Maksim Crnojević/16
| ◄ PRVA POJAVA | DRUGA POJAVA | TREĆA POJAVA ► |
DRUGA POJAVA
Između dve stene završuje se klanac. Kule žabljačke vide se koso i malo dalje neg' u prvoj pojavi. Nasred scene stoji Ivo CRNOJEVIĆ pokazujući rukom put Žabljaka; pred njim Miloš drži ANĆELIJU za ruku, uz njih DUŽDEVIĆ, na strani vojvode, a u drugom planu ostali svati.
ANĐELIJA:
Ni reči više, stari zloguče,
ni reči više, ne verujem ja!
I smesta da se okameniš tu,
i svake zore taj iz tebe zvuk
izricat stane kobne reči te
i sav ti čudu poveruje svet —
i opet ne bih verovala ja!
IVO:
Učini dužnost, sine Miloše,
učini dužnost, obavesti je!
MILOŠ:
Rečeno je, obaveštena je.
ANĐELIJA:
Zar i ti već? Oh, dosta, dosta, zna^m!
(Krije lice Milošu na grudma)
Ivo: Raskrsti ruke, bio devere,
raskrsti ruke s tuđe neveste,
il' ovaj čas
(Rukom na maču)
raskrstiću ih ja!
MILOŠ:
Na grudma grlim svoju nevestu
i ljubi svoju, Maksim mi je dao,
ustupio uz pobratimsku reč.
IVO:
Šta? Maksim dao? Maksim dao reč?
Do vraga reč, al' ruke s neveste!
MILOŠ:
Od njega mi je od milošte dar,
i zaište l' je, njemu daću je
i nikom drugom! Zovi Maksima,
pozovi ga da opozove reč.
IVO (sebi):
Pozovi ga? Ta zar ne poznajem
darežljivost i gospodsku mu krv?
Darivati ma koga nevestom,
darivati sramotom oca svog!
Nesmisleniče, teški jade moj!
(U kantonadu)
Junaci, momci, svati kićeni,
svatovskim vencem okitite nas,
opkolite nas živim opkopom,
pa vrati li se Maksim ovamo,
za živu glavu ne puštajte ga,
već gonite ga mačem u nevrat!
(Momci se ponameštaju u okrug na desnoj strani)
A vi nas čujte, srpska gospodo,
i slušajuć nas, recite nam sud.
Svečani nas je zatekao čas,
taj svečan čas te pita, Miloše,
i zadata te pita tvoja reč,
jesi l' mi voljan predat nevestu?
Razumi dobro: meni da je daš!
Izreci sad il' hoćeš ili ne!
MILOŠ:
Na usta tvoja svečan pita čas,
svečaniji mu evo odgovor:
e ljube svoje ne dam tebi ja!
(Maksim ulazi polagano s desne strane)
IVO:
I opet pitam tebe, vojvodo,
je l' voljan Miloš predati mi plen?
MILOŠ:
I opet kažem, gospodaru, ja
da ne dam ljube, ne dam srca svog!
IVO:
I još jedared samo: amo daj!
MILOŠ:
I još jedared, ne dam te ne dam!
(Maksim istrgne jednom momku mač iz ruke, probije kolo i trgne Anđeliju od Miloša; Duždević prihvati sestru.)
MAKSIM:
Al' bogu dušu, bogu dušu daj!
(Probode Miloša)
MILOŠ (posrćući):
Još bolje tako, bolje tako još!
Tek pobratimu htedoh da je dam,
al' dođe pobrat, uzede je sam!
Još bolje tako, bolje tako još!
MAKSIM:
Šta? Pobratimu? Još ga spominješ?
U smrtni čas pomela mu se svest,
il' na dno srca pogodi zar nož,
te kajuća se vera potonja
u izdajničkoj krvi prokapa,
te potonj ište bratski oproštaj,
u ispovesti greha paklena
iznemogli mu drmajući um?
IVO:
Zar tako? Je l', obezumniče zao,
zar tako poklon natrag uzimaš?
Il' nisi mu je zar poklonio?
Te bezumnika kazniš, bezumnik,
naglinom grešnom naglu rušiš laž?
MAKSIM:
Poklonio? Poklonio? — Pa šta?
ANĐELIJA (otrgne se od brata):
Pa šta? Još pitaš, otpadniče crn?
Pa šta, još pita paščiji ti bes!
Ta anđela si, vraže, ubio,
svog anđela, ta hranitelja svog,
u času kad najvećma beše tvoj,
ni ocu tvom kad ne hte da me da,
već tebi samo, samo tebi, da,
sačuvati me zagrljaju tvom,
sačuvati me — sačuvaj me bog! —
Al' baš ti hvala, dobro dođe baš!
Nek' znade šta je mene poklanjat,
odricati se srca, lika mog! —
Hajdemo, Đorđe, da ih ne gledam,
ne mogu već podnositi taj svet:
mrtvaca mrzim, žive prezirem,
šat još i meni lepši svane dan,
da s uma smete crni ovaj san.
(Ode s Duždevićem)
(Dok Anđelija govori, Maksim baci mač, klekne uz Miloša i nagne se nad njim)
IVO:
Ne daj, ne daj, zaustavite je! —
Al' neka je, nek' mirno polazi,
nek' ide sad, jer š njome odlazi
taština moja, stari ponos moj —
Ne žesti se, ne tuži, Maksime,
ne očajniči, očin jedinče,
očajnom suzom oči ne kvasi
šat i mi lepši ugledamo dan,
ti ljubu srpsku, snajku srpsku ja,
razgoniće nam Srpkinjica sna,
razgonit jade crnog ovog sna!
( Diže Maksima; čuje se pucanje i zveka oružja, vojvode poodlaze sa stupišta koji na levo koji na desno. Pored Maksima i Miloša ostaje sam Ivo.)
MAKSIM:
Ps! Slušaj! Slušaj! — Diše—diše — još!
Ne umiri! Ne umiri! Oh, stoj!
Obazri se jedared samo još
nad ponorom što sveta deli dva;
ne velim da mi milost daruješ,
već oči tek otvori, oči tek,
da u punini vere njihove,
punini svetloj pobratima dva,
dubinu vidim svoje nevere!
Još jednu milost samo, samo tu!
Al' ako rečeš praštajući reč,
ne zbori više, bolje — bolje mri!
(Pucnjava sve jača, ulazi JOVAN KAPETAN)
JOVAN:
Izdajstvo, kneže, zlo i pomagaj!
Družina poče Miloševa boj
i otpadoše kivne vojvode,
junaštvu već je vernih naših kraj,
jer tebe traži svaki pomišljaj!
IVO:
Usudiše se kukavice zar?
Dečurlija se buni? Hoće prut?
Al' pazi, dere: poslednji je put!
(Vadi mač)
Uz Maksima mi ostaj, Jovane,
da ne pravi od sebe pokora,
a one ću utišati već ja!
(Ode)
JOVAN:
Šta? Ja da čekam, ja da dangubim
dok braća moja život gube svoj?
Zdrav', Maksime! Al' zdravij' da je boj!
(Ode)
MAKSIM:
Otvori oči, svani, pogledaj,
jedared samo pogledaj me još!
(Miloš digne glavu)
Oh, tako, danče moj, oh, tako, da!
MILOŠ:
Od mene — prosto — prosto da ti je!
A Bog — a Bog — idem — ga — pitati!
(Izdahne)
MAKSIM:
Ne odlazi, ne odlazi mu s tim,
jer sve vrline da ti meri tek,
nijedan greh, pa tu da rekneš reč,
za moju dušu spas da zamoliš,
prevagnuo bi greh strahovito,
a aranđ'o bi mačem plamenim
pred rajski vrati ev' ovako
(Probode se)
da!
Baš dobar beše, dobar — beše — ma,
i ruka beše jača — od — srca!
(Padne na Miloša i izdahne)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.
|