5
Lov cara Lazara
(Iz Sarajeva)
Podranio srpski car Lazare
U Kruševcu dolu pitomome,
Rano jutrom u svetu neđelju,
Pak on ide slavnu namastiru,
Ravanici prebijeloj crkvi,
Da sasluša svetu liturđiju,
Sa slugama i sa vojvodama.
Kad se svrši časna liturđija,
Car se vrati na bijelu kulu,
Za njim taste Jug-Bogdane stari,
Spored Jugom Brankoviću Vuče,
A za njima devet Jugovića,
Sva gospoda od dola Kruševa,
Care sjede u zlatnu šćemiju,
S desne strane Brankoviću Vuče,
A s lijeve Jug-Bogdane stari,
Do Bogdana devet Jugovića.
Izum dade srpski car Lazare,
Sva gospoda redom posjedaše
Oko cara jedan do drugoga,
Car povika Miloša vojvodu:
„O Milošu, moja prava slugo!
„Postavi nam od zlata trpezu,
„Na trpezu svaku đakoniju,
„I donesi vino i rakiju,
„Da pijemo da se veselimo;
„Neđelja je, danas suda nema.“
Hitro Miloš cara poslušao.
Postavio od zlata trpezu,
I ostalo, puto je od potrebe.
Kada su se jelom podmirili,
Miloš ih je vinom poslužio,
Po dva put se čaše obredile,
Treću dade srpskom car-Lazaru
Pa je care s njome nazdravio,
„Sva gospodo, iz dola Kruševa.
„I ostali moji prijatelji!
„Ja sam care, teško, zaželio
„Od zvjereta, iz planine, mesa;
„Već moj šura, Boško Jugoviću!
„Ti se hvališ na svakom sastanku,
„Da si bolji junak od Miloša,
„Nit' donese odsječene glave,
„Nit' dovede roba ni robinje,
„Sutra ćemo u Jastreb planinu
„Potražiti lova planinskoga,
„Da ja vidim, jesi l' dobar junak,
„Rano ćemo sutra podraniti,
„Povedite hrte i ogare,
„Ponesite sive sokolove,
„Da mi dobra lova ulovimo
„U Jastrebu visokoj planini.“
To je Bošku vrlo mučno bilo.
Tu siđeli, mrko vino pili
Od po dana do po noći tavne,
I tu tavnu noćcu prenoćiše.
Kad u jutru zora udarila
I careve dvore obasjala,
Car se sprema u lov u planinu
Sa slugama i sa vojvodama
I sa zetom Brankovićem Vukom
I sa puncem Jug-Bogdanom starim,
I njegovo do devet sinova
Kako sivih devet sokolova,
Nosi Boško krstaša barjaka,
Na barjaku temre od čelika,
A ostala sva gospoda redom,
I za njima Brankoviću Vuče,
Spored njime Jug-Bogdane stari,
Iza Juga devet Jugovića,
Pred carem su srpske vojevode,
Oko cara sluge svekolike.
Kad su bili pod Jastreb planinu,
Na ledini čador razapeše.
Pod čadorom car se odmorio,
Pa Milošu sluzi besjedio:
„O Milošu moja vjerna slugo!
„Ti ostani pod Jastreb-planinom,
„Da ti cara pod čadorom čuvaš.“
To Milošu milo ne bijaše,
Al' mu valja cara poslušati,
Osta Miloš cara čuvajući,
A ostala sva gospoda redom
Otidoše gore uz planinu
Do jezera u Jastreb planinu,
Kad dođoše zelenom jezeru,
Govorio Boško Jugoviću:
„Hajde babo, Jug-Bogdane stari!,
„I ti zete Vuče Brankoviću!
„I ostala sva gospodo redom,
„Otpuštite hrte i ogare,
„Zahajkajte brda i doline,
„Ja ću ostat' ovđe kod jezera
„S milim bratom najmlađim Nenadom,
„Da čekamo srnu jal' košutu,
„Jal' ljeljena roga povjenoga,
„Vi nagonte, mi ćemo strijeljat'.“
Ode starac, odvede družinu
I svojijeh do sedam sinova,
Zahodiše kroz Jastreb planinu,
Napustiše hrte i ogare,
Zahajkaše brda i doline,
Poplašiše zmaja od Jastreba,
Zmaj doleće zelenu jezeru,
Kod jezera u travu panuo,
Oko sebe očim rasvjetlio,
Kad nikoga zgledat' ne mogaše,
Onda skide krila i okrilje,
Kraj jezera u travu turio,
Pa se kupat' stade u jezeru,
A gleda ga Boško Jugoviću
Ispod jele sa trave zelene,
Krstat barjak u zemlju pobio,
Pa uzima od zlata strijelu,
Zape strelu za zlatnu tetivu,
Pa strijelja zmaja u jezeru,
Dobre sreće zmaju od Jastreba,
Strijela mu glavu premitila,
I kraj njega u travu panula,
Kada zmaje strjelu opazio,
Iz jezera u travu skočio,
Pa obuče krila i okrilje,
Podiže se nebu pod oblake,
Pa se savi Bošku pod jeliku,
Boško uze krstata barjaka,
Na barjaku temre od čelika,
Na Boška je zmaje udarao
Na barjak ga Boško dočekao,
Zmaj mu temre rukam salomio,
I sav barjak vatrom opržio,
Barjaktara ljuto obranio,
Tu mi Boško rana dopanuo.
Kad je Boško rana dopanuo,
Zmaj odleće uz Jastreb planinu
Osta Boško ranjen pod jelikom,
A kod njega mio brat Nenade.
Tako malo vr'jeme postajalo,
Dok stadoše hrti propadati,
Dok evo ti Jug-Bogdana starog
I za njime Brankovića Vuka,
Pred njima je Toplica Milane,
A do njega Kosančić Ivane
A ostala sva gospoda redom,
Svi junaci mračni i ljutiti,
Kako da će glave pogubiti,
Đe nijesu lova ulovili.
Kad dođoše zelenom jezeru,
Srdit viknu Jug-Bogdane stari:
„Mio sine, najmlađi Nenade?
„Kamo Boško? šta ste ulovili?
„Su čim ćemo caru dolaziti?“
Proli suze mlađani Nenade:
„A moj babo, Jug-Bogdane stari!
„Nijesmo ti ništa ulovili,
„Već je Boško rana dopanuo,
„Obrani ga zmaje iz jezera.“
Sve mu kaza što se dogodilo,
A Bogdan se ljuto namračio;
Kad ugled Boška pod jelikom,
Na dobra ga konja posadio,
Povede ga caru pod čadora;
Putujući Vuče progovara:
„Prijatelju Jug-Bogdane stari.
„Ovo nam je sve s Miloša bilo
„Te je Boško rana dopanuo;
„Kako siđeš pod Jastreb planinu,
„Pred vas care hoće išetati,
„Nit' se klanjaj, ni Boga nazivaj,
„Nit' mu sjedaj uz desno koljeno,
„Namrači se što god crnje moreš,
„Za to će nas care zapitati,
„A ti ćeš mu odgovore dati:
„Nek oćera iz dvora Miloša,
„Ja oćera, ja mi ga posječe,
„Za to ću ti i ja pripomoći.“
U ta doba polja prihvatili.
Daleko ih care opazio,
Pred gospodu bliže išetao,
Dok susrete Juga bogatoga,
I svog zeta Brankovića Vuka,
Pokraj cara oba prolaziše,
I od njega glavu okrenuše,
Nit' mu milog Boga nazivaju,
Niti mu se smjerno poklanjahu,
Već od konja dobrih odsjedoše,
Pod čadora naglo uljegoše,
Posjedoše kako im je drago.
Dok dođoše sva gospoda redom,
Svi pred carem konje odjahaše,
Pred carem se smjerno pokloniše,
I srpski mu božju pomoć viču.
Pod čadora care ulazio
A za carem sva gospoda redom,
Svi se caru smjerno pokloniše,
Za lijepo zdravlje upitaše;
Tastu svome care progovara:
„Što je tebi, Jug-Bogdane stari?
„Sa šta si se, Juže, namračio?
„Sa šta si se na me ražljutio?
„Šta je tebi care učinio?“
Na to Juže caru odgovara:
„Čuješ zete, srpski car Lazare!
„Ja oćeraj Miloša vojvodu,
„Jal' oćeraj, jali ga posjeci,
„Ovo meni sa Miloša bilo,
„Te je Boško rana dopanuo.“
Kada care sasluša besjede,
Bogatome Jugu govorio:
„O moj taste, Jug-Bogdane stari!
„Ja bih lako oćero Miloša,
„Al' je Miloš meni desno krilo,
„Su njegova do dva pobratima;
„Kad od mene pođu prve sluge,
„Što ih znade Murat Sulejmane,
„U bijeloj Šami i Medini,
„Ko će branit' mene i državu?
„Ali ću vas i to poslušati,
„Kad je Boško srpski barjaktare
„Sa Miloša rana dopanuo.“
Kad je care vako besjedio,
Sva gospoda listom ustanula,
Pred carem se smjerno poklonila:
„Car Lazare, srpski gospodare!
„Nad Miloša ne imaš junaka,
„Koji bi mu na mejdan iziša“?
„Znaš li care, srpski gospodare!
„Kad Miloša iz Kruševa spremiš,
„To će dočut Murat Sulejmane,
„Pa će zovnut' tebe na Kosovo
„I od tebe carstvo potražiti,
„A ko će mu na mejdan izaći?
„Već ti spremi vojvodu Miloša,
„Nek potraži lova po Jastrebu,
„Da mu vidiš sreću i junaštvo.“
A kad care saslupa besjede,
On doziva vojvodu Miloša:
„O Milošu, moja prava slugo!
„Ja sam teško mesa poželio
„Od Jastreba visoke planine,
„Jal' od srne jali od košute,
„Jal' ljeljena roga povjenoga,
„Ulovi mi lova bar jednoga,
„Sramota je polomiti strjele,
„A ne donjet' lova iz planine;
„Hajde, sine, donesi mi lova,
„Al' nikoga sa sobom ne vodi.
„Već sam zađi kroz goru zelenu,
„Hajde, brže, na tiho jezero,
„Đe silazi ljeljen i košuta
„Iz jezera piti vodu hladnu,
„Ulovi mi što sam poželio.“
A kad Miloš cara saslušao,
Ovako mu tiho besjedio:
„Čestit kneže, srpski gospodare!
„Za to ću te lako poslušati,
„Nikoga ti ne ću zaiskati,
„Samo pobru Toplicu Milana;
„Loviti je mučno bez zadruge.“
A car njemu na to odgovara:
„Eto tebe a eto Milana,
„Hajte oba u lov u planinu.
„Dobra sreća danas s vama bila!“
Tad se Miloš caru poklonio
I pred čador carev ispanuo,
Te povika Toplicu Milana:
„O Milane, dragi pobratime,
„Spremi moga ždrala debeloga,
„I tvojega doru od mejdana,
„Izvedi nam hrte i ogare,
„Da idemo u lov u planinu
„Da mi lova caru ulovimo,
„I na volju njemu učinimo.“
Toga Milan jedva dočekao,
Oba konja na mah opremio,
Pojahaše konje od mejdana,
Pak odoše u lov u planinu.
Kad dođoše u Jastreb planinu,
U Jastrebu zeleno jezero,
Kod jezera sjeli pod jeliku
Pa čekaju srnu, jal' košutu
Jal' ljeljena roga povjenoga.
Tako malo vr'jeme postajalo,
Stade jeka Jastreba planine,
Dok evo ti zmaja od Jastreba,
Leti zmaje kao vatra živa,
Kraj jezera u travu panuo,
Vitla očim na četiri strane,
Očim vitla, a vatru prosipa,
Ne bi l' koga vatrom opalio.
Kad nikoga ugledat ne može,
Onda skide krila i okrilje,
Kraj jezera u travu turio,
Pa se stade kupat' po jezeru.
Opazi ga Toplica Milane,
Pa od zemlje na noge skočio,
Zape strjelu za zlatnu tetivu,
Da strijelja zmaja ognjevita,
Dok mu Miloš prihvatio ruku,
A u ruci ubojitu strjelu:
„A za što bi, mio pobratime,
„Pogubio onakog junaka?“
Pa mu uze strjelu od čelika,
Prisloni je uz tanku jeliku,
Pa sjedoše na zelenu travu.
Al' je malo vr'jeme postajalo,
Privuče se Miloš do jezera,
Uze zmaju krila i okrilje,
Pa se opet pod jeliku vrati.
Okupa se zmaje u jezeru,
Pa iz vode na travu skočio,
Traži svoja krila i okrilje,
A kad viđe da naći ne more,
Razrika se, sva planina jeknu:
„O Milošu, dragi pobratime!
„Kamo moja krila i okrilje? 315
„Do tebe ih niko uzo nije,
„Poznaji me, zgubiti me ne moj,
„A ja tebe znadem za junaka,
„Kog ne rodi još nijedna majka.“
Tadaj Miloš zmaju progovara: 320
„Pobratime, zmaje od Jastreba!
„Hodi k meni pod tanku jeliku,
„A što si se, bolan, prepanuo,
„A znaš, da te pogubiti ne ću?“
„Pobratime, da se napijemo,
„Za junačko zdravlje upitamo,
„Vratiću ti krila i okrilje.“ 325
A zmaj njemu tiho progovara:
„O Milošu, dragi pobratime!
„Ne mogu ti doći pod jeliku,
„Kad na meni niđe ništa nema.“
Miloš skide ćurka velikoga, 330
Pa ga zmaju do jezera baci:
„Ogrni se, dođi pod jeliku,
„A do mene i do tvojih krila.“
Zmaj ogrnu ćurka velikoga,
Pa Milošu, pod jeliku dođe, 335
Pred njim Miloš na noge skočio,
U lice se zmajem poljubio,
Kraj sebe mu mjesto načinio,
Rujnog vina zmaja napojio.
Kad se zmaje malo odmorio, 340
Miloš zmaju tiho govorio:
„Pobratime, zmaje od Jastreba!
„A što si se, bolan, prepanuo,
„A znaš, da te pogubiti ne ću?“
Tadaj Miloš pobri govorio: 345
„Moj Milane, dragi pobratime!
„Uzmi, brate, krila i okrilje,
„Ponesi ih pod Jastreb planinu,
„Neka vidi srpski car Lazare,
„I ostala sva gospoda redom,
„Da sam ljutog zmaja zadobio,
„Jugovića što je obranio;
„Ne daj brate krila ni okrilja
„Za života nikome u ruke,
„Ni Lazaru našem gospodaru;
„Jaši moga ždrala od mejdana,
„Od ždralina bržeg konja nejma
„U Kruševu ni okolo njega,
„Pazi konja kako pobru svoga,
„Ždral i vila, to su moja krila.“
Milan uze krila i okrilje,
Jahnu ždrala, ode niz planinu.
Kako Milan niz planinu siđe,
Opazi ga srpski car Lazare,
Pa pred njega care izlazio,
Milan pred njim konja odjahao,
Car Milanu tiho govorio,
„O Milane, moja prava slugo!
„Đe si svoga pobra ostavio?
„Da ga nisi, sine, izgubio?“
Milan caru tiho odgovara:
„Car-Lazare, svečevo koljeno,
„Ja nijesam pobru izgubio,
„Već je Miloš u tihom jezeru
„Šestokrila zmaja uhvatio;
„Ako mi se care ne vjeruješ
„Evo vidi krila i okrilje.“
Krila kaže, njemu ih ne daje,
Već ždralina natrag okrenuo,
Pa se vrati u Jastreb planinu.
Za njim viče Jug-Bogdane stari:
„O Milane, naša prava slugo!
„Daj mi, bolan, krila i okrilje,
„Da ja vidim, su čim zmaje leti?“
Milan na to ni gledati ne će,
Već oćera ždrala uz planinu.
Brzo Milan svome pobri dođe;
Dok je dobra konja odjahao,
Dade pobri krila i okrilje,
Miloš dade zmaju od Jastreba.
I ovako njemu progovara:
„Eto pobro, krila i okrilje.“
Kad se zmaje krila dobavio,
Načini se guja parovita
Su šest krila od plamena živa,
Pa Milošu zmaje progovara:
„O Milošu, mio pobratime!
„Ti si meni život poklonio,
„Ako Bog da, te života bude,
„Naći ću se tebi u nevolji,
„Zatek'o se Murat Sulejmane
„U bijeloj Šami i Medini,
„Da te pobro u Kruševu nema,
„Otiš'o si kupiti harače,
„Pobratime, u Kara-Bogdanskoj,
„Čuo Murat, nigda doći ne ćeš,
„Kupi vojsku, hoće na Kosovo,
„Od Lazara da otima carstvo
„Srpsko carstvo i vaše gospodstvo;
„Al' ako me mili Bog poživi,
„Ja ću tebi biti u pomoći.“
Dok je ovo zmaje govorio,
Junak Miloš na noge skočio,
Pa on zmaja rukam' zagrlio,
U vatrena čela poljubio,
Zmaj Miloša u junačko lice,
Pa se onda oba rastanuli,
Zmaj odleće u Jastreb planinu,
Miloš osta s pobrom pod jelikom
Od večera do zore rumene,
A kad zora goru obasjala,
Povedoše hrte i ogare,
I odoše u lov u planinu,
Lov lovili dva bijela dana,
Ali nisu ništa ulovili.
Kada treće jutro osvanulo,
Zasjedoše pod tanku jeliku,
Milan zaspa, a Miloš se misli
Su čime će caru dolaziti,
A misleći očim pogledao
Prema sebe u jedan proplanak,
Kad se igra jelen i košuta
Na ledini po zelenoj travi.
Tadaj Miloš prenuo Milana,
Brže bolje strjele oboriše
I obadva lova uloviše,
Milan dobra postiže ljeljena,
Junak Miloš u gori košutu,
Na dobre ih konje uzvalili,
Pa odoše niz Jastreb planinu,
Kroz zelenu goru pjevajući.
A kad bili poljem pod Jastreba,
Miloša je care opazio,
Pred gospodom vako besjedio:
„Nad Miloša ne ima junaka
„U mojemu dolu pitomome.“
Sva gospoda caru zahvališe,
Ali ne šće Juže, ni Branković,
Već ovako caru besjediše:
„Hvala care, kad Miloša znadeš
„I nikoga od njega boljega.“
U ta doba Miloš na ždralinu,
Pored njega Toplica Milane,
Careve ih sluge dočekaše,
Pod Milošem konja uhvatiše,
Pod čador je Miloš ulazio
I carevu ruku poljubio,
Svoj gospodi Boga nazivao,
Sva gospoda na noge skočila
I Milošu pomoć prihvatila,
Car Milošu mjesto načinio,
Posjedoše, te se odmoriše;
Sa Jugom se Miloš pomirio,
Miloš Jugu ruku poljubio,
Jug Miloša u čelo junačko. —
Doklen care na sluge povika,
Spremiše se konji i junaci,
Sva gospoda pred carem pođoše,
Oko cara sluge i vojvode,
Za carem je Miloš vojevoda,
Za Milošem oba pobratima,
Krenuše se sva gospoda redom,
I dođoše dolu Kruševome
Do dvorova srpskog car-Lazara,
Svi na kulu pravo izlaziše,
Sva gospoda tu se odmoriše,
I ovako caru zahvališe:
„Hvala tebi, srpski car-Lazare,
„Na ljubavi i na časti tvojoj 480
„Pripazi nam vojvodu Miloša
„I njegova oba pobratima,
„Al' Miloša više od svakoga,
„Miloš ti je krilo u državi.“
Na to Juže tiho govorio: 485
„O Miloše, srpska vojevodo!
„Ja te znadem da si dobar junak,
„Dođi brate, da se zagrlimo.“
Miloš Jugu odmah pristupio,
A starac ga rukam zagrlio, 490
Pa ga ljubi u junačko lice:
„Prosti meni, Milošu vojvoda!
„Što se bijah na te ražljutio,
„Sve s mog sina Boška Jugovića,
„Hvaleći se među junacima, 495
„Da je bolji junak od svakoga;
„Kud god smo te, sine, opravili,
„Vazda si nam vjeru učinio;
„Spremismo te u bogate zemlje.
„Kara-Vlašku i Kara-Bogdansku, 500
„Ti pokupi groše i harače
„Od punijeh dvanaest godina,
„Što pokupit' drugi ne mogaše.“
Dok je Juže tako besjedio,
Sva gospoda listom ustanula, 505
Svi u jedno grlo povikaše:
„Živ nam bio, vojvoda Miloše!
„Živ ti bio, i ko te rodio!
„Dušmani ti pod nogama bili.“
To su rekli, pa se rastanuli,
Ode svaki svom bijelu dvoru.
