Lanci/3

ČIN PRVI

Pojava treća

Pojava treća

STEVAN i PREĐAŠNjI

STEVAN
(Dosta gojazan čovek; prešao je pedeset osmu. Snažan i lepe spoljašnjosti. Lice mu odaje ozbiljnost, ali voli šalu. Viče veselo još s vrata ostavljajući štap i šešir, i zatim trljajući ovlacJ ruke i zdraveći se s Kadićem)
O! O! Gle ti gospodina Jove. Čujem te još s ka- pije. Čudo dođe? Kako si? Pa tebe nema već mesec dana. A? Da se ne spremaš za kakve ispite? Ho- ćeš li i ti doktorat kao moj Ivan?
(Sve je to brzo s intimnom veselošću.)
KADIĆ
(čim je naišao Stevan, ustao je i posle rukovanja još stoji)
Bogami, vaš Iva lepo.
STEVAN
A što da ne? Ja sam ti bio i šegrt i đak i poslužitelj, pa svršio za učitelja, te... (Seda.) Sedi, Jovo, što stojiš? (Kadić seda.) Te, kažem ti...
SOFIJA
Ta koliko si puta to već pričao?
STEVAN
Čega da se stidim? Što sam bio pošten i postao nešto i svakom, hvala bogu, pošteno vratio? Da, da, Jovo, drugo ti je vreme onda bilo. He, a danas? Danas sam ja poslao sina da u stranom svetu uči doktorat.
ZAGORKA
(veselo)
Drveni doktor.
SOFIJA
Tako ga sad zovemo. Kakav je to čovek! Taj ni s kim ne pravi poznanstva.
KADIĆ
Ta ćutite: bolje. Da je pravio, vi biste već imali ko zna kakvu snaju iz Švabenlanda.
STEVAN
Neka, neka, oživeće i on. Takva nam je fami- lija: dockan se ženimo.
SOFIJA
Samo, vreme je da i on malo oživi.
KADIĆ
Ne bojte se. Odjednom će on vama: mama, ja isprosio devojku.
ZAGORKA
Ah, to vam je tuta. Ne ume on to.
STEVAN
E, to je ono. Teram ga ja da se ženi, a on neće ni da govori o ženidbi. More, more, sine, ne dopadaš mi se. Ispod mire trista vire... Ti što mnogo ćute... (Vrti glavom.) Ali, ’ajd, ’ajd, videće- mo. Nećeš ti mene matorog prevariti.
(Spolja se čuju tambura i violina i neki glasovi.)
ZAGORKA
(veselo)
A, došli su. To je Ruža s bratom.
KADIĆ
Šta, da vam danas opet nije žur?
ZAGORKA
Jeste. Biće mnogo poznatih.
KADIĆ
Kako to da ja uvek pogodim?
STEVAN
E, pa fini advokatski nos. Namiriše ti uvek dobro pečenje.
ZAGORKA
Ah, da znate, Kadiću, što je ćuran! Al’ što će biti gostiju.
KADIĆ
E, e...
(Iz bašte se čuje sleva veselo: »Domaćice...« Zatim smeh, pa ženski glas: »Zagorka.«)
ZAGORKA
Evo, evo. (Kadiću) Haj’te i vi.
(Ode.)
KADIĆ
A, doći ću vam ja već tamo, samo dok dođu poznati.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.