Lanci/11

ČIN PRVI

Pojava jedanaesta

POJAVA JEDANAESTA

STEVAN i SOFIJA, docnije IVAN

STEVAN (seda slomljen na stolicu): Briga, briga. Od kad znam za sebe — nikad glave dići.
SOFIJA: O zaboga, čoveče, zar i tebi samom nije dosadno kukati? Kažu: žene su takve. Ljudi kad kukaju, dva puta su gori od žene.
STEVAN: Takav je život.
SOFIJA: Nije ni kod drugih bolje, pa opet žive. Zar mi baš moramo?...
STEVAN: Zašto neće da se ženi?... Da nije?... Ali... (Glasnije) Zašto neće?
SOFIJA (produžava svoje): Svi se brinu. Gde si ti čuo čoveka da kaže: »Sad sam bez brige?«
STEVAN (Muči ga nešto. Misli. Ustane i hoda. Premišlja.): Hm. Hm. (Dođe do desnih vrata, otvori ih naglo i vikne) Ivane.
IVAN (iz sobe): Ah, opet!
STEVAN: Da. Još nismo svršili.
IVAN (iz sobe): Imam posla; ne mogu.
STEVAN: Večito posao. Kao da taj posao znači život. Život prvo...
IVAN: Ti mi ne možeš život kazati.
STEVAN (Uvređen, ali hoće da se uzdrži. Ipak jetko): E?
(Pauza.)
STEVAN (mirno): Ivane. (Ćuti.) Dakle, dotle smo došli? (Nema odgovora.) Jesam li ja otac?
IVAN (dolazi mrzovoljan): Što me ne ostaviš na miru? Imam posla.
STEVAN: Što ne odeš u baštu?
IVAN: Šta ću ?
STEVAN: Kako: šta ću? Čija je bašta? Naša je, tvoja je.
IVAN: Ja nemam vremena za bacanje.
SOFIJA: Bože, sine, ti se zavučeš u sobe, pa samo čitaš, čitaš: mozak će ti se zavrteti. Dosta si radio za ispite.
IVAN: Našto gubiti vreme?
SOFIJA: Ali zdravlje treba pričuvati.
IVAN (Hoće nešto da kaže.)
STEVAN (savetujući): Čuješ, Ivane, ti si već čovek. Knjiga ti je trebala dok nisi postao svoj čovek. Sad ti treba život.
IVAN: Takav? Na koji me ti upućuješ? Hm. Pusti me. Ja za sebe zarađujem novac.
STEVAN (produžuje): Nisam ti ranije hteo ništa govoriti. Mislio sam: što više vodi računa o knjizi, manje će o ljubavi i drugim glupostima.
IVAN (zaprepašćen): A?...To?
STEVAN: Stoj. Šta je to čudno? Kao da sam ja kazao nešto strašno. .. (Mirno) Sad treba naći prijatelja.
IVAN: Dakle, ti si mislio da me knjiga samo pričuva od gluposti do dvadesete, dvadeset pete... I ništa više?
STEVAN: Čekaj, molim te. Bio sam i ja mlad. Ne može to tako. (Mirno) Sad treba poraditi kod ministra da dobiješ dobro mesto, možda i za docenta na Univerzitetu... pa posle poznanstvo sa ljudima od uticaja...
IVAN: Pa zar moj rad, moja sprema?...
STEVAN: Lepo, lepo. Znam ja sve to. Ali te niko neće uzeti za ruke i dovesti...
IVAN: I neće. Ja ću sam...
STEVAN (izišao iz takta): Pa kako, molim te? Hajde mi reci: kako?
SOFIJA: Ti, Stevane...
IVAN: Glavno je da neću moliti.
STEVAN: Ne kažem to, nego...
IVAN: Nego? Zar ja ne zarađujem? Milioni mi ne tre baju.
STEVAN: Treba da se nađeš, da...(Ne može da nađe izraz.) Treba zaplivati u život.
IVAN: U to blato, u takav život!
STEVAN (trgne se): Oho! (Podsmeva se.) Svi ste vi tako hoho! Sve nešto u oblacima. Daleko ste, vidim, već došli...
(Pauza.)
(Stevan šeta po sobi. Ivan stoji na jednom mestu. Sofija ih gleda oboje.)
STEVAN (idući gore-dole): Ovako lep dan, a on se zavukao u sobu. A šta ćeš na zimu raditi?
IVAN (malo osorno): Radiću.
SOFIJA (Stevanu): Ne možeš ti s njim izići na kraj. Od poslušnog Ivana eto šta se načini. Pa kažu: podaj dete u školu.
IVAN: Pa šta hoćete sad od mene? Zar ni sad nisam slobodan?
SOFIJA: Dobro, dobro. Mati uvek mora da ćuti, mati ne zna ništa. I neću ti smetati.
(Ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.