Laža i Paralaža/15
- 3.
ALEKSA, PREĐAŠNjI
JELICA: A, gospodin baron, proces na vas.
ALEKSA: Zašto, gospodična?
JELICA: Vi mi niste ni polak pripovedali što se vaše familije tiče, i da nije bilo vašega momka, ne bi ni znali gotovo ništa.
ALEKSA: A u čemu to?
MITA: Oprostite, gospodin baron, ja sam u razgovoru pripovedio i ono što vi nerado spominjete; na primer, kako ste postali obršterom, kako ste jednog generala u duelu ubili; kako vam je Demidov
rod i tako dalje.
ALEKSA: Jesam li ti kazao da o takovima stvarma nikada ne pripovedaš.
MITA: Gospodična su bili ljubopitni.
JELICA: Oprostite mu, gospodin baron, ja sam kriva.
ALEKSA: Vami za ljubov neka mu je oprošteno; ali više da ne bude, razumeš li?
MITA: Neće, vaše sijatelstvo.
ALEKSA: No, ja gubim vreme. (Marku.) Gospodine, vi ste želili vaš prsten natrag imati; evo ja vam ga donosim, i želim da tako ščastljiv uspjeh prinese kao što se pomisliti može.
MARKO: Zaboga, gospodine, kako dobiste ovaj prsten?
ALEKSA: Kad čovek ne žali malo troška, može sve postići. Cjelj je moga putešestvija po mogućstvu sila mojih dobra činiti; a ja u cjelom mom životu nisam srećnijega časa imao nego sada,
pričinivši vašoj gospodični maloje zadovoljstvo, koja je vsjačeski dostojna usred Beča živiti.
MARKO: Gospodine, ja ne znam šta ću da mislim. Jelice, odi malo u drugu sobu.
JELICA: Gospodin baron, entѕchuldіgen Ѕіe auf eіnen Augenblіck!
ALEKSA: O, izvolte bez ženiranja.
JELICA (s ocem odlazi).
MITA: Kog si vraga radio, te nisi zadržao prsten; bar bi pošteno nekoliko dana poživili.
ALEKSA: Ćuti, dedače, ovako će bolje biti. Ne vidiš li da su ovo máme? Ona se ćurka zaljubila u knjige, a otac bleji u nju, i čudi se šta ga je snašlo.
MITA: A kako si ga dobio?
ALEKSA: Zar ne znaš? Alat pravi zanat. Odem njegovoj kući, tu nađem jednu babu i zaištem prsten, da mogu i ja takav načiniti. E, to ona neće; ali kad joj pružim punu kesu tantuza u zalogu, baba
se promeni u licu i odma mi da. Čisto bi volila da ga nikada ne vratim.
MITA: Pak sad šta misliš?
ALEKSA: da izvaram prsten od ovi, pak da ga dam Batiću.
MITA: To će reći: gdi si bio, nigdi; šta si radio, ništa.
ALEKSA: O, glupoumne! To nije tako. Sad dolazi red da dobijem od ovi novaca da namirim Mariju, pak onda da prosim ovu ćurku.
MITA: Oho!
ALEKSA: Bogatstva ima dosta; kad se venčamo, onda neka duva u prste za koga je pošla. A zar bi ovo prva svadba bila gdi se nije ili mladoženja ili devojka prevarila? Ja ću starcu toliko lagati,
dokle najposle ne izgubi razum.
MITA: A devojka?...
ALEKSA: Ona ga nije ni imala.
MITA: Ja najvolim kratak račun. Prsten u ruci, sigurna stvar, a ovo, ono...
ALEKSA: Tako misle svi bedinteri i služitelji; baroni pak i otmjeni ljudi moraju imati i planove otmjene. Ali, pst!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|