Lanci/4

ČIN PRVI

Pojava četvrta

Pojava četvrta

STEVAN
Tako ti to svakog dana. Deca za svoj račun, a ja i moja starka...
SOFIJA
Šta ćeš kad moram tebe da čuvam. I ne vide me deca.
STEVAN
Neće te deca. He, he, he. Omatorilo se, bako... (Smeje se.)
KADIĆ
Uvek ćete vi biti mladi.
SOFIJA
Kad ne bi kosa izdavala.
KADIĆ
Mlađi ste od sina.
SOFIJA
Gotovo.
STEVAN
Ozbiljno da rečem, vezan je on malo i suviše. To je i meni smetalo. Takav sam od kako sam: uvek nešto povučen, van sveta, a nije da mrzim svet, nego tako, vrag bi ga znao.
SOFIJA
Ta ti kad si bio mlad, nisi bio takav.
STEVAN
(smešeći se)
E, e, dušice. (Ozbiljno) Nego, ovaj... Kad sam svršio šesti razred — nego mi tada nismo bili deca u šestom razredu, nego ljudi — dakle, kad sam svršio, savetovao me lepo pokojni Perić. Eh, da ga poslušah...
KADIĆ
Pa znate kako je: jedno kajanje nikad ne fali.
STEVAN
Imao sam divan rukopis, a pokojni Perić me voleo kao sina, pa će me jednog dana dozvati u kancelariju. »Dobar dan.« — »Dobar dan.« — »E, sine Stevane«, tako me je uvek zvao, »znaš šta je... Ovde je reč o tvojoj budućnosti. Lepo pišeš, a znaš knjigovodstvo, pa bi li ti još malo usavršio u trgovačkoj školi kakvoj, pa da stupiš kod Pavlovića za knjigovođu?« Ćutim ja: ni bele. »Razmisli se«, veli, »sine, pa mi reci kad razmisliš«.
KADIĆ
A vi?
STEVAN
Lomio me čovek, lomio. A ja? Neću ja, pa neću. Tu nekako iskrsnu i rat, pa sve izmeša. Posle sam već bio i dobrovoljac. A kad dođoh iz rata, ja čovek. Nekako onda trebaše učitelja za nove krajeve, te ja pravo u moje selo, onako, bez ispita. Baš što je sve tako bilo, kriva je i moja baka. Znali smo se od malena, a iz istog mesta.
SOFIJA
De, de, sad ćeš opet...
STEVAN
A njen otac, čovek pop, odmah video u čemu je stvar. Te ti lepo udesi da me venča, pa posle, veli, ako hoćeš produži školu.
SOFIJA
Sad je još on kriv...
STEVAN
Ne grdim ja moga pop-Peru, bože moj.
SOFIJA
Pa šta sad? — Kako je bilo, bilo.
STEVAN
Lepo, brate, ne grdim te ja. (Kadiću) Eto, sine, kakve su ti žene. Znam da joj je milo kad to pri- čam, a...
KADIĆ
Te tako vi...
(Kao želeći da Stevan produži priču.)
STEVAN
Kud ću ja posle kao oženjen? Kuća bogata... I kako dođoh do Beograda i postah profesor, bog bi ga znao! Tek ti ja dogurah da imam sina doktora filozofije. Vreme, vreme, slučaj.
KADIĆ
Da ste otišli za knjigovođu, možda biste i danas bili niko i ništa.
STEVAN
(s uobičajenim uzdahom)
E, kam’ da poslušah pokojnog! Dobro je rekao. Danas bih ja bio ortak Pavloviću, a ne bih se paštio s tuđom decom.
SOFIJA
Ostavi to jedanput. Ne prođe ni tri-četiri dana, a on: što nisam, što nisam? Šta mu je sad pod starost palo na um?
STEVAN
A znaš li ti da ta radnja ima u obrtu, ne, samo rente, ima osam stotina hiljada dinara godišnje!
d ja se paštim i za osam stotina para. Novac je novac, sine. Nema bez njega ništa, a od prosvete diži ruke.
KADIĆ
(tek da nešto kaže)
Pa za novac ceo svet živi.
STEVAN
Novac, novac. Oduzmi životu novac, ne bi čovek imao za šta ni da živi. Kakav ti je ovaj svet, niko ti nikom ništa ne priznaje. Još da se čovek za svoj trud ne naplati, baš ne bi imao volje ni da radi.
KADIĆ
Pravo velite. I ja to kažem ponekim svojim drugovima. Šta pričaš te ovo, te ono? Gledaj da dobiješ dobru platu, lepu službicu, bogato se oženi, pa kud ćeš bolje! Nemaš da se brineš, nemaš ništa...
SOFIJA
(uzdahne.)
STEVAN
Pa, ono... i onda bi imao. Nego, to što kažeš, bogata ženidba, imaš pravo. Samo, može čovek i bez novca naći kućanicu i dobru devojku. Zato i ;a kažem mojoj Zagorki: »Ako nemaš novaca, budi bar kućanica i devojka na svome mestu, da možeš drugima za primer služiti.«
SOFIJA
Više vredi dobra kućanica nego kad ti donese pedeset hiljada, pa ne ume...
To jest.
KADIĆ
STEVAN
Život je to. Treba samo otvarati oči. Ako, što kažu, ne uloviš zeca prvi put, posle...
SOFIJA
Šta će mu novac kad uzme bedu na vrat. Novac se potroši, a đavo ostane.
STEVAN
Posle nisi pristao ni da je oteraš, ni...
KADIĆ
(u nezgodi)
Ne zna čovek šta da kaže.
STEVAN
Jesam li ja tebi pričao šta se desilo jednom mom prijatelju? Tako, hteo s novcima, pa... nisam ti pričao?
(Čuju se udari tambure i galama.)
KADIĆ
A evo novih gostiju. Idem i ja malo u baštu. Baš me interesuje. Hoćete li i vi?
STEVAN
Šta ću ja star mladom svetu? Nećete me vi. Znam. Ja ću ovde čitati novine i pretresati celu Evropu. Videću šta li je novo pronašao kakav moj mudri kolega. (Smejese.) Da li na Suncu ima vode? Ili tako što. Nek pronađu oni, moj sine, kako će se živeti srećno i dobro, a da se čovek ne muči; nego, što više pronalazaka, više zla.
KADIĆ
(ustao je i polazi)
Pa... onda...
STEVAN
Da, da. Hajd’ požuri.
KADIĆ
(Ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.