Marko Kraljević i Đino Arbanas
(Narodna pesma iz Lerinskog kraja)
Vino pijat sedomdeset kraloi,
Vino pijat na Čukur-planina,
Vino pijat i falba se falat,
Koj so majka, koj so mila sestra,
Koj so lubi, koj so bratučedo, 5
Koj so svoje milno maško dete,
Što mi beše Đino Arbanaše,
Nema so ščo junak da se fali,
Se pofali s kona pelivana,
I so sabja i so bozdogana. 10
I kraloi šega se podbile:
— Bre di, Đino, Đino Arbanaše,
Što se fališ s kona peliFana.
I se fališ so sabja, bozdogana,
Kona-ta je taja pcoška rana, 15
Koga da je, psi-te će go jadat,
Sabja-ta je studeno železo,
Koga da je, rđa će go jadi,
Bozdogan je studeno železo,
Koga da je, rđa će go jadi! 20
I na Đina nesvidno mu padna:
— Jadete, pijete sedumdeset kraloi,
Vo nedela na svadba da doite!
Kum će go kana Kralevića Marko,
Će me venča s negoi nevesta! 25
— Ej di, Đino, usta ti kapnalo!
Ščo zboruvaš takovi zborovi?
Ako čue Kralevića Marko,
A od Marko ti si život nemaš!
Si otide Đino na dvoroi, 30
Si posobra kiteni svatoi,
Go pokani Kralevića Marka,
Go pokani nunko da mu bidi.
Dođe Marko u Đina na svadba,
I si klade svirki i tapani, 35
Od nikada nevesta mi nema,
Po nevesta Đino će mi odi,
Svatoi te koni si ružvaja,
Stana Marko kona da si ružva,
Da mi odit po mlada nevesta. 40
Što mu veli Đino Arbanaše:
— U nas nemalo nikog takov adet,
Po nevesta nunko da ni odi;
Da si sediš na visoki divani;
Da si pije vino arbanaško. 45
I na Marka ćefa mu se stori.
Sedna Marko vina da si pije,
Da si pije vino arbanaško.
Mi ćinisal Đino po beli drumoi,
Pravo tegli vo Prilepa grada, 50
So se svirki, so se mi tapani,
I so se mi kiteni svatoi.
Mi otide vo Prilepa grada,
Mi zapreja na gnilišči grobišča,
Mi zapreja svirki i tapani, 55
Samo Đino na dvoroi otide,
Mi ja najde mlada Markovica,
Kade metit ramnite dvoroi,
Ka go vide Đino Arbanaše,
Frli metla vo ramni dvoroi, 60
Go prečeka, Đino Arbanaše:
— Dobro dojde, naši kumašine!
I mu velit Đino Arbanaše:
— Markovice, ubava nevesto,
Zdravo živo ot Kraljevnć Marko, 65
Ta bez tebe neće da me venča!
Mi se kači mlada Markovica,
Mi se kači visoki divani,
Mi ja praša nejna-ta svekrva,
Nejna svekrva, Markova-ta majka, 70
Ščo imaše za dvesta godini:
— Ej di, majko, ti stara svekrvo,
Dopratil je Marko i jaska da ida
Oti bez mene Gino ne go venčat.
Da li da oda ili da ne oda? 75
— Će odiš, snao, kako ne će odiš,
I na Marka atar će ostane.
Se promeni mlada Markovica,
Se promeni v nevestinsko ruo,
Si nametna Markovo-to ćurče, 80
So dvanajse vidri, lisičini,
So dvanajse kamni bescenati,
I si vjana Šarca dobra kona.
Kolku dojde gnilišča grobišča.
Mi udrile svirke i tapani, 85
Mu frlija preveza na oči,
Ja donese Đino na dvoroi.
Sleze Marko, nevesta da pričeka.
V raci Markoi nevesta mi sleze.
I ja kači visoki divani. 90
Dar mu go dade negovo-to ćurče.
So dvanajse vidri, lisičini,
So dvanajse kamni bescenati,
Da l’ ne će Marko da se seti,
Al ne može Marko da se seti, 95
Si ja venča za drugi junaka.
Mi sretnale gosti, prijateli,
Mi sednale na česna t'rpeza,
Ladat, pijat, lakrdiji činat,
Ščo mu veli Kralevića Marko: 100
— Ajd da pomini, ubava nevesto,
Da pomini po česna trpeza,
Da ni turi po edna čaša vino.
Mi pomina ubava nevesta,
Ot p'rven mu na Marka turi vino, 105
Mu podade vino, raka mu celiva,
I so raka Marka mi ga stisna,
I so noga Marka mi go tapna,
Da li neće Marko da se seti,
Oti je toa negova-ta nevesta. 110
Ret po redum po t'rpeza pomina,
Mi pomina ubava nevesta,
I na si-te turi čaša vino.
Ušče ednaš pa će mi pomini.
Će mi pomini po česna t'rpeza, 115
Vino da dade ubava nevesta,
Pa na Marka vino mu go dade,
Mu podade vino, raka mu celiva,
I so raka Marka mi go stisna,
I so noga Marka mi go stapna. 120
Togaj Marko mošne se naluti:
— Bog i ubil loši Arbanasi,
Ščo ne znaet svetago Jovana,
Ničkum legna Marko na trpeza,
Nitu jadei Marko, nitu piei. 125
Na utrina rano se osamna,
Stana Marko, doma će si odit.
Go izvadi Šarca od dvoroi,
Go prestegna so devet kolani,
Mi go vjana kojno će mi odi, 130
Mi go udri čatala kamčika.
Se zakopa zemli do kičica:
— Ajde. šarcu, ajde dobro kojna!
Ke ideme do Prilepa grada,
Vize mi se loši Arbanasi, 135
Ne mi znaat svetago Jovana!
Pak mu kojna neće da k'inisa,
Mi go udri čatala kamčika,
Se zakopa zemli do kolena.
Togaj veli Kraleviće Marko: 140
— Fala bogu, za čudo golemo
Zaboravif ubava nevesta,
Zaboravi dar da ja daruva,
Beli za to kojna ne mi odi!
Aj izvaite, loši Arbanasi, 145
Aj izvaite ubava nevesta,
Malko dara da ju daruva!
Se presegna svileni džepoi,
I nzvadi tri žolti dukati.
Izvadija mlada-ta nevesta, 150
I na Marka raka mu celiva,
Marko dade tri žolti dukati,
Go celiva kojna vo obrazi,
I so srce taja sama progovori:
— Ej di, Šarcu, milo dobro moje, 155
Koa će odiš vo Prilepa grada,
Koa će odiš, kogo će go najdiš?
Će ’a najdiš moja-ta svekrtva,
Đe ’a najdiš Markova-ta majka,
Ščo mi ima za dvesta godini, 160
Ščo ne može od zemja da stane.
Koj će tebe zopca-ta nazobat,
Koj će Marka vino go nasluži?
Progovori Šarca dobra kojna:
— Gospodaru Kralevića Marko. 165
Koga će odiš vo Prilepa grada,
Koga će odiš, kogo će go najdiš?
Đe ’a najdiš tvoja stara majka.
Ščo ne može od zemja da stane,
Ti si ja venčal tvoja-ta nevesta, 170
Ti si ja venčal za drugi junaka.
Koga krena preveza od oči,
Koga gleda — mlada Markovica,
Ta mi sleze ot Šarca na zemja,
Mi se kači visoki divani, 175
Mi go fati Đina Arbanaše.
Mu preseče nozi do kolena,
Mu preseče raci do ramena,
Mu izvrte dve-te crne oči,
Mi go frli od divan na zemja, 180
Ščo imaše stoka, mu popleni,
I isprati gosti, prijateli:
— Aj so zdravje, gosti prijateli!
Vije se na rados kanete.
Si ja zede mlada Markovica, 185
Si ja donese vo Prilepa grada,
Eto tako mi umel stari Marko!
Pesmu kazivao slepac Filip Mitre,
starac od 70 godina, iz sela
Petoraci u Lerinskom kraju.
