Lanci/5

ČIN PRVI

Pojava peta

POJAVA PETA

STEVAN i SOFIJA

STEVAN (tegli se): Haj, haj... e ide vreme. (Zeva.)
SOFIJA: Zadržavaš ga tu. Što ga ne pošalješ i sam u baštu, kad je Zagorka tamo?
STEVAN: Kao da se od juče znamo.
SOFIJA: Pa ako. Vidiš li da je u poslednje vreme nešto hladniji. Treba s njim paziti.
STEVAN: A i ti treba da meostaviš malo nasamo s njim. Treba ugrabiti priliku. Možda bi on i hteo, ali neće kad si tu ti. (Uzima novine sa stola.) Časovnik izbija četiri časa.
SOFIJA: Gle, četiri. Kad pre? Sad će i gospa Đurđevićka doći: rekla je, u četiri.
STEVAN: E, onda idem ja da pročitam novine, pa ću posle doći. Neću da izgleda baš kao da sam je čekao.
SOFIJA: Dobro.
STEVAN: Doći ću posle pola sata. Dotle ćete se valjda vi žene narazgovarati.
SOFIJA: Nije, nego dođi sutra. Ako imaš što sa ženom, a ti dođi ranije.
STEVAN: De, de, de. Znam ja kako treba. S takvim ženama čovek mora poizdalje... Treba tu i Ivan da se nađe. Gde je on?
SOFIJA (pokaže desno): U svojoj sobi. Ostavi ga; rekao je da ga do četiri sata ne diramo.
STEVAN: Opet se zavukao u sobu! Ah, to dete! Eto, sad je četiri! Kad će on doći k svetu? Uh, ala je drven- dekast! Nije moguće da sam i ja bio takav kad sam bio mlad.
SOFIJA (smeje se): Dabome. Pa zar bih ja onda pošla za tebe?
STEVAN: De, de. Ma ’ni šalu. (Ode na desna vrata.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.