Senjani se u lov podignuli
sreće radi na Božić ujutru,
da junačku sreću okušaju.
Tako njima bog i sreća dade:
do podne im vedro i lijepo,5
od podne se nešto naoblači,
pa okrenu snijeg sa sjeverom;
smrzoše se toke za jeleke,
a jeleci za tanke košulje,
a košulje za pleći junačke,10
britki mači za junačka bedra.
Al’ govori Senjanine Ivo:
„Da moj brate, Jure barjaktare,
ne znaš đegođ kamene pećine,
đe bi mogli vatru naložiti15
i junački život povratiti?“
Al’ govori Senjanine Jure:
„Ne znam, brate, kamene pećine,
već ja znadem tamo u planini
nedaleko crkvu Petrovicu;20
tu možemo vatru naložiti
i junački život održati“.
Kad dođoše crkvi Petrovici,
veli njima Senjanine Ivo:
„Dete, braćo i moja družino,25
da mi ovđe vatru naložimo
od pušaka našijeh kundaka,
od mačeva našijeh nožnica“.
Al’ govori Jure barjaktare:
„Vi nemojte tanke puške kvarit,30
tanke puške i britke mačeve:
oružje nam može trebovati;
nego da mi vatru naložimo
od stolova i od svijetnjaka,
pa kad dođe lijep danak Petrov,35
što budemo na vatru složili,
ono ćemo ljepše pograditi“.
Sva družina njega poslušala,
brže-bolje vatru naložiše
od stolova i od svijetnjaka,40
i junački život povratiše.
Kad ujutru jutro osvanulo,
tad iziđe Senjanine Jure,
on iziđe pred bijelu crkvu,
ali snijeg u stre’ udario,45
oko crkve opkolili Turci!
Kad to viđe Senjanine Jure,
on se onda natrag povratio,
pa podviknu na svoju družinu:
„A na noge, braćo i družino!50
A na noge i na puške tanke!
Oko crkve opkolili Turci!“
Poskočiše Senjani junaci,
stadoše se ognjem premetati,
dok im nesta praha i olova, —55
pra’ još bješe, al’ olova nema;
al’ govori Senjanine Ivo:
„Braćo moja i moja družino,
ja imadem na mojoj dolami,
imam tridest srebrnih putaca,60
u puščani kalup saljevana, —
da punimo trideset pušaka,
ne bi l’ srebro bolje sreće bilo“.
Napuniše trideset pušaka,
i ubiše trideset Turaka,65
pake britke mače potrgoše,
oko crkve rašćeraše Turke;
pak odoše Senju bijelome
pjevajući i pop’jevajući.
