Limunacija na selu/2
Glava druga
Iz koje će čitatelj videti: šta je sebi Sreta postavio za zadatak odmah ono veče čim je razmestio svoje skromno pokućanstvo u svom novom i skromnom stanu.
I sada, kad sam vas onim u prvoj glavi spremio na sve i na svašta, sada vam neće biti ništa čudno što se Sreta morao užasnuti odmah prvih dana u ovome selu kad je video kako je svet miran i zadovoljan ili, kako se on prvih dana izražavaše, ubijen u glavu i apatičan za opšte stvari. Žive lepo među sobom, kumakaju se, zovu prijateljima i komšijama, slabo se svađaju, pa, i ako se posvađaju, to obično više žene, za kojekakve sprdnje, nego ljudi. Slažu se s vlašću, slušaju vlast, skidaju fes pred kapetanom. Jednom reči poštuju vlast, a međutim, otkad je već to napisano i po celom svetu objavljeno i poznato, tako da nema toga ko to već ne zna, da su interesi vlasti i interesi naroda sasvim suprotni jedni drugima.
I pre toga uvek mu je čudno bilo kad je u kom selu tako video kako to svet onako po starinski dočekuje i ispraća svoga, na primer, kapetana. On prema njima kao otac, a oni opet prema njemu kao deca. — Kakvi sakati i nakazni pojmovi, pomislio bi često tada Sreta u sebi; kao i da nije bilo Devedeset treće i Četrdeset osme! Još Srednji vek, još tama, mrak, jad, čemer i glupost! I to već nije mogao trpeti i očima gledati. Novi Prometej morade doneti svetlosti ovome narodu koji živi u najglupljoj tami, — pa ili taj svet neće i nadalje biti sramna i prezrena Vandeja, ili njega neće biti na svetu!! A nešto mu je unapred na zlo slutilo da su i ovi novi njegovi seljaci sušti »Vandejci«, i da će grdne muke imati dok ih iz političkog sna i mrtvila probudi i do onog stepena svesti dovede do kog su, hvala trudu i zauzimanju njegovu, dospeli oni kojima je dolazio i ostavljao ih u toku ove tri četiri godine.
Eto tim se mislima zaneo Sreta razgledajući školu i svoj stan. Dugo je tako hodao i jedva se seti da treba da raspakuje i namesti svoju sirotinju. Stade da razmešta svoj prtljag po sobi.
Prvo što je uradio bilo je da izvadi iz ručnoga kufera ogledalce, nešto manje od pedlja u dužinu, češalj i kontrafu Pelagićevu, onu gde je namalan onako naslonjen na svoju radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak hartije na kome piše: »Pravda i sloboda u okovima«; ako se, to jest, samo dobro sećam, pošto sam takvu sliku svega dvared video, jedared kod Srete i jedared kod moga šnajdera, koji prosto hoće da gine i u vodu (ali ne i vatru) da skoči za Pelagića. Odmah ukuca ekser u zid više kreveta (to jest, tu će doći krevet) i obesi Vasu. Zatim izvedi nekoga Lasala, i njega obesi, Svetozara tako isto. I pošto poveša slike zaslužnih ljudi i ukrasi sobu, stade vaditi knjige i ređati ih u prozor.
Najpre izvodi Narodnog učitelja sveg raskupusanog od silnog čitanja i prelistavanja, a zatim knjige: Kako su nas vaspitali, Šta da se radi?, Putovanje unakrst, Veroispovest suvremenog prirodnjaka, Šta nas košta gospodar i bog, Pripovetka kako je geja naranio dva načelnika, Pir bezdušnika, Narodna prava. Zatim izvuče jednu, pa se i sam trže kad joj pročita naslov i stade se okretati i gledati, dok se ne zaustavi na famulusu, uspravi se i obiđe jedared oko njega.
— Ej, more, jesi li ti pismen? — zapita ga oštro pošto se zaustavi a gleda mu pravo u oči.
— Nijesam, gospodine.
— Dakle nisi?
— Ama ni slovca. I đeca mi se, gospodine, posmevaju, pa vele: kad ćeš, čiča, u školu, jes’ napunio, vele, sedam godina il’ još nijesi?
»Pravo veli! — reče u sebi Sreten — pravi kreten, sudeći po licu.«
— Nijesam, gospodine, a kam’ da jesam!
Sreta odahnu, a valjda je rekao u sebi nešto na formu »Hvala bogu«, a zatim ćušnu tu strašnu knjigu ispod jedne druge, pa produži dalje vaditi knjige. Izvadi knjigu: Grobari Srbije, Život Isusov od Renena, Govore nekih poslanika na nekoj skupštini. Zatim oberučke izvuče jednu grdnu fasciklu brošira (paškvila, pamfleta, panegirika, odgovora), većinom političkoga sadržaja, zatim Lasalova dva predavanja o Ustavu, Politički bukvar za matoru decu, Pčele od Bihnera (ili nekoga drugog) i još jednu, pa se opet trže i stade zverati. Ustade i metnu ruke na leđa pa se okrete famulusu i stade ga meriti, a uvrće jednako bradu.
— More, ti si pismen?!
— Ama nijesam, gospodine.
— Ama da ti mene ne lažeš, more? Znaš li ti da ja tebe psihološki čitam?! Ti lažeš!
— Ne lažem te, boga mi, gospodine, a što da te lažem? Ne lažem ni ćatu, što je jedna, reći, vlast, a što tebe da lažem?!
— Ama tako ti časti, nisi pismen?
— Hehe! — smeje se glupo famulus. — Ama, zar je ikad iko u mojoj vamiliji pismen bio, te i ja sad da budem?!
— A kako živiš... ovaj... s kapetanom?
— He, he, kako da živim, gospodine, on vlast a ja poslužitelj. Onako kako on rekne.
— Hm! dakle se, — reče otežući — ne slažete, mrziš vlast?!
— Ama ne mrzim je. Nit’ je volim, nit’ je mrzim. Onako, znaš kako!
Sreta opet odahnu i stade vaditi opet neke silne brošure, zatim i druge školske i pedagoške knjige, tu: Rajhov Sistem higijene, sve sveske, Šta priča ne znam koji broj u Sibiriji, Nova nauka o javnoj nastavi ili Omladinski i narodni dobrotvor, Još jedan prilog za privrednu nastavu i još jednu knjigu posle koje se opet onako isto trže i stade zverati kao već dvaput što je. Zaustavi se na famulusu. Opet ustade, stade se šetati, obiđe oko famulusa mereći ga od glave do pete a jednako uvrće svoju broćastu bradu tako da je od jedne brade načinio tri, kao neka svrdla.
— Ama ko si ti, ko tebe posla da me pratiš i motriš?! Ko si ti!
— Je l’ ja?
— Ti, ti, da!
— Ja sam vamulus u ovoj školi odvajkada. Je l’ ti reko’, gospodine, čim dođe u selo?!
— More, ti si jedna birokračina, vidim ja. Pismen si ti, vidim ja, nego priznaj!
— Ama nijesam pismen, očiju mi, gospodine! A da sam pismen, kud bi moj kraj danas bio! Neznam, gospodine, ni čitati ni pisati!
— Hm! Dakle ne znaš? A znaš li ti ko sam ja, kad se turim nekome na vrat; je si li čuo, more, to?!
— Kako da nijesmo čuli, gospodine!? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe. »E, što vam sad, vele, dolazi jedna, da prostiš, nesreća, jedna napast i gurema, jedan kijamet u selo — vele oni za tebe — mani se, vele! Oće da kukate crnoga Marinka!«
— E, to ti je, vala! Za dobro sam dobar, a za zlo sam baš takav kako i rekoše za mene, — reče Sreta vadeći jednako knjige i lupajući jednu o drugu.
Kada sve knjige povadi, a on se ispravi, proteže se malo, a zatim stade odvajati i razmeštati povađene knjige. Najpre uzede neke dve ili tri knjige, i zavarav oči famulusu, ćušnu ih u slamnjaču (koju je tu zatekao, jer je kao školska svojina i inventarisana bila). Veliku većinu poređa u prozor i na policu u sobi, a nekoliko, one najnužnije, što svaki dan treba da su mu pri ruci kao popu trebnik, metnu na sto. Među njima beše, naravno na prvom mestu, Narodni učitelj. Jer kao što se za Aleksandra Velikog priča u istoriji da je vazda sa sobom Omira nosio i pod glavu (jastuk) ga metao i jednako čitao, tako je i Sreta s Pelagićem i legao i ustajao. (Silno mu je taj autor imponovao!). Tek ujutru, a ono vidiš Pelagića gde se ili zgrčio u krevetu kraj nogu Sretinih, ili pao dole, pa se pod krevetom raščepio kod Sretinih takozvanih papuča. Čitao Sreta pa zadremao (jer se duh može umoriti kao i telo), a knjiga mu ispala iz ruku pa pala ili u krevet ili pod krevet.
Te je knjige uvek nosio sa sobom i na dužem i na kraćem putu s takvim pijetetom kao ono — bože me prosti — stari Jevreji što su nosili »Skiniju zaveta«, ili stari poganci svoje domaće lare i penate.
Zatim povadi i poveša svoje haljine. S njima je brže bio gotov nego s knjigama. Među haljinama se mogao videti i jedan gunj, jelek i tozluci. Sreta se nosio i srpski i nemački. Nemačke haljine je nosio češće po selu, a seljačke opet češće po varoši. Kad je oblačio nemačko odelo nije imao mašne oko vrata, nego je išao razdrljenih grudi kao onaj Mara iz revolucije; a kad bi se opet seljački obukao, nije smela izostati dugačka mašna koja mu se pružala, bože me prosti, kao epitrahilj sve do tkanica, a tako isto nije smeo izostati ni prsluk ispod jeleka.
Na glavu tada metne fes bez kićanke, ili crni mek šešir sa jednim grdnim obodom (metar, vele, da ima u prečniku), kao što malaju na kontrafama one što su meksikanskog cara Maksimilijana streljali. Uz butinu spusti na dugačkom kaišu krivu britvicu otprilike od one sorte kakvih je Afis paša poneo nekoliko kola da njima zameni noževe i jatagane Sretinih dedova, pa se onako lepo proveo na Ivankovcu. Onda je to bila sramota obesiti taku britvicu, a sada je to dika za Sretu da mu lupka i odskače britvica! He, al’ drukčiji su bili Sretini đedovi i prađedovi, a drukčiji danas njihov Sreta! Pa još kad uzme pod mišku kakvu knjigu, pa se upusti u kakav razgovor, a u razgovoru sve upleće strane reči, a pogledaš: na njemu gunj, tozloci i opanci, a ti se zbuniš; kad ga pogledaš, vidiš: seljak, a kad zine da govori, i ti vidiš da je to gospodin, učen čovek! E, moraš i ti, i svaki, da se osvrne za njim kad ga vidi gde ide seljački a govori naučenjački!!
Pošto je tako raspakovao i ponameštao uz pripomoć famulusa, sede ili upravo izvali se da se odmori malo. Odmara se tako, gleda lepo nameštenu sobu i — i dopade mu se. Zatim se dade u neke njegove misli. Mora da misli sad o prilikama u selu, o zadatku koji ga čeka. Nastade pauza poduža, koju najzad prekide famulus.
— Ka, kutija, gospodine! reče famulus.
— Ama, da, zbilja... ja te i ne zapita’. Kako ti ono beše ime?
— Je l’ meni?
— Tebi, da.
— Pa Makso, Maksim Joksimović iz sela Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog. Ako znaš Joksimoviće, e ja sam, vala, od otih.
— A jesi li pismen? — zapita ga Sreta prelistavajući onako od bede neku knjigu.
— Nijesam, gospodine, zar ti ne reko’ maločas?! A ne znaš kako mi je sad krivo. Gledam ovu đecu evo ovđe, nema gi šaka jada, a čita ka’ iguman đe mu otvoriš. Krivo mi, do boga mi krivo!
— To ti verujem, a i meni je, vi’š, krivo. A imao bih baš zgodnom i zdravom lektirom da te poslužim. (Sreta se jako voleo u varoši narodski a u narodu varoški i učeno izražavati).
— A, ja! — reče famulus.
— Pa je si li ovdena odavno?
— Jesam, gospodine, biće već petnaest godina. Sve sam tu, tu okapah kod čkolje. Naučio sam se, znaš, na ovu dževu i galamu đečiju, pa mi je sve ka’ gluvo kad njih nema. Zato i ne tražim ljeba na drugoj strani.
— A je l’ se izmenjalo koliko učitelja ovde?
— Pa i nije, gospodine. Bio je prije tebe tu doskora gospodin Trivun. Tu sam ga već zatekao. Dobar čovjek. Došao je amo nekih deset godina prije mene. Pa ove godine nešto zakunja pa poteže pa umre, a domaćica mu s đecom diže se rodbini. I sad si ti drugi, što dođe poslije njega, koga ću da služim.
— A kako se slagao s kmetom i popom i sa seljacima?
— Pa lijepo, gospodine. On dobar a seljaci dobri, pa svima potaman. A popo ga begenisao još ponajviše i zato što je umeo lijepo da poje za pijevnicom. Kad on zapoje, pa da si ne znam koje vjere, moraš se, vala, prekrstiti. Da se iskidaš slušajuć’ ga i moleći se bogu, tako je pojao!
»Zar pevao?! E bome ti ja, moj pojkane, ne zapeva’, pa sve da na glavi dubiš! Moj je poziv mnogo svetiji, a ne da mu se tu derem!« — pomisli Sreta, a zatim će glasno: — A ko vam je predsednik?
— Pa čiča Milisav, onaj Pajić.
— A... kako svet, narod, građani, slažu li se? — pita Sreta, a već počinje grozničavo lizati usnice i još grozničavije i nestrpljivije uvijati svoju bradu i praviti od nje neke burgije.
— Pa dobro, već bolje valjada i ne može, gospodine. On ka’ otac, a oni ka’ sinovi; sve ka’ u složnoj kući. Svi ga vole i počituju, samo ga pomalo mrze ono nekoliko čapkuna u selu. Nego ga se i boje, pa mu baš ništa ne mogu.
— Aha! boje ga se! Dakle ne ljubav i poverenje, nego strah i sila drži njegov režim! Bajonetima se sve može, samo se ne može na njima sedeti! Aaaa... ovaj... a što da ga se boje?
— Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši. Malo zbori, ali što naredi, to mora da bude ka’ na tetiku! Tako je kazao da će da radi još kad su ga ono okmetili; jer, znaš, on im se nije nametao, nego je »pod moral« došao; jedva su ga namolili! Nikako nije ćeo!
— A je l’ bilo kontra-kandidata?
— Kako reče?
— Je l’ bilo još koga da pretenduje na to mesto?
— Ama, prosti me, palio sam prangije kad je ono vladika ovud prolazio, pa ih jako nabijao, a zaboravio da zinem, pa sam otad ka’ malo tvrd na ušima.
— Je l’ se ko još otimao za kmetstvo? — poviče Sreta.
— Jok, brate. Možda bi neko i ćeo, al’ nije smio. A ko bi i mogao kod živoga Milisava?! Ono sve drugo — a veruj bogu — jedva da mu pandur bude. Svi graknuše ka’ iz jednoga grla na nj: »Ti čiča-Milisave, i već niko drugi!«
— Phi! Baruština! Vandeja. I niko ni da piše, da protestuje!!
— Šta veliš?
— Velim — reče mu Sreta zlovoljno — ima li ovde kafane, mejane, jal’ tako štogod?
— Ima, kako da nema!
— Pa gde je mejana?
— Eno, tam’. A drži je neki Đorđe Ružić, Đorđe Cinco ga zovemo. I taj ti je jedan od onih čapkuna, za koje ti kaza maločas.
— E, zar?! E, onda ti ostani, a ja ću se sad vratiti. Ostani te mi malo kajgane za večeru zgotovi. Evo na, kupi jaja, a ja odoh malo u tu mehanu na jednu rakiju, pa ću se odmah, k’o što rekoh, vratiti. Ne zaboravi da otvoriš prozore, da uđe svež vazduh. Tako ćeš mi svaki put promahati sobu. Dakle, tako. A znaš li da zgotoviš kajganu?
— Ama zar ja?! Ja sam bog u kajgani! — reče ponositim glasom Makso famulus. — Stari kapetan i sad, đe god sjedne, priča da niđe slađe nije pojeo.
— E, dobro. A ti spremi. Ali ne zaboravi pustiti dovoljno sveža vazduha!
I Sreta krenu u mehanu da tamo nađe potvrde svojim slutnjama. Hteo je da prouči prilike u selu, i, ako one zahtevale budu, da odmah otpočne rad na preobražaju — samo ako je, to jest, onako kao što mu je zla slutnja šaptala.