Lahan/18
2.
NEŠKO (stupi, no videći LAHANA zamišljena, stane i gleda u njega), pređašnji
LAHAN: Ti si se vratio, Neško.
NEŠKO: Vratio, care.
LAHAN (za sebe): Care! Ovo ime morade proizneti zmija, kad je prvu ženu prevarila. — Ne zovi me tako. Ti si se protiv cara podigao.
NEŠKO: Protiv nepravde. Dobar i dostojan car sveto je i blagosloveno ime.
LAHAN: A Teša?
NEŠKO: Nije više za zemlju.
LAHAN: Dakle?
NEŠKO: Da ga zbacimo.
LAHAN (gleda u zemlju): Da ga zbacimo! I da ga života lišimo?
NEŠKO: Ako mu je takva sudba.
LAHAN: Čudna je zverka ta sudba. Zar sudba da upravlja, kad je razum budan?
NEŠKO: A šta mu znamo. Odvažili smo se, moramo napred.
LAHAN: Nema srednjega puta?
NEŠKO: Teša se vezao Marije, kao zdravo telo čira i smrtonosećih krasta. Kad se ne može gad da rastera, i zdravo se telo seče.
LAHAN: Kaži, kad je nemoćno iskustvo, da nečistotu ukloni bez povrede zdravice. O! koliko lekara više učine kvara vidajući, nego da ne vidaju. (Poćuti, pa onda pristupi mu bliže). Je li sve učinjeno, kao što sam naredio?
NEŠKO: Sve, care.
LAHAN (oštro): Ovo ime da izostane.
NEŠKO (užasne se): Oprosti, sine Jasenov.
LAHAN (opet blago): Kako je dalje posao?
NEŠKO: Miroslav je zaista dospeo do mesta, gde si ti mislio. Hrana je međutim prevučena.
LAHAN: A Eltimir?
NEŠKO: Zbog izliva vode morade više opkoljavati, no stig'o je kud mu je veljeno.
LAHAN: Tako je Miroslav opkoljen.
NEŠKO: I ja mislim. Sad sa sviju strana na nj, pa mu je vojska potrvena.
LAHAN: Tamo su Bugari! — Imaš li još štogod da izručiš?
NEŠKO: Kao što si predskazao, tako se i zbilo. I Konstantin pošao beše s vojskom na nas. No kad se Tatari pojaviše, polovinu pošlje u pomoć Svevladu, a s drugom polovinom kao da ne zna kuda će: čas pođe napred, čas se vraća natrag.
LAHAN: Sad je vreme. — Kako si živeo s Miroslavom?
NEŠKO: Ja sa svakim dobro živim.
LAHAN: Odmah se spravi da ideš k njemu. Predstavi mu kako stoji i kako je naša vojska raspoložena. Kaži mu da su i na našoj strani Bugari, kao i na njegovoj. Što će se krv prolivati? Neka naznači mesto, gde bi se mogli sastati i dogovoriti. Može biti da će proći bez krvi. Pozdravi ga od mene da ja uvažavam njegovo dostoinstvo i ne želim da se u čemu ponizi. No svaki vojvoda mora da zaboravi na sebe, kad sudba mnogih od njega zavisi.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|