Lauri
| Lauri Pisac: Ljubomir Nenadović |
VI
Samo je jedna
Mila i medna,
Samo za jednom uzdišem ja;
Plava je oka,
Nije visoka,
Nju moje srce, ah, dobro zna!
Lica je snežna,
Pogleda nežna,
Sva mlada srca zbuni kȏ grom.
Hitra je hoda,
Visoka roda,
Za kim uzdahne — o, blago tom!
Vedra je čela,
Lica vesela,
Nalik je svagda na majski cvet;
Da joj se divi,
Bog milostivi
Malo je jedan stvorio svet.
Njene usnice —
List od ružice,
Sitni joj zubi kȏ kamen drag;
Za usta mala
Već nemam hvala:
Njezin je osmeh kȏ sunce blag.
Grudi joj bele
Breščići dele,
Grlo joj kao od snega stub;
Vitka je stasa,
Tanka je glasa,
Nevina lica kao — golub.
Kad razgovara —
Rečima stvara
U mojoj duši nebeski raj;
Kuda god hodi
Ljubav je vodi...
A kud je vodi? — u zagrljaj!
XIII
Na te mislim, tebe samo volim.
I za tobom ja suze prolivam;
Na te mislim kad se Bogu molim,
Na te mislim kada krst celivam.
Na te mislim kad na ružu gledam,
O radosti, na svetu najslađa!
Na te mislim kad se raja sećam,
Na te mislim kad se sunce rađa.
Na te mislim kada berem cveće,
I kad ruku pokraj srca metnem;
Na te mislim kad se sećam sreće,
Na te mislim kada venac pletem.
Ah, misliću na tebe doveka,
Druge misli već za mene nije;
Mome srcu ja ne tražim leka,
Dogod kuca, nek za tebe bije!
Jedinica ti si majke tvoje,
Jedinica ti si roda svoga,
Jedinica ti si duše moje,
Jedinica sveta vasceloga.
Ne mogu te pesmom ispevati,
Ne mogu te blagom otkupiti,
Ne mogu te od majke ukrasti,
A moram te do groba ljubiti!
Izvor[uredi]
- Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 290-292
|