Lukrecija ili Trojo/19
| ←Šena prva | Lukrecija ili Trojo Pisac: Nepoznati autor Šena druga |
Šena treća→ |
Elena: Sve mi je srce [ugrnulo i] ispalo čujući s funjestre plač. Da se nije što dogodilo momu Džanu? Nije moje srce traditur. Nuti Trojo i onoga drugoga koji grozno plaču. Ajmeh, sva sam utrnula od straha i boljesti. Ah, nesrećnice! Sad se kaješ kad vidiš da se despet što sam druzijema činila izvrće vrhu mene! Gosparu Trojo, zašto plačeš? Reci mi, ne taji, er me je strah da mene ne ustoka plakat veće nego [vas].
Trojo: [Bolje] da je, jadna, i [ona] umrla!
Doktur: Džano ti je umro, i nije ga živa.
Elena: Džano moj umro? Jaoh, dje, kako? Reci mi, da i ja, nesrećnica nedostojna živjet, umrem, paček puknem od boljesti.
Doktur: Džano, budući se despero za njegovom vjerenicom, zazvo je mene i Ždera, a mi, ne znajući što hoće od nas, odveo nas je na stranu u ulicu, pak se raspeo i odkrio prsi, i govorio: „Pogledajte ovdi upisano ime moje Lukrecije!” Pak se zamlatio stiletom i po mrtav na tle.
Elena: Ajmeh, sinko! I umro je ončas?
Doktur: Ončas. Ma je prije reko: „Reci mojoj majci da mi se ona učinila ubit! I reci momu ocu da mi prosti! I recite gosparu Troju da ima pacijencu! I recite mojoj Lukreciji da sam je kontento.” I tada je umro [na] rukami u Ždera.
Elena: Boljesti najgorčija, što me ne prikineš? Što ću živjet, prokleta da sam?! Proklet čas i ura kad sam se rodila, zemlja kosti mi izmećala, i onoj vještičini koja me naučila ove madžije! Gosparu Trojo, ja sam bila ona mati, paček ona srda nemila koja sam s madžijom privratila pamet tvojoj ćeri, skladnoj i vrijednoj djevojčici, i uzrokovala i moju i tvoju porazu. Uzmi stilet i digni mi živog! Osveti moga sina i tvoju ćer, i jednoga i drugoga oca. Nije dostojna veće živjeti ova pepeljuka.
Trojo: Ovo je drugi poso! Tot si ti mojoj ćeri uzrok da se ovako pom[a]mila?! I ovo obaznah!
Doktur: Fermaj se! Eto Ždero nosi mrtva Džana. I ja ću poć za ne gledat. Ovo kompasioni! [Ide.].
Reference[uredi]
