MARKO i TURE
Duran ide Marko, zorna je pogleda,
A kakva je njemu nevolja i beda?
Valjda što su davno već minuli dani
Pa u priči samo što žive megdani?
Valjda što već nema nikoga da čuje,
Da Srbinu Turčin ropske lance kuje?
Duran ide Marko... al', gle, jednog Muje
I, gle, po junaka iznenad holuje!
„Da l' već više nema za kraljevska sina
Ni u jednom hanu valjanoga vina?
Il' ni jednog više devojačkog vrata,
Da otolen krade Marko si dukata?
Pa s' toga l' si besan ko zmajina ljuta?...
Progovara Marko: „Beži mi sa puta!“
„Da ti idem s puta?... ma dina mi neću!
Nas dvoje smo zvezde, što s' na zemlji kreću.
Pa koja bi zvezda zvezdi da ustupi?...
Progovara Marko: „Mirom, Ture, ćuti!“
„Hoću da ti kažem, kaurine ludi,
Da će od sad Turčin da Srbinu sudi.
Ko prevrne verom i pripadne svecu:
Vala dobro doš'o pobednom mesecu.
A kaure druge, — našto mi otezat'?
Na jedan će lanac padiša povezat!“
Razljuti se Marko, snagu svoju skupi,
Bezobrazno Ture baš u zvezdu lupi.
Bedno Ture pade — bar tako se piše —
Pa ni mukajeta, pa ni reči više!
