Marko Kraljević i Filip Madžarin (Bovan)

Izvor: Викизворник
Pređi na navigaciju Pređi na pretragu


5

Marko Kraljević i Filip Madžarin


Fala bogu, fala jedinome,
falija se Filip Madžarine,
falija se ljube u postelju:
„Bolji junak nema, kaže, od mene!”
„Nemo tebe atar da ostane,
ja znam, kaže, boljega junaka:
bolji junak u Prilipu Marko,
u Vučitrn Miloš Obilići,
u Pazaru Relja Krilatica,
što ga fali Seret i Kraina”.
„Ako da bog te zdravo osamnemo,
ja ću pratit Marku sitnu knjigu!”
Kako junak boga pomolija,
tako bija zdravo osamnuja,
i napisa jednu sitnu knjigu,
pa gu prati Marku u Prilepu,
knjigu mu je grozno napisaja:
ako neće na megdan da doće,
neka opaše jednu žensku bojču,
neka uzne kudelju i vreteno,
nek mi prati konja i oružje.
Tako Marku knjiga dopadnula,
kad je Marko knjigu otvorija
pa videja kako grzno piše,
u groot se Marko nasmejaja.
Tu ga pita ona stara majka:
„Što se smeješ, sinko, na večeru?
Da l se smeješ gospodske večere?
da l se smeješ mojemu starostu?”
„Ne se smejem gospodske večere,
ne se smejem tvojemu starostu,
no se smejem ove sitne knjige,
od nekoga Filip Madžarina.
Ovakva knjiga do sag ne mi došla;
ako neću na megdan da idem,
da opašem jednu žensku bojču,
pa da uznem kudelju i vreteno,
i da mu pratim konja i oružje.
Ne se čudim što gu mene praća,
ne se čudim što Milošu praća,
no se čudim što gu Relje praća:
bolji junak što ga nigde nema.
Kada besmo u arapsku zemlju,
nađosmo se u veliku nevolju,
Relja uze mene pod lijevu
a Miloša pod dijesnu mišku,
pa prelete preko Tune vode,
te prenese mene i Miloša.
Kad prođosmo preko Tune vode.
tad pitasmo Relju Krilatića:
„Pobratime, da l smo ti težali?"
„Marko, kaže, ka od guske jajce,
Miloš, kaže, kako od kokoške!”
Marko spravi konja šarenoga,
pravo otide u madžarsku zemlju.
Kad je junak blizo približaja,
tu mi nađe trijes izmećarke
kude belu platno na rijeku,
„Bog pomaga!” Marko gi naziva,
„Bog pomaga, moje mile sestre!”
„Da bog dobro, neznana delijo!”
„Tako od boga, moje mile sestre,
a koje su Filipovi dvori?”
I one njemu bile pokazale:
„Gledaj tamo, koj su najvisoki,
em visoki, em su najlijepi!
E da bog da, pusti mu ostali!”
Po pitanje Marko dvore nađe,
pa mi čuka Filipova vrata;
niko njemu vrata ne otvara,
tad je Marko Šarcu govorija:
„Udri, Šaro, te izlomi vrata!”
Tad je Šara vrata izlomija,
izlomija i u dvore ulega.
Tu mi sedi Filipova ljuba,
ona sedi na meka dušeka,
i mi veze na sitna đerđeva.
Božju pomoć Marko gu naziva:
„Bog pomaga, Filipova ljuba!”
Ona kučka ništa ne govori.
Tad je Marku bilo zazor došdo,
pa je Šarcu bija govorija:
„Maši, Šaro, te izlomi ćerđev!”
Šara maši svoju desnu nogu
te izlomi onaj sitan đerđev.
Tu je ona kučka govorila:
„De, de, Šaro, e pust mu ostaja!”
Marku tada vrlo zazor dođe,
pa on maši onom desnom rukom,
te gu beše tako lako udrija,
iz glave gu zube isteraja,
pa je posle on nju zapitaja:
„A de ti je Filip Madžarine?”
„U lov otide, da bi da ne dođe!
Što bratimi svaku alu i vranu!”
Posle bila glavu prevezala,
pa je kučka u dušeke legla.
Kad je doša Filip Madžarine
našao je ljubu u dušeka,
našao gu i odma pitaja:
„Bog te ubija, moja verna ljuba!
A što si se glavom razbolela?”
„Bog ti ubija tvoje pobratime,
što bratimiš svaku alu i vranu,
tu mi stiže jedan dobar junak,
crno jagnje u zube držaše,
i za tebe često me pitaše,
pa je tebe junak naručija,
da ti slegneš u ladne meane,
da pijete ono ladno vino”.
Njemu, reče, na pamet mu palo,
pa je ljube bija govorija:
„Nije, kaže, moj pobratim bija,
no je bija Marko Kraljevići,
što sam njemu naručija da doće”.
Nema kude Filip Madžarine,
pravo ide u ladne meane
te on traži Marka Kraljevića.
Tu ga naće u ladnu meanu,
pa udara Marka po kožua.
Tad mu zbori Kraljevići Marko:
„Ne mi pudi buve po kožua!
Odi, kaže, vino da pijemo,
kolaj ćemo megdan da delimo!”
Pa izlegoše mijegdan da delu.
Tad je Marko njemu govorija:
„Udri, kaže, Filip Madžarine,
udri prije da te žao nije!”
Tad se meća Filip Madžarine,
pa ne može Marka da zavati.
Tad se meća Kraljevići Marko:
malo ga je junak zavatija,
na crnu gu zemlju obalija,
pa mi ripi od konja Šarana,
te mu iseče tu madžarsku glavu,
pa mu uze onu ostru sablju
i pripasa na svoje kukove,
pa otide kud kamen studeni,
pa izvadi svoju ostru sablju,
udari gu od kamen studeni:
na dve bija sablju izlomija,
pa udari Filipovu sablju:
kamen udara i na polovin ga odvaja!
Tad se Marko bija začudija:
„Fala bogu, fala jedinome!
Dobro oružje a rđavoga junaka!”



Reference[uredi]

Izvor[uredi]

Narodna književnost Srba na Kosovu - Junačke pesme, priredio dr. Vladimir Bovan, Jedinstvo, Priština, 1980, str.: 133-138