„Čuješ li me, moi Šarče dobri! 100
Nemoj nikog živoga da puštiš
da utekne iz ladna mejana!”
Sam uleze u ladna mejana;
što da vidi: trideset ajduka,
igrajet se s Marinkova glava! 105
K’d uleze Kraljeviću Marko,
ajduci mi glava sakrija zad sebe,
svi se njemu na noge digoa,
dobro mesto Marku učinija,
i svi njemu čašu nazdravija. 110
K’d se Marko vino ponapoi,
govoruje 'vako njima Marko:
„Imam li izan malo da poigram,
da poigram sa moa gola sablja?
jer sam tako ja junak naučiv”. 115
Svi ajduci izan mu dadoše,
Marko ripi igra da poigra,
zavrte se tri-četiri puta,
pa izvadi svoa ostra sablja,
te iseče trideset ajduka: 120
od trideset načini šezdeset.
K’d to vide Mara mejandžika,
ona iska na vrata da bega,
al' gu Šarec na dvor ne ispušća;
uvati gu Marko Kraljeviću, 125
umaza gu u loj i u katran,
zapali gu od vr’ ruse glave.
Mara gori, Marko vino pije,
dok je cela Mara izgorela,
do t'g Marko vino se napija; 130
pa izvadi svoga brata iz ćubre,
ukopa ga u zelen rudina.
Bog da prosti Kraljević Marinka!
Lepo li ga njegov brat ukopav,
lepo ukopav, a gorko oplakav.135
