Lahan/9
3.
MARIJA, pređašnji.
KONSTANTIN: Hodi, ljubo, i ti postade štedljiva sa posetama. Otkad sam u bolest pao, svako me se živo kloni, nemoj ti barem.
MARIJA: O care i gospodaru, kome mogu većma prinadležati misli i čustva mi, ako neće tebi? No oprosti, kad te ponekad lišavam nege po starijoj dužnosti. Ti si bolestan, neprijatelji mnogi, prijatelja malo. Ko će osim mene proviriti u tajne spletke zlovoljnika? Ko će paziti, čuvati, kvariti bedeme, koje zlomisleni protivnici na propast našu podižu? — No zato sam opet mislima kod tebe; za tebe i živim i dišem. KONSTANTIN: Uveren sam, ljubo, i pri boljetici ovoj da tebe još nemam, morao bih očajati. Ah! bolest me je načinila nezadovoljnim, nabusitim i zloćudnim; nije čudo što me ljudi izbegavaju.
MARIJA: I što čas jedan, čas drugi umišljaje čini da te upropasti. KONSTANTIN: Ah, ovaj je narod mene silom na carstvo podigao. Privrženost njegova bijaše neograničena i mene nazivahu najsrećnijim carem. Kako se moj narod od mene otuđi, ne mogu da postignem. Neka je bolest i podigla u nečem nezadovoljstvo; ali je ovo ogorčenije opšte, neće da se utaloži.
MARIJA: Mnogo više umnožavaju se naveti.
KONSTANTIN: Kažnjeno je i kažnjeno, i strogost upotrebljavana lihom i suviše. Da obrnemo list i vidimo, neće li velikodušije i milost dovesti zabluđene na put dužnosti.
MARIJA: Misliš li da bi time što pomogao?
KONSTANTIN: Videćemo kako će dejstvovati oproštaj nad Preslavom.
MARIJA: Nad Preslavom vojvodom?
KONSTANTIN: Ja sam ga pomilovao.
MARIJA: To si zlo učinio.
KONSTANTIN: Milost nije nikada zlo. Gledajmo, šta radi blagotočivi Bog kojega smo obraz i podobije. On prima grešnika kao i pravednika.
MARIJA: Zašto Bogu ne može ništa zlikovac; a čovek je dužan trebiti razbojnike, kao što trebimo zemlju od opasnih zverova. Koji je taj car koji uzima pod zaštitu zlikovce i ljude nevaljale?
KONSTANTIN: To neće ni jedan učiniti.
MARIJA: U nas postoje zakoni, koje si od časti sam izdao, postoje sudovi narodom ustrojeni, i ovakav je sud Preslava osudio. Šta si ti učinio? Odapreo si se protiv zakona, protiv suda i iščupao Preslava ispod pravedne kazne.
KONSTANTIN: Ne na silu, kraljice, nego po svetom onom pravu, koje Bog i ljudi sa ushitom caru u ruke predaju, po pravu milosti i štedrote. Koji je taj, koji će milost oporočavati?
MARIJA: Niko, dokle se milost bez štete otečestva upotrebljava; a kako primeti, da to biva sa uštrbom drugoga, ili što je gore, sa uštrbom sviju, naziva zloupotreblenijem dane Božije vlasti.
KONSTANTIN: Ja ako tu i grešim, grešim samo protiv sebe. Preslav je iš'o da mene ubije, ja sam mu oprostio. Zemlja time ništa ne gubi.
MARIJA: Kao da si ti neznatan čovek! O, care, zašto ti moram kazati, da bolest i na duh ti silno dejstvuje i da nisi onaj Teša, kom se narodi nekada diviše? Pođi redom pitati ljude je li tako malena stvar za zemlju da car padne pod rukama ubice, pa će se svaki užasnuti i povikati: avaj, što se učini od našega cara!
KONSTANTIN: Priznajem, ljubo, da su mi sile duševne oslabile. Zato i sledujem ponajviše tvojemu savetu.
MARIJA: Sleduješ, samo što onde, gde se stvar i mene tiče, o svojoj glavi radiš. Kako ću pravdati postupak ti, kad me zapitaju: zašto je Preslav pušten?
KONSTANTIN: Preslav ima veliku porodicu, ima znatne i mnoge prijatelje; njega gotovo sva zemlja poznaje, pa će se radovati svi, kad čuju da sam mu život oprostio.
MARIJA: E gled' kako čoveka može dobrota na krivo mišljenje navesti! Ti isti Preslavovi prijatelji ili su ljudi pošteni, rodoljupci pravi, ili nisu. Može li biti inače, care?
KONSTANTIN: Ne može.
MARIJA: Sad ako su ovi ljudi nevaljali, pokvareni, razvratni, šta si dobio ti, šta li je dobila zemlja, što si im po volji učinio? Učini im danas jedno, sutra će zahtevati drugo, prekosutra treće, ali ništa, što je dobro i pošteno. Šta više, oni će se krepiti u nevaljalstvu i govoriti: car ne kazni krivce, ili neće, ili ne sme; i jedno i drugo dobro je za nas. Još ćemo najposle dočekati da nam se plaća što činimo zlosti.
KONSTANTIN: Kad se tako uzme, tvoje reči imaju smisla; ali s druge strane . . .
MARIJA: S druge strane recimo da su ti ljudi pošteni, revnitelji narodne sreće i blagostanja. Kao Preslavovim prijateljima biće im milo što mu je život poklonjen; al' će kao pošteni ljudi morati pomisliti: car je učinio protiv zakona.
KONSTANTIN: I zažmuriti poradi ljubovi, koju imaju k Preslavu.
MARIJA: Ne znamo koliko će ih prećutati to. Zar je svaki prijatelj, koji se pokazuje da je prijatelj? To bi ti u svetu najviše imao prijatelja. Podigao si Preslava gotovo više sebe. Ljudi zebu u srcu gore od njega, nego od tvoje sile. Ko mu se neće ulagivati? „Ama hulja je", tim više treba da tražimo prijateljstva mu, jer je hulja strašno opasan, kad je na velikom stepenu. Evo otkud Preslavu toliko prijatelja. Ali neka se pokaže prilika da takva hulja padne, svako će povikati: Bogu hvala, kad ga se oprostismo, i okrenuti mu pleća.
KONSTANTIN: Već ja vidim da bez tvoga saveta ne treba ništa da učinim. Za sad neka prođe i tako. Jedan Preslav kao ni jedan.
MARIJA: Tako će i Preslav reći: „Jedan car kao ni jedan", kad dođe vreme da ti se osveti.
KONSTANTIN (pogleda je ukočeno). Da se osveti? Ja mislim, on će biti blagodaran što sam mu oprostio.
MARIJA: Blagodarnost je nebesno bilje, zato i ne rodi na zemlji. Ja sudim ovako: Preslav neće lako zaboraviti što je pod sudom bio, u tamnici ležao i toliku sramotu iskusio. Čovek čestoljubiv i narodu poznat teže zaboravlja obide; a što bi on i zaboravio, tu je žena, koja jednako plače, tu je rodbina, koja se drži da joj je ta sramota na čelu užigosana, tu su prijatelji. 0! i samu bi mu decu trebalo istrebiti, kad ne bi bila griota; jer ti i ono dete na sisi neće oprostiti za tu sramotu očinu i tražiće prilike, da ti se osveti.
KONSTANTIN: Iz svake tvoje reči domašam koliko sam pogrešio, ali što ću.
MARIJA: O, care i gospodaru, ako si pogrešio, nije sramota pogrešku popraviti.
KONSTANTIN: A kako?
MARIJA: Presuda nad Preslavom stoji u celosti.
KONSTANTIN (uplašen): A, ljubo, ja sam mu već oprostio.
MARIJA: Pogrešku učinio, je l'? koju treba da popraviš.
KONSTANTIN: Ne, ne, carska reč treba da bude sveta.
MARIJA: Ono je samo sveto, gde nema pogreške. Da car u pijanstvu što obeća . . .
KONSTANTIN (nepovoljno): Ja valjda nisam bio pijan.
MARIJA: Pijan, te kako; jer šta je drugo pijanstvo, nego kad je čoveku obuzet razum? Pogledaj šta si učinio, pa ćeš videti imam li pravo.
KONSTANTIN (uhvati se za nogu žalostivo): Malo što bolujem, nego sam postao i poruga na svetu. O, Bože, zašto se ne smiluješ i ne spremiš me sa sveta!
MARIJA: O, nemoj tako, supruže moj; ti da umreš, moje sunce da pomrkne, ah! šta bi bilo od mene! Tvoj pogreb biće ujedno i moj pogreb; ja bez tebe živeti ne mogu.
KONSTANTIN: Hodi, ljubo moja! (Uhvati je za ruku) O, kako mi je slatka ova vernost tvoja, slatka i preslatka!
MARIJA (zagrli ga): Tešo, sunce moje, Tešo uteho i sladosti moja! Ima li srećnije žene na svetu, nego što sam ja s takvim suprugom! Dobar si mi kao dobar dan, samo da nisi neprijateljima tako dobar.
KONSTANTIN: Osim pogreške sa Preslavom neće više ništa biti mimo tvoje volje.
MARIJA: Ah! Preslav, Preslav, moje teške rane! Preslav će meni grob izriti.
KONSTANTIN: Ljubo moja, ti si pametna žena, iz'misli štogod, da se ne poreče što sam za Preslava naredio. Tako ti Boga i našeg krsnog imena, izmisli štogod; ti znaš kako sam uvek na reč svoju držao.
MARIJA: Ah, kad bi bilo pomoći, ko bi ti dosađivao? Ali svako je sredstvo sujetno.
KONSTANTIN: Da ga pošljem kud iz zemlje?
MARIJA: To je još gore, jer će slobodnije moći protiv tebe raditi. Eno Tatari jedva čekaju da ih ko predvodi.
KONSTANTIN: Dakle nema pomoći?
MARIJA: Osim smrti, ništa drugo ne pomaže.
KONSTANTIN (zamisli se): Ne mogu; neka bude što će biti, ali ne mogu.
MARIJA: Kako, supruže moj, tako si ohladnio sproću sebe?
KONSTANTIN: Volim poginuti sam, nego da to učinim.
MARIJA: A ja i dete?
KONSTANTIN: Bog će vas sačuvati.
MARIJA (brizne u plač): Kuku meni, šta se od moga Teše učini! Slatko čedo moje Mijailo, šta će biti od tebe, kad rođeni otac za tebe ne mari!
KONSTANTIN: Stani, molim te, želiš li? Evo neka bude i to; samo mi nemoj plakati.
MARIJA: Suze ove ne teku za mene, nego za moje i tvoje dete.
KONSTANTIN: Ja vidim da sam pokor na svetu. Nit' me ko čestvuje, nit' može čestvovati. (Poćuta malo). Tako mi je valjda suđeno. (Lupa).
|