Mali Radojica

Dostasiggmav gyatusnigeričuda golemoga, ja li B grmi, ja l’ se zemlja trese, ja se bije more o mramorje, ja se biju na Popina vile? Niti grmi, nit se zemlja trese, ni se bije more o mramorje, ni se biju na Popina vile; već pucaju na Zadru topovi, šenluk čini aga Bećir-aga, uvatio Malog Radojicu, pa ga meće na dno u tavnicu. U tavnici dvadeset sužanja, a svi plaču, jedan popijeva, te ostalo društvo razgovara: „Ne bojte se, braćo moja draga, eda Bog da kakva gođ junaka koji će nas junak mama ti se kupa gola svi u jedno grlo zaplakaše, Radojicu ljuto proklinjahu: „Radojica, dopadnuo muka! I mi smo se i uzdali u te da ćeš ti nas kadgođ izbaviti, eto i ti sade k nama dođe - ko li će nas junak izbaviti?” Veli njima Mali Radojica: „Ne bojte se, braćo moja draga, već ujutru kad danak osvane, vi dozov’te agu Bećir-agu, pa mu kaž’te da j’ umro Rade ne bi li me aga zakopao!” Kad svanulo i sunce granulo, a povika dvadeset sužanja: „Bog t’ ubio, aga Bećir-aga, što dovede k nama Radojicu? Jer ga sinoć objesio nisi, već se kod nas noćas prestavio - hoće li nas pomoriti smradom?” Otvoriše na tavnici vrata, iznesoše pred tavnicu Rada. Onda veli aga Bećir-aga: „Nos’te, sužnja, te ga zakopajte!” Al’ govori Bećir-aginica: „Ev’, bogami, nij’ umro Rade, nij’ umro već se ućutio - nalož’te mu vatru na prsima, hoće li se pomaknuti, kurva!” Lože njemu vatru na prsima, al’ je Rade srca junačkoga - ni se miče, ni pomiče Rade. Opet veli Bećir-aginica: „A, bogami, nij’ umro Rade, nij’ umro, već se ućutio - već uvat’te zmiju prisojkinju, te turajte Radu u njedarca, hoće li se od nje uplašiti, hoće li se, kurva, pomaknuti!” Uvatiše zmiju prisojkinju, pa turaju Radu u njedarca, al’ je Rade srca junačkoga - ni se miče, ni se od nje plaši! Opet veli Bećir-aginica: „A, bogami, nij’ umro Rade, nij’ umro, već se ućutio - već uzmite dvadeset klinaca, udrite ih pod noktove Radu, hoće li se pomaknuti, kurva!” I uzeše dvadeset klinaca, udaraju pod noktove* Radu; i tu Rade tvrda srca bio - ni se miče, ni dušicom diše. Opet veli Bećir-aginica: „A, bogami, nij’ umro Rade, nij’ umro, već se ućutio - sakupite kola đevojaka i pred njima lijepu Hajkunu, hoće li se nasmijati na nju!” Sakupiše kolo đevojaka i pred njima lijepu Hajkunu. Na Rada je kolo navodila, preko Rada nogama igrala. A kakva je, da je Bog ubije, od sviju je i veća i ljepša, ljepotom je kolo začinila, a visinom kolo nadvisila - stoji zveka na vratu đerdana, stoji škripa gaća od sandala! Kad je zgleda Mali Radojica, lijevijem okom progleduje, desnijem se brkom nasmijava. A kad vid’la Hajkuna đevojka, ona snimi svilena jagluka, njime pokri Rada po očima a da druge ne vide đevojke; pa je svome babi govorila: „Jadan babo, ne griješi duše, već nosite sužnja, zakopajte!” Onda veli Bećir-aginica: „Bre, nemojte zakopati kurve, već ga bac’te u debelo more te naran’te ribe primorkinje lijepijem gyatomi ognjen gyatus hajdučkijem mesom!” Uze njega aga Bećir-aga, pa ga baci u debelo more. Al’ je Rade čudan plivač bio! Daleko je Rade otplivao, pak iziđe na brijegu mora, pa povika iz grla bijela: „Jao, moji b’jeli sitni zubi, povad’te mi klince iz nokata!” I on sjede i noge prekrsti, i povadi dvadeset klinaca, pa ih metnu sebi u njedarca. Opet neće da miruje Rade. Kad je tavna noćca nastanula, ide dvoru age Bećir-age, pa postaja malo kod pendžera. Istom aga za večeru sio, pa s kadunom svojom besjedio: „Moja kado, moja vjerna ljubo, evo ima devet godin’ dana kao j’ otišo Rade u hajduke, da ne mogoh serbes večerati sve od straha Malog Radojice - Bogu vala kad ga danas nema, i kad njemu haka glave dođoh! I ono ću dvades’t objesiti dok ujutru bijel dan osvane!” A to Rade i sluša i gleda, pa u sobu k njemu uletio, za večerom agu uhvatio, uhvati ga za vrat do ramena, istrže mu glavu iz ramena. Pa uvati Bećir-aginicu, pa poteže klince iz njedara, udara ih pod noktove kadi; dok je pola klina udario, i dušu je, kučka, ispustila. Njoj govori Mali Radojica: „Neka znadeš, Bećir-aginice, da kakva je muka od klinaca!” Pa uhvati Hajkunu đevojku: „O Hajkuna, srce iz njedara, daj mi nađi od tavnice ključe da ispustim dvadeset sužanja.” Nađe Hajka od tavnice ključe, on ispusti dvadeset sužanja. Opet joj je Rade govorio: „O Hajkuna, dušo moja draga, daj mi nađi od riznice ključe da što malo od ašluka tražim - daleko mi j’ domu putovati, treba mi se putem ponapiti!” Otvori mu sanduk od tal’jera; onda joj je Rade besjedio: „O Hajkuna, ahh aj me trpaj srce moje drago, što će meni GRAD ANDJELA NOC JE TAKO HLADNA A MENE NEMA TUU GRAD ANDJELA A TEBE NEMAAAAsa pisa , pa je uze za vjernu ljubovcu.</poem>