Maksim Crnojević/15

PETI ČIN

PRVA POJAVA

PETI ČIN

PRVA POJAVA

Stenovit proplanak u Crnoj Gori. Desno i levo dižu se strme gore. U prospektu vide se podaleko žabljačke kule. MAKSIM CRNOJEVIĆ dolazi.

MAKSIM:

Visoka goro, sveta pomeno,
kolevko tvrda snova mekanih,
što mladi nekad negova mi vek;
visoka goro, steno večita,
okamenjena srpska vero ti,
svedeno nebo što podupireš
da ne probije š njega božij gnjev;
visoka goro, drevna starino,
u drevnosti podmlañujuća se,
pustorodna blagodatnico, ti,
neponižena moja siroto,
blagodat mi je pozdraviti te!

(Klekne. Počivka.)

Oh, navek da sam ost'o u vama,
da nikad nisam onaj pozn'o svet,
i bregovi de srca imaju,
ognjevitu iz grudi svojih strast
prekipljujući sukću u nebo!
A ja, božastvom neodoljivim,
strahovito na stenu prikovan,
nad čelom gledam ognja komešaj
i u njem grudi dvoje, lica dva,
u ljubavnome žaru stopljena,
najmilija što behu srcu mom,
al' jedno drugom kad se sljubiše,
odljubiše se oda nj večito!
Slivene ruke, sliven zagrljaj,
slivena usta, grud na grudima,
al' još to nije dosta, nije još,
primaknite se tešnje, tešnje još.

(Vadi nož)

Među vama da mesta ne bude
ni koliko da nožev uski vrh
prazninu malu grdno ispuni! —

(Počivka)

U pak'o s tobom, sliko paklena,
maštane vrele vraški izmetu!
Okani me se, ne trebam te ja!

(Baci nož)

U pak'o i ti, glatka opseno,
ñavolska sunca zrače sleñeni,
u pak'o s tobom, ne trebam te ja!

(Baci sve oružje od sebe)

U pak'o i vi, poslanici mu,
što pritegnuti silom misli zle,
pritrčaste joj silno u pomoć,
u pak'o s vama, ne trebam vas ja! —

(Klekne opet)

Visino sveta, nema gorico,
ponošljiva ti neba, brata tvog,
zaboravljena posestrimo, ti,
što u milosti nekad odgoji
najdivnijega pobratimstva žar,
što pobratima žrtvu ugleda,
te i sad čekaš da je naknadim
svedočeć grdni na srcu mi dug!
Pa zar si mogla, sveti svedoče,
svedokom biti takvim mislima,
te mirno gledat kako tovarim
na stari dug sve veći i veći?
Ne bojiš li, ne bojiš li se zar
da neću imat platiti ga š čim?

(Čuje se izdaleka svatovac, podvikivanje i konjski bat)

Svatovac? On je, on je, soko siv,
što gorom pušta klika odaziv,
pa jade moje goni pred sobom
k'o crnih lasta jatomičan let.
Moj Miloše, moj sivi sokole,
ispustićeš je ispod krila sad,
i meni ćeš je veran predati,
u blagoslov prozboriti mi reč:
Što tebi ljuba, meni mila sna,
sačuv'o sam je, evo ti je, na! —
A ja ću je uzeti za ruku,
prikazaću, pokloniću mu je,
pokloniću t' je, zagrliću te,
u zagrljaju pitaće te drug:
— Je l' dosta, brale, je li plaćen dug? —
Da vidim gde su? Šta? — Već prestaše?
Zaustavlja ih ruka babina;
gle! Baba zbori — on uz nevestu —
a sad će — sad će — sad će da je da! —
Oh, ne daj, ne daj, čekaj, Miloše!
Ta meni samo, meni je tek daj!
Od mene primi bratski zaveštaj.

(Ode)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.