Lastavica i proče ptice
| ←Lastavica i slavuj | Lastavica i proče ptice Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
U proleće, lastavica, kako upazi seljane da počnu sejati konoplje, sazove sve ptice i kaže im da iz toga semena izrasti će takova materija iz koje će se pticama na njihovu veliku pogibelj svakojake mreže plesti: zato, ako su svome dobru pade, kako seljani ody doma, da se sve jedinomisleno i jedinodušno slože i da sve ono na njihov vred posejato seme iščeprkaju i pozoblju. „Dve ćemo polze od toga imati: prvo, što ćemo se najesti; a drugo, što ćemo unapredak bezbrižno i bezbedno živiti”.
Onda ptice počnu što kojoj u glavu dođe govoriti. Neke reku: Mi se hranimo s mušicama, našto se nami mučiti i zemlju raskopavati? Druge vele: Mi jedemo gusenice i svakojake crve. Treće kažu da imadu i osim toga dosta posla na glavi gnjizda sebi praveći, jaja noseći i piliće izležujući i hraneći, i da im nije do kopanja i čeppkanja.
Na nekoliko dana potom nikne konoplje i pozelene od njega sve njive. Opet drugoljubiva lasta, kad k jednim kad k drugim pticama leteći, moli ih i uvještava da jošte mlado i slabo konoplje, dok se nije osililo, počupaju. Ptice, ka' i pre, svaka i o svom poslu, ne mareći što će posle biti. Nađu se neke koje joj se narugaju, i zdravo je ispsuju govoreći: „Gledaj-de ti lastavičje glave i pameti! Gdi ona dođe da se pokaže pametnija i bolja od sviju ostalih ptica! Nemaš li ti nikakva drugog posla, nego hoćeš svet ramenom da ispravljaš? Kako se od toliko ptica nijedna ne nađe osim tebe da nam kaže što će sutra i prekosutra i dogodine biti?”
Kad ova to čuje čemu se nije nadala, onda ode k ljudma, i izmoli sebi dozvoljenje da pri njihovi domovi gdi gnjizdo sebi načini. To joj se dopusti, i ljudi je rado gledaju, zašto ona nikom nikakva zla nije kadra učiniti; i toliko je svakom milija što s njom i proleće, ljupko vreme, dolazi, i slavuji propevaju.
Počti od prve kolevke čelovečeskoga roda i do sadašnjega našega vremena, ovo isto što nam basna kaže da se lasti slučilo, mnogima je i ljudma preko glave prešlo. Nemilostivi i zlonaravni Kain mrzi, nenavidi i ubija dobroga Avela, brata svoga. Pravedni Enoh, jošte pre Potopa, uvještava svoga vremena ljude da prestanu od zla i nepravde, ako su radi da im u jedan mah svim zajedno zlo jutro ne dođe! Govori danas, govori sutra, dokle ti ga u jedan mah istom nestane. Rabini pišu da je živ na nebo odnesen bio; već što mu drago, kud je god on odnesen, ali njega između pročih nestane.
Josif, prekrasni Josif, muči se po pustinji, tražeći braću svoju i noseći im hranu; jedva ti nam ih nađe, a oni s njim u bunar: tu ti lezi, tu je tebi mesto! — Mojsej u Egiptu počne moliti i uvještavati silnijega od srodstva svoga da slabijemu obide ne tvori: „Što? — izvrati onaj kao besan na njega oči, — ko te je postavio sudijom nad nami? Ili zar misliš i mene ubiti, kao što si Egiptjanina neki dan? Čekaj ti, skuvaću ja tebi poparu!” A ovi onda pomisli u sebi: međer ti ovde nije do stajanja! Ti njima o dobru radiš, a oni tebi o glavi! Pak onda beži kud ga oči vode.
Dobrodjetelni Sokrat, o kojemu je celoj Greciji svedodžba delfinskoga Apolona poznata bila: da je „Σωκράτης απάντων των Ελλήνων ο σοϕώτατος”, to jest: „Sokrat od sviju Grekov premudrejši”, strašan neprijateljem otečestva u opolčeniju i vojni, strašan istim mučiteljem u bednom graždana svojih meždusobnom razdoru, strašan navlastito žrecem, lažefilosofom i sujeverija zaštititeljem, — no najposle on isti, koji je mudrost s neba među ljude doneo, osuđen je od svojih građana u vreme starosti svoje otrov piti! Posle ne prođu dva-tri dna: jao i pomagaj! Večne sramote i pokora šta to učinismo? Daj, sazidajmo mu hram, vozdvignimo mu altare! Koljimo sto junaca na žertvu njegovoj pravednoj duši! Sve to već kasno i u nevreme.
Pilat, Rimljanin budući, veli blaženom Spasitelju: „Ta rod tvoj i bratija tvoja predali su te da na smert osuđen budeš! Kazuj šta si učinio?” Umiva pred svima ruke svoje od nepovine krovi; a kad sav narod viče „Vozmi i raspni!” —nek im bude, „oni uzrjat!”
U ovoj stotini godina Volf, Germanije prosvetitelj, profesor hadski, primi oštru kraljevsku zapoved: u dvadeset i četiri sata da se ne nađe u Hâli ni u pruskim deržavam, ako hoće da glavu na rameni nosi. U vreme ljute zime, žena hoće da mu se porodi, — ništa to ne pomaže! Furt! Nek se u koli bežeći porađa! A ko ovo pričinjava? Ta to se zna, što pitaš? Revnosni pastori i bogoslovi, zašto ovakovi, gdi su god i čiji su god, svud su jednaki, niti hoće za šalu da znadu.
Na Lesinga, velikoga i premudrejšega u naciji svojej, na isti način svi, revnostiju protestantskoga pravoslavija užeženi i raspaljeni propovednici i sebezovomi filosofi i bogoslovi, podigli su se bili pred njegovu smert na njega kao čavke. A to opet zašto? Za tragediju „Natana”, u kojej Lesing premudru božju Promisal u pravdi dokazuje; ali je dokazuje tako kako oni svi zajedno, i da ih je jošt toliko, ne bi kadri bili dokazati, — eto zašto.
U svakom rodu i jeziku oni su ljudi užasni koji hoćedu za boga više da revnuju i da se staraju nego što sam milostivi iziskuje bog, i koji misle: da njih nema, sva bi božja slava propala. Niko nije tako slavu istinago boga iskao kako Isus Hristos, no on u svemu Evangeliju pokazuje da sva slava od strane ljudi k bogu u tome se sostoji da veruju u boga i da ga ljube, da živu pravedno i pošteno. I ni na što preblagosloveni sin i slovo božije nije vikao nego na zlobu, na nepravdu i na pritvorno lukavstvo.
A da kad je ovo ovako bivalo kako se iz ovoga što smo rekli vidi, od Adama i do danas, može li ovo, i hoće li kadgod prestati? Može vrlo lasno i hoće tada kad svi ostavimo predanija čelovečeska nastranu, iz kojih se ništa ne rađa nego kavga i mrzost, a primimo čistu Hristovu nauku, iz koje bi se rodio sveti mir i slatka sveopšta ljubov i svaka pravda i dobrodjetelj.
Ja sam različne nacije želio i iskao poznati, a navlastito našu slavenoserpsku od Banata do Albanije. U Serbiji, u Bosni, u Slavoniji, u Dalmaciji i Hercegovini, svuda je u seljani ovih kraljevstva harakter voopšte jednak, kao da su, kako i jesu, jedna familija. Gdi god dobro stoje, tu su velikodušni, stranoljubivi, mužestveni, pošteni, na dobro skloni, i zdravim, to jest opštim čelovečeskim razumom odareni, a pritom i trudoljubivi. Gdi se god između sebe u komšiluku mrze, to po najvećoj časti proishodi iz toga što su neki grečeskoga i neki rimskoga zakona, i nariču jedni druge s kojekakvi ružni i prezritelni imenami; prvi ftore zovu ili „Šokci”, ili „Bunjevci”, il' „Rimci”, ili „Latini”, a ovi one: „Vlasi”, „Rkaći” i „Šizmatici”, a česno, sveto i bratsko ime hristjani — to svak samo za se drži, ili ako kad jedna strana drugu nazove „Kućani” ili „Rišćani”, to se za osobitu milost i učtivost tvori i drži, i po nesreći vrlo retko biva.
Ona sva višerečena ukoritelna i beščesna nazivanja, i koja se iz njih rađa vražda i mrzost, prestala bi kako bi sveštenstvo jedne i druge strane dobro vaspitano i dobrodjetelno postalo; otvorilo bi narodu oči, i pokazalo bi mu pravu, čistu i svetu evangelsku ljubovi i mira nauku. Predstavimo sebi kakova bi to sladost bila i blaženstvo vidiš toliki pošteni narod da se ljube kao braća i da se poštuju! Mi sad vidimo očevidno milost večnoga Promisla! Turska vlast i veličestvo spada i umanjava se, a hristjanska sa svih strana rasti i uzvišava se. Serbija, Bosna i Hercegovina izbaviće se s vremenom od Turaka i osloboditi; ali ako narod u ovim zemljama ne počne otresati od sebe sujeverije i ne iskoreni onu drevnju i bogomrsku vraždu i mrzost za zakon, oni ćedu sami sebi biti Turci i mučitelji. Ako episkopi, sveštenstvo i blagorodstvo među njima ne budu naukom i dobrodjeteliju krašeni, izbranjejši u naciji i istiniti otečestva verni sinovi, svoboda ista služiće im na rastljenije i razvraštenije narava, a kad se ovo u običaj uvede i otme mah, onda se i nauka ista otruje, razvrati, opogani i bude gora i vredovitija opštestvu nego prostota i varvarstvo.
Ovo obače neće biti samo ako se ovo sredstvo upotrebi: da se junosti, koliko na cerkovnu toliko i na graždansku službu opredeljenoj, nauka na čistom evangelskom duhu i naravoučeniju osnovata iz prve mladosti dade.
Svak lasno i čisto, ako samo hoće, može viditi i poznati da ja ovo ne iz pristrastija, ne iz mrzosti niti k grečeskoj niti k rimskoj govorim cerkvi, no iz čiste ljubovi k bogu, Tvorcu mojemu, k svetoj evangelskoj istini i k predragoj naciji našej. Imajući pred očima miloserdije blagoga Promisla, koji me je u siromaštvu mojemu iz detinjstva kao za ruku vodio, i spodobio me poleznim jezikom naučiti se i prekrasne božestvenih umova knjige čitati; i želeći da se ove, meni pače vsjakago zlata i bisera čestnjejše i dražajše blagodati dostojan koliko mogu pokažem; i da ne čujem jedanput ono neblagodarnoga raba sakrivšago dani jemu talant obličenije: što god bolje, razumnije, poštenije i poleznije znam, to dražajšim roda mojega suštim i buduštim pripodajem, želeći im da s vremenom najdobrodjeteljniji, najprosvešteniji i najslavniji na zemlji budu.
Ovo je mala vešt, koju ja po vozmožnosti mojej miloj roda našega junosti spriopštavam; ali će služiti za iskru čistoga nebesne istine ognja, koja će s vremenom mnogim učenim i dobrodjetel ljubjaštim dušam povod dati da mnogu svetlu i čistu zdravoga razuma i naravoučenija u narodu užegu sveću i opštepoleznu knjigu prevedu, sastave i izdadu. Ko god bude umeo i hoteo bespristrasno i osnovatelno misliti i suditi, lasno će iz svega mojega govorenja poznati: da ja ništa nisam smatrajući na kakovu nibud moju korist pisao ni ovde izdao. Za preživiti jošt koji dan dok bude božija volja, s ovi jezici što mi je bog dao te sam naučio, mogu u mnogi lepi mesti i gradovi u Evropi pošteno i spokojno živiti. Lekcije davati onim koji uprav žele učiti se, to je moja sladost i radost; a takovih želatelja, gdi se god ljudi u dobrom sostojaniju nahode, blagodarenije bogu, dovoljno ima. Zato, niti mi je potreba kome laskati, niti na koga mrziti. Ali na zlobu i nepravdu potreba je mrziti gdi se god one nađu i poznadu, u cerkovnom kako i u mirjaninu, u svecu kako god i u grešniku. Da nam ko kaže za kakvu zlobu, u tuđem svecu, mi smo namah gotovi na toga tuđega sveca mrziti, i nimalo ga se ne bojimo. To isto valja da činimo kad uprav poznamo i u onome zlobu kojega smo mi za sveca držali; a ko ovo neće, taj počituje i boji se više svoga sveca nego boga, koje svak vidi da ne valja.
Mi na drugi način ne možemo znati što su drugi na više od hiljadu godina pre nas tvorili razve iz istorije koja se je u ono vreme pisala, i koja je od iste crkve za istinitu priznata; iz ove, dakle, vidimo onoga vremena ljudi dela, i po ovim delom, ko je za pohvalu, dužni smo ga hvaliti, a ko je za osuždenije, dužni smo ga osuždavati, bio car, papa, patrijarh, ili svetac. Kome li se ovo nepovoljno vidi, on usred podne zatvara oči, i mora biti u mraku i slepoti. Hristjanstvo je, kako svi znamo, razdeljeno na različna opštestva; svako opštestvo i osim nas ima svoje svece, za koje mi nećemo nipošto da znamo: nek oni govore i viču koliko im drago, oni su sami svoje svece načinili, neka ih sami i drže, i neka ih silom drugima ne nameću. Na ovi dakle isti i suštestveni način mogli smo i mi naše načiniti: ko nam je mogao u tome zapovedati? Nije li svak u svojoj kući gospodar? Ne može li on svoje ikonice na kojem mu drago od svojih zidova privesiti ili prikovati, i na tu se stranu klanjati? Ovako svuda biva, ovako i kod nas.
Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i drugi, a mi od njih primili, pak se našli u istom škripcu, pak sad sve druge za prelaštene držimo, a sami sebe čiste kao sunce! Kad smo tako gotovi sve druge muštrati i suditi, nije li pravedno i vreme već da i sami sebe malo promuštramo i poprosudimo? Čini mi se da je ovo najpametnije. Kad su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristjanski zakon, onda nije bilo ni časnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni moštiju, ni kostiju, ni kanona, ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka. Za sve to blaženi i sveti apostoli nisu ni reči ni slova niti znali niti mislili. A naši slavenski narodi primiše hristjanstvo neki od Grekov, a neki od Latina. No kad? Na devet stotina godina posle apostola. Sade nek mi kaže ko zna: šta se nije moglo za devet stotina godina izumiti i natrpati?
Blažen i preblažen veliki car Petar rosijski! I blažena utroba koja ga je nosila! Jer da ne bi njega, bi se do danas i magarećim nogama klanjali! Već su ih počeli bili raznositi, nego njega prosveti bog te ih pokupova i zatrpa, da se taj pokor i sramota hristjanstvu ne nanosi i ne čini. Što se jošte nikada na svetu nije čulo bilo ni vidilo, prokleto srebroljubije to je već naumilo bilo učiniti: da se hristjani magarećim nogama klanjaju! Zašto mi, hvala bogu, dobro znamo i vidimo da pri prostom narodu počitovati jednu vešt, klanjati joj se i za čudotvornu je držati, to ni dlake ne otličestvuje.
Svak može vidiš, ko god hoće, u sinodičeskim knjigama, da su i ikone i mošti samo za prosto počitanije (i to kasno, silom i na ljutu sramotu) dopuštene, i sad su svuda te vešti čudotvorne; a vešt čudotvorna, to znači koja imade svemogućega boga silu u sebi. A nisu li, reći će ko, sjen Petrova i Pavlov ubrusac u ono vreme nemoštne isceljivali? Za izbaviti ljude od idolosluženija to je onda bivalo. A sad, kad, blagodarenije budi bogu, nismo idoloslužitelji, no poznajemo i verujemo u boga jednoga, sad ne trebuje ni ubruscem ni kostima apostolskima klanjati se kromje bogu večnomu. Niti su apostoli nikad do veka ni pomislili da k svojemu poklonjeniju narode i jezike privedu, nego k bogopoznanstvu, k bogosluženiju i k dobrodjetelji.
Sudimo dakle sebe, i ne bivajmo tako gotovi i brzi druge osuždavati. Čitajmo prilježnije i s velikim vnimanijem presveto, božestveno Hristovo Evangelije, pak ćemo tu naći ove reči: „Ne sudite, da ne osuždeni budete”, a to će reći: ne mrzite i ne gonite druge, ako hoćete da niste mrženi i gonjeni; ne proklinjite, ako hoćete da niste prokleti; blagoslivljajte i ljubite, ako želite da ste blagosloveni i ljubimi; imajte mir moj i ljubov moju, ako ste radi da ste moji učenici i bratija moja, ibo: „Ko sluša slovo moje i ko tvori volju poslavšago mja, taj je brat moj i sestra i mati moja”.
Evo, ljubima braćo, hristjanstvo! Evo pravoslavije, blagočestije i sojedinjenije! Nejma tu Greka ni Latina, unijata ni neunijata!
Budimo samo pravi hristjani, pak ćemo biti i ovde koliko je moguće na zemlji blagopolučni, i po tom vovjeki! Amin!
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|