LIRSKE NARODNE PESME JUGOISTOČNE SRBIJE
U jugoistočnoj Srbiji još su se zadržali mnogi obredi koji potiču iz doba paganstva. Sačuvane su i obredne pesme koje u velikoj meri odražavaju osećanja, shvatanja i mišljenja naših predaka.
Obred koleda izvodili su muškarci; u okolini Zaječara i Vranja i stariji ljudi; ponegle i deca. U pojedinim mestima među koledarima nalazila se i snaška — muškarac obučen u ženske haljine. Išli su od kuće do kuće, pevali, igrali i tražili darove. Pozdravljali su, u stvari, jačanje sunca i promene u prirodi. U koledarskim (novogodišnjim) pesmama zemljoradnici i stočari izražavali su želju da nova godina bude plodna, da je sve „puno i prepuno”. Pominju se, zatim, zlatna čaša i pogača na trpezi domaćina, čabar vina i meda, itd. Oračevo ralo je „krivo pero paunovo”, volovi — „dva jelena”, palice — „žuto cveće.”
Najviše su beležene i objavljivane prolećne obredne pesme: đurđevdanske (đurđevske), lazaričke i kraljičke.
Đurđevdan se ovde proslavljao kao jedan od najznačajnijih dana u godini. I danas u vranjskom kraju ljudi u rano đuđevdansko jutro idu u polje, brda i šume; beru cveće i trave, lome vrbove grančice i kite prozore i vrata svojih dom<ova. 0 toms, kako je bilo ranije, ostavio nam je poetičan zapis Borisav Stankovnć u himni mladosti — „Đurđevdanu”;
„U ranu zoru budi me mati. Onako sanan i razdragan jutarnjom svežinom, idem u baštu. Tu, među cvećem, ispod ruža, stoji voda, a po njoj pliva crveno jaje, zdravac, dren i druge lekovite trave. Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasi prolamaju jutro. Okolina, a naročito rečna, ječi od pucnja puška i usklika. Tamo, u reci, svaki se kupa. Jer ko se tada — na Đurđevdan, ujutru, pre sunčeva izlaska — okupa, biće cele godine zdrav ko dren, čije lišće, tada nabacano, pliva po vodi...”1
Zanimljive beleške o ovom radosnom prazniku naših starih ostavili su mnogi skupljači narodnih pesama.
U Leskovačkoj Moravi „najomiljeniji i po običajima najraznovrsniji prolećni praznik besumnje je Đurđevdan.”2 Zaslužuje pomen i zapis muzikologa Miodraga Vasiljevića: „Na Đurćevdan ujutru se odlazilo na uranak, pleli se venci od raznolika cveća, uz razne pesme i igre dočekivao Sunčev izgrev da bi se te godine bilo zdravo i veselo."3 U Lužnici i Nišavi takođe su mladi ljudi odlazili u polje da beru cveće. Tada se pevalo:
Sveti Džurdža konja kove, ljiljo, ljiljo,
te da gazi ravno polje, ljiljo, ljiljo!4
Borisav Prvulović je zapiao da se Đurđevdan u selima oko Zaječara i Kljaževca proslavljao i po pet dana.5
Đurđevdanske pesme o zelenilu, cveću, mladosti i plodnosti bile su vezane za jedan interesantan obred. Svaki važniji momenat pratila je pesma. To potvrđuju i mnogi zapisi. Tako, na primer, pesma „Poj, slaveje,” pevala se „u ranu zoru, kada se selom okupljaju žene, devojke i deca i kada polaze u polje radi branja cveća...”6 A „Ljiljče zdravče” — „peva se kad se bere đurđevdansko cveće”.7 Leskovačku pesmu „Vila moma tri zelena venca” pevale su žene i devojke pošto ispletu venčiće od trave i cveća. Izvrsnu pesmu „Majka hoće Đurđa da okupa“ pevale su devojke u Timočkoj Krajini, pre više decenija, kad su se vraćale u selo s prolećnim vencima.
Zabeleženo je više đurđevdanskih pesama. One čuvaju obredne crte, ali se javljaju i elementi ljubavne lirike. To ilustruju i najnoviji zapisi u leskovačkim selima. Devojke su „tri kite nabrale” i „tri venca uvele” i to za „golemu ovcu“, „belu becku” i „sugare jagnje“.8 I prema drugoj pesmi devojke su „tri kitke nabrale”, ali — „što nabrale, sve na momci dale”.9 Poneka je pesma potpuno ljubavna. Devojče viče majci: „Lele, majke, momče me odvede!” Ona joj odgovara:... „Neka vodi, ne bi ga varala!”10
Lazaričke pesme se pevaju na Lazarevu subotu i uoči toga praznika. Po muzikologu Kosti Manojloviću, u istočnoj Srbiji „posle ponoći lazarice idu po selu do praskozorja”. 11 Slave početak Sunčeve gradacije.
Iz sadržine pesama, koje su u ovoj knjizi, može se videti kome su pevane. Devojkama: „Ogrm drvo cvetaše”, „Crnooka devojka”, „Đavol moma“, „Mori Tane“, „Izvor voda izvirala", „Rusa Bosa”. Pesma „Za Stanu se Budim bije" peva se verenici a „Ide moma“ — devojci muzilci. Momcima: „More Đoko”, „Mlado momče banju gradi“, „Mlado momče zlatokoso", „Gruja delija”, „Pođo ludo” i „Što se, ludo, mlad ne ženiš". Pesme „Lepi Petar vino pije” i „Doleteše dva goluba” posvećene su domaćinu.
Veliki broj lazaričkih pesama zapisan je u jugoistočnoj Srbiji još krajem prošlog veka. Navodimo dva značajna primera.
Jovan Hadživasiljević je kao učesnik srednje škole 1880. godine opisao lazarički običaj u Vranju i zapisao čitavu pregršt lazaričkih pesama. Rad je objavio u četvrtoj knjizi „Brastva” 1890. godine. 12 O Hadživasiljevićevim zapisima Vladan Nedić piše: „Posmatrana iz književnoistorijskog ugla, ova pregršt lazaričkih pesama nalazi se na stupnju razvoja kada obredna lirika prima u sebe građu ljubavne lirike. Svakako je odblesak podneblja njihova izrazita čulnost. Ona se često javlja u silovitoj neposrednosti. Umetnički je još snažnija kad se ispoljava u prigušenom nagoveštaju, jer onda, obavijena i tajanstvom starih verovanja, pokazuje utančanost šrvog reda...13 U istom broju „Brastva” je i rad Mih. St. Riznića.14 Pored ostalog, on je zabeležio i ovo: „Dugo godina pevale su i igrale lezarice u domovima srpskim kradom, da ih ne opaze Turci.” Riznić nam je ostavio četrnaest zapisa lazaričkih pesama iz niške okoline, među njima i divnu pesmu koja se peva mladoj ženn — „Nevestice, rosice”.
Znatan broj lazaričkih pesama objavljen je u prvim decenijama XX veka. Jedan od značajnijih zapisivača je i Vladimir Nikolić.15 U njegovom obimnbm radu, među zapisima iz Lužnice i Nišave, je i pesma „Mori Tane, bela Tane”. Zabelelo se Tanino grlo i zbog toga stradaju mnogi („Sinoč puče mlad kadija..."). Zanimljivo je da se i danas pamte pesme o stradanju Turaka (kadija, beglija i njihovih sinova) od belog grla hrišćanke. Takva je u ovoj knjizi „Đavol moma”, zabeležena 1967. godine u vranjskom selu Korbevcu.
Muzikolog Vladimir Đorđević objavio je 1931. godine u svojoj knjizi „Srpske narodne melodije (predratna Srbija)” kratku lazaričku pesmu „Igliče venče nad vodu cveta.” Vladan Nedić ju je uneo u Antologiju jugoslovenske narodne lirike i istakao njenu izuzetnu vrednost: „Jedna lazarička pesma zapisana u Vranju iziskuje odvojen spomen. Ona je majušna: tri stiha. Međutim, ako se meri njen unutarnji obim — jedini bitan — ona je gorostas. Život usamljenog cveta nad vodom, potresan u jednostavnosti, prelazi granice jednog opisa. On govori mnogo više:
Igliče venče nad vodu cveta;
nad vodu cveta, nad vodu vene;
nad vodu vene, nad vodu spada.
Polustihovi koji pevaju o cvetanju i venjenju ponavljaju se u ovoj pesmi, nimalo slučajno; voda se javlja neprestano, kao neizbežno ogledalo; tečan glas „v” odjekuje u svakoj drugoj reči; ritmički udari nižu se u neumetnim razmacima: — ukratko, sve doprinosi da glavna misao pesme, utisak opšte prolaznosti, dobija najskladniji izraz. Da li to lebdi tuga iznad stihova? Može biti, ali tiha i svetla.”16
Na stotine lazaričkih pesama zapisano je u naše doba, naročito u leskovačkom i vranjskom kraju. Poznajući izvrsno narodni život, njegov jezik i običaje i radeći s oduševljenjem, Dragutin Đorđevim je opisao običaj lazarica u Leskovačkoj Moravi i zabeležio više od dve stotine četrdeset lazaričkih pesama.17 U knjizi Miodraga Vasiljevića postoji više od pedeset zapisa leskovačkih lazaričkih nesama18 O pesmi „Dimitrije vino pije” — be 52a (u našoj knjizi „Doleteše dva goluba”) Vladan Nedić je napisao: „smisao usmenih tvoraca da je tananost velika osnova umetnosti ne bih umeo navesti bolji primer od sledećeg: po jednoj lazaričkoj pesmi, zapisanoj u leskovačkom kraju, golubovi doleću čoveku koji pije vino pod božurovim drvetom, skupljaju iz njegove čaše belu penu i od nje grade belu crkvu.”19
Ipak, lazaričkoj poeziji naučnici i antologičari nisu posvetili pažnju koju ona zaslužuje. Postoje antologije u kojima uopšte nema lazaričkih pesama. U univerzitetskom udžbeniku „Narodna književnost” od Vida Latkovića o lazaričkoj lirici se i ne govori. Međutim, Vladan Nedić je s razlogom uneo u Antologiju jugoslovenske narodne lirike nekoleko lazaričkih pesama i ukazao na njihovu umetničku vrednost.
Objavljeno je mnogo kraljičkih pesama, mada ne u onolikom broju kao lazaričke, i one predstavljaju značajnu vrstu obredne lirike u ovoj prostranoj oblasti.
Više zapisivača ostavili su nam podatke o kraljicama u pojedinim krajevima. Muzikolog Vasiljević zabeležio je i ovo: „U leskovačkoj okolini kraljice su bile mnogobrojne, devet do petnaest devojaka, obučenih u crne suknje i crne jeleke. Imale su samo jednu kraljicu i dva barjaktara, po četiri pevačice (kao kod lazarica) i način igranja i pevanja kao kod lazarica. U okolini Vranja postojale su među kraljicama: prednjarke, sabljarke, kraljica, dever, stražnjarke i kralj. Učesnice su se odevale u novu narodnu nošnju i ukršteno vezivale peškire preko grudi.”20
Ako uporedimo lazaričke i kraljičke pesme, uočićemo veliku sličnost, gotovo identičnost, u sadržini, tako da se, u mnogim slučajevima, granica između ovih prolećnih pesama i ne razaznaje. To potvrđuju i pesme u ovoj knjizi. Vlasotinačka „Golubence vodu pije” bliska je lazaričkim pesmama koje su zapisivali Jovan Hadživasiljević21 i Mih. St. Riznnć.22 Pogledajmo i pesmu „Moma grojze zasadila”. Zar ona pe asocira na lazaričke pesme o crnookoj ili belogrloj hrišćanki koja baca u nesvet predstavnike turskog feudalizma (kadiju, begliju i dr.)? U kraljičkoj je izmena novijeg datuma: „Naredniče mrtvo pade”. Turke vraća u život, obično, fildžan kafe, a naredniče — rujno vino. Ponegde je razlika samo u pripevu: u kraljičkim je — lado, lado, a u lazaričkim — lazare, lazare ili doz, doz (prijatelju, prijatelju). U kraljičkim su i reči: kralj, kraljica, barjaktar. U kraljičkim ima manje ljupke naivnosti nego u lazaričkim. Ponegde se u kraljičkim pesmama može naići i na stihove koji su došli iz ljubavne lirike, kao, na primer: „Sokak tesan, momak besan” („Ide momče”).
Stih je, uglavnom, osmerac i u lazaričkim i u kraljičkim pesmama.
U pojedinim predelima još se održava obred kraljica, pa se mogu čuti i stare pesme. Ispitujući stanje obredne lkrike u Grdeličkoj klisuri, uverili smo se da se, na primer, u Ljutežu i Manjaku svake godine na Đurđevdan pevaju kraljičke pesme, koje predstavljaju dobro sačuvanu gradnju. Peva se deci, momcima, devojkama, oženjenim, nevestama, domaćinu odborniku, ovcama, pčelama, itd. Navodimo tri koje su pevane šestog maja 1970. godine u pomenutim naseljima.
1.
Zaspao mi neženjen
pod bel-crven trendafil.
Trendafil se roneše,
na lice mu padaše.
Lice mu se blaskaše
kao čaša fildija,
puna ramna rakija.
(Pesma momku)
2.
Na ovome vojvodu
sami momci doodu,
na konjima donosu:
nemereno imanje,
nebrojeni dukati.
Mereše ga, mereše
na dva konca svilena,
na dve sovre srebrne.
3.
Sama Dika crkvu gradi
nasred neba, pod oblaka.
Na nju stoju troja vrata:
jedna vrata od dukata,
druga vrata suva zlata,
treća vrata šimširata.
Što su vrata od dukata,
na nji Dika ćerku dava;
što su vrata suva zlata,
na nji Dika sina ženi;
što su vrata šimširata,
na nju Dika strižbu pravi.
(Pesma starijoj ženi)
Svadbeni običaji u ovoj oblasti nisu više tako složeni kao u vreme naših starih, ali su još raznovrsni i zanimljivi. Pogledajmo, na primer „Svekrvino oro” u vranjskom kraju.
Pre rata je svekrva „zaigrala” svoje kolo samo subotom uveče, ali sada to čini skoro svugde u nedelju, pre polaska za devojku.
Kad se svirači približe mladoženjinoj kući na oko 200 do 300 metara, zasviraju jače, a to je znak da će uskoro svekrva da „zaigra”. Mnogi ljudi, a naročito žene i devojke, pohitaju njenoj kući da bi videli kako je obučena i, prevashodno, kako igra „teško oro”
Svekrva čeka svirače u dvorištu, držeći desnom rukom sito, koje joj je prislonjeno na struk. Divno je tada nju pogledati! U kakvoj je živopisnoj i raskošnoj narodnoj nošnji. Obukla je ono što je godinama čuvala u kovčegu. Opasala je svoju venčanu futu, alene boje, a s njene desne strane je nova marama. Obula je svoje venčane cipele i nove, vunene čarape. Tu je i skupoceno libade, a i „rosajde” šamija, čiji su krajevi zavezani na glavi, s „kitkom” (bosiljak s karanfilom ili neko druto cveće). Oko vrata je dugačka niza dukata (dubli). Ako nema zlatnike, za ovu priliku će ih pozajmiti od neke svoje prijateljice. Sito je oko ivice okićeno hartijom različitih boja. U njima je zrnevlje svih žita, a ima i bombona i šećera. Povrh toga je pogača, pokrivena maramom domaće izrade koju je snaha poslala.
Pošto svirači zasviraju „teško oro", svekrva se tri puta prekrsti, a potom pruža ruku ženi koja joj je najbliža da se uhvati. To je jedna od njenih najboljih prijateljica. Počinje da igra prema istoku i napravi tri kruga. Igranje prekida tri puta i tom prilikom baca iz sita zrnevlje i drugo. Kad sve to obavi, daje sito da se odnese u kuću, a svekar i ostali prilaze i čestitaju joj što je doživela da ženi sina i igra „svekrvino oro”.
Gotovo svaki trenutak ženidbe i udadbe odjeknuo je u stihovima.
Svadbeie pesme su beležene u svim područjima jugoistočne Srbije. Novoosloboćene krajeve 1878. godine, pohodio je Milan Milićević i, pored ostalih, zapisivao i svatovske pesme. U pirotskom kraju, na primer, uhvatio je pesmu koja se pevala mladoženji — „Mladoženjo, mlado dete” i pesmu što razleže „kad se čini žito za svadbu”23 Više lepih svadbenih pesama iz niške okoline objavljeno je u listu „Kići”. I časopis „Gradina” donosio je svadbene pesme. M. Stanojević je objavio, pored drugih, i pesmu mladoženjskom deveru:
Mijaile, cveće u gradine,
kad te pitam, pravo da mi kažeš:
rušti li joj gorunka košulja,
pucka li joj svil’na anterija,
poje li joj slavej na ramena,
bije li joj saat u pazuhu?24
Kao zapisivača treba pomenuti i Vladimira M. Nikolića, koji je raznovrsne pesme iz Lužnice i Nišave objavio u šesnaestoj knjizi „Srpskog etnografskog zbornika”.
I među zapisima iz vremena posle drugog svetskog rata nalazi se znatan broj interesantnih i u poetskom smislu vrednih pesama. U Babušnici, u pirotskom i zaječarskom kraju beležio je 1949. godine narodne pesme profesor Kosta P. Manojlović. U svojoj knjizi objavio je tridesetak kraćih svadbenih pesama.25 Ispod mnogih nalaze se dragocene napomene o tome kad se pevala koja pesma. Iz tih napomena se vidi da je pesma u istočnoj Srbiji pratila svaki trenutak složenog svadbenog rituala. Da navedemo samo neke: „peva se kad dođu svatovi pred devojačku kuću”; „peva se kad se mlada prvi put izvodi pred svatove”; „peva se kad se mlada izvodi iz kuće”; „peva se kad mlada baca žito iz sita”; „peva se kad svekar uvodi mladu u kuću”. „Kad svatovi dolaze po devojku” u Kalni je pevano:
Bre, udri, vardi, devoćko, i!
Jelen ti u dvor uleze, i!
Rosno ti cveće opasa, i!
Ponajviš’ beli bosiljak, i!
Svadbene običaje u Leskovačkoj Moravi najpotpunije je opisao Dragutin Đorđević.26 Opise je propratio pesmama, „koje imaju neku funkciju u svadbenom obredu.” Posebno je u svojoj obimnoj knjizi dao i pregršt svadbenih pesama „koje se najčešće pevaju o svadbama, iako po sadržini mnoge od njih i ne liče na pesme o ženidbi.”27 Miodrag Vasiljević je_ zabeležio oko osamdeset svadbenih pesama i melodija, takođe, u leskovačkom kraju.28 Podelio ih je na predsvadbene i prave svadbene pesme. „U leskovačkom kraju šrave svadbene pesme počinju uoči svadbe ili ujutru kada zapevaju svatovi: „Brija mi se mladi mladoženja”29 — zapisao je ovaj požrtvovani muzikolog.
Pesme, koje su u ovoj knjizi, pevane su u ranijoj prošlosti, ali se pojedine i sada čuju u odrećenom momentu svadbenog veselja. Melodična starinska pesma „Golemi bakšiši" peva se kad se devojka prosi. „Svunoć ido” — najčešće na veridbi. „Kude se banjaja” — kad se kupa mlada. „Zlatan prsten u planine“ — pevaju svatovi kad idu za devojku. „Snaška adžamija” — kad svatovi sa mladom ulaze u svekrovu kuću.
Majka budi đul-đuli devojče jer dolaze prosioci i donose „golemi bakšiši”. Isprošena devojka pita voljenog mladića: „Jesi l' čuo, dragi, da sam isprošena?” Mladoženja i mlada kupaju se za svadbu. U vezi s tim narodni pevač pominje zdravac i selin kao simbole zdravlja. Momak se upoređuje sa sjanim mesecom, a devojka sa zvezdom Danicom. Mlada se češlja, a devojke je teše pesmom, a ipak joj kažu da je kod majke bela i rumena, a kod muža će biti žuta i zelena. Tu je i slika mukotrpnog života žene u staroj porodici: „Teške crepulje, teški vršnjici”... U jednoj niškoj pesmi, u razvijenoj slovenskoj antiteži, upoređuje se snahin dar s injem i belim koviljem, s ovcom što je „od stado ostala” i s kupinom koja je „bel cvet rascvetala”. Svatovi, obučeni u svilene košuće, idu preko planine. Među njima je mladoženja sa zlatnim prstenom. U nov dom doneseno je „sunce u rukava”. Život nije lak: jabuče koje je „zlatila nana" živi u tuđoj kući, a ona je „tuga golema”.
U svadbenim pesmama odjeknu i snažni elegični tonovi. Majka susreće svatove koji dolaze za njenu jedinicu:
— Natrag, natrag, kiteni svatovi,
moja ćerka mrtva bolna lega!
Nad glavu vu kitka cveće stoji,
do glavu vu žuta sveća gori!
U poslednje vreme došlo je do velike mešavine svadbenih i ljubavnih pesama. U mnogim ravničarskim naseljima, svadbene pesme su, uglavnom izgubile obredno obeležje i postala prava ljubavna lirika. Zapaža se, takođe, da se u ovom delu Srbije sve više pevaju na svadbama čiste ljubavne pesme.
Žetelačke pesme su sastavii deo jednog složenog obreda u vezi se žetvom (polazak na njivu, početak rada, prvi rukovet, prvi snop, završetak žetve, kićenje „bogove brade” ili „kvačke”, završetak vršidbe, itd.). „Na planini Koritniku kod Niša, na početku Zaplanja, i u drugim krajevima i oblastima Srbije, tačno je odrećeno koje se pesme pevaju ujutru, pre podpe, posle podne, pred Sunčev zalazak n noću za vreme žetve.”30
Pesma „Jano, slunce izgrejalo” peva se u rano jutro, kad žetelice i žeteoci polaze na njivu. Pre oslonođenja od Turaka devojke iz brdske i siromašne Pčinje odlazile su da žanju na prostranim i plodnim njinama aga, begova i drugih gospodara u Kumanovskom polju, Preševskoj Moravici, itd. Čovek koji ih je tamo vodio nazivao se „dragoman” („dragomanin”). Kad su prolazile dolinom Pčinje, razglegala se pesma „Da otidem na golemu njivu”. U podne su pevane „Sestra si brata prodava”, „Vrućina tužnina” i dr. „Bogdane, belo devojče", „Božane belo, ubavo“ i „Postoj, slnce” odjekivale su u postatu posle podne i prn zalasku Sunca. Pojedine su se, pak, čule na njivi celog dana („Ne previvaj, Stano”). Za sve vreme rada pevane su pošalice, naročito ako se na njivi nalaze žetelice i žeteoci iz raznih porodica i u većem broju. One su se u pojedinim krajevima još zadržale. „Ostana ti kriva koza” najčešće se čuje na mobi (molbi, bedvi), a zadatak joj je da podstiče u radu. Peva se devojci, momku, nevesti i oženjenom muškarcu (uglavnom mlađem) i to onda kada neko zaostane u postatu. Onaj na koga se pesma odnosi zastidi se i žanje brže, sa većim zamahom, kako više ne bi bila njegova „kriva koza”. Osobito se s velikim zadovoljstvom peva mlađim bračnim parovima (mladencima) i onima koji se vole,
Žetelačke pesme još se mogu čuti onde gde se i dalje žanje srpom, prvenstveno u brdskim predelima. Tamo se ukrštaju i mešaju tihi šum zrelog žita, odjek oštrog srpa, uzdah mladih srca i starinska i topla žetelačka melodija.
Govore žetelačke pesme o radosti seljakovoj što je godina plodna, o nadžnjevanju mladih, o ljubavi, o napornom i neprekidnom radu.
Posebno je bilo teško žeteocima kad pripeče letnje sunce. Zato se u stihovima iz pirotskoh kraja kaže:
Ja poduni, vetre gorjanine, i!
Te razladi argati u polje!
Opevan je i težak život seljanke u staroj porodici koja propada od danonoćnog fizičkog rada:
— Mori Jano, žuta, bleda,
što si tolko požutela
kao dunja podjesenja?
Da li ti je vojno ljuto?
Ili ti je zla sverva?
— Moje vojno neje ljuto,
nego mi je zla svekrva,
v’zdan žnejem belo žito,
u pol noća vodu nosim!
Posebnu pažnju zaslužuju pesme što se odnose na davnu prošlost. U vranjskim i leskovačkim selima veoma je rasprostranjena pesma o žetelici koja moli boga da zađe sunce što pre, jer je premorena od dugog rada na tuđoj njivi („Zađi, slunce”). Devojci se „dosadilo, dodijalo” na gospodarevoj njivi „od tri nastojnika”. Pesma je trpela promene u sadržini zavisno od društveno-ekonomskih odnosa. Nisu uvek isti gospodari o kojima je reč. Žetelici je teško „na begovu njivu”, ali se čuje i „na gazdinu njivu”. U varijanti koju je objavio Dragutin Đorđevim devojci se, pak, dosadilo „od trojicu čarbadžije”.31 O teškom radu na čorbadžijinoj njivi govori i pesma iz pirotskog kraja „Čorbadžijo, nigde te ne bilo”. Bogataš se ne brine o svojim radnicima:
Pladne stanu, ruč’k ni ne dava,
ruč’k dade, obed ni ne dava.
Sasvim blisku varijantu zabeležio je i Vladimir Nikolić. U vezi s njom ostavio je podatke: „Ovu pesmu pevaju devojke iz Lužnice kad dolaze u pirotsko polje da žanju pod nadnicu”.32
U starinskoj pesmi „Zastaja slunce” „opevani su život i sudbina vranjskih devojaka, koje su Turci grabili”.33 Sunce je stalo „nasred nebo” i gledalo „na begovi dvori“. Tamo se nešto neobično događalo. No, nije „begu beginja bežala", niti su mu „dvori izgoreli”, nego mu je „robinja pobegla“. „Zato slunce stalo pa glsdalo”. Očaravaju i zvuci ove pesme. Upotrebom asonance i aliteracije postiže se, zaista, retka ekspreoivnost. Čak u istom stihu susrećemo obe zvučne figure: „Da l’je begu beginja bežala”.
Sećanje na begovsko vreme čuva i pirotska pesma „Zažnjii, Ružo”. Na prostranom bgovom čivliku polegla je pšenica „od ponora do begova dvora”. Poleglu beliju treba prvo da zažnju Ruža jer joj je „laka ruka, t’nka polovina”.
Ovčarske pesme su najviše pevane u stočarskim predslima (Pirot, Poljanica, Pčinja, itd.).
„Prokleta da je devojća”, koju je u pirotskoj okolini zabeležio Novica Živković, inače sasvim bliska varijanti iz knjige Vladimira Đorđevića,34, opeva mučan život ovčara, jer on „ne znaje delnik ni praznik”. Uslovi života su surovi:
Crna mu zemlja prostirka,
vedro mu nebo zavivka.
U ovoj, kao, u ostalom, u mnogim posleničkim pesmima nalaze se i elementi ljubavne lirike:
Prokleta da je devojća
koja se vara s ovčara!
Govori se često u ovčarskim pesmama i o cveću, naročito o zelenom zdravcu. Mnoge su po tome slične đurđevdanskim, u kojima se, takođe, čovek identefikuje sa prirodom. Takva je i „Poručil je zdravko”. Na đurđevdansku podseća i ova iz svrljiškog kraja:
— Zdravče, momče, beru li te mome?
— Beru, beru, kako da ne beru!
Kad ja cavtim, sva gora miriše;
kad ja venem, sva gora uvene.35
pojedine ovčarske pesme zadivljuju svojom sažetošću i izuzetnom poetskom snagom. Ovo se, u prvom redu, odnosi na pesmu „Ovčar čuva”, koju peva sedamdesetgodišnjak Petar Stanisavljević iz Bogoševa kod Vranja. U šest izbrušenih dvanaesteraca stalo je mnogo materijala i poezije: ovčar čuva u planinama stado od dvanaest stotina ovaca; u stadu je ovan „za iljado”; on nosi „zvono ćošaliju”, a u njemu — „zrno kuršumliju“; u zrnu je — „devojkino oko”! Impresinira i zvučnost stihova. Koliko puta je upotrebljen glas o! Njime se završavaju reči: stado, zrno, oko! U poslednjem stihu gradacijske slike, sve se imenice završavaju ovim samoglasnikom („I u zrno, majko, devojkino oko”). I u pesmi, što je početkom ovog veka zapisana u bujanovačkom selu Oslaru, ovčar ima neobičnog ovna (Ov’n za iljado”). Na zvonima koje nosi ovan nacrtani su znaci odvažnosti i junaštva: sokolovo krilo, lice sokolovo i oči sokolove.
Mahom su ljubavne po sadržini. Ovčar moli stado da planduje kako bi otišao „u selo na oro”, da poigra „oro do devojće”, da povede „tanac na devojće” („Planduj, planduj“). Sunce je već izgrejalo, „rosa opadnula”, a čobanici je žao da probudi svoga dragana koji joj je na ruci zaspao („Libe mi je na ruku zaspalo”).. Ljubavna čežnja, ali ne tako otvoreno, izražava se u pesmi „Stanko stado niz kamen mamio”. Ovčar je „smamio” stado „Stani u dvorove”. No, ona je zaspala i nikako je ne može probuditi. Ovčar odlazi „u novu gradinu”, otkida „struk bela bosiljka” i udara devojku po obrazu. Stana je tada ustala „ka da neje spala“. U sonornoj pesmi „Oj očare, mlad ovčare”, što je zabeležena u Poljanici, ovčar pita ovcu: „Što li, ovco, žalno blajiš?” Ona odgovara da su ovce, dok je on bio neoženjen, posle „po ridine”, pile vodu „po doline” i planduvale „pod dubine" (ispod hrastova). Međutim, otkako se oženio, pasu „po bunjišta”, vodu piju iz korita „kude žene deca banjav”, a planduju ispod streha. „Zatoj tolko žalno blajim!” — rekla je na kraju ovca.
O svrljiškom stočarskom folkloru je, na osnovu tekstova objavljenih sredinom XIX veka i arhivske graće, pisao Dragoslav Antonijević.36 On konstatuje da su „stočarske pesme vezane za običaj bačijanje”, u stvari, „veoma stari sloj narodnog pesničkog stvaralašstva.”37 Prvo je ukazao na pesme iz kojih se vidi „da je stočar neraskidivo i neodoljivo vezan sa sredinom koja ga okružuje, sa prostorom i zemljištem na kojem živi i radi, sa životinjama koje se tamo kreću, jednom rečju sa prirodom čijim nerazdvojnim delom smatra i sebe... 38
Hamamskih pesama u gradovima na jugu Srbije (u Nišu, Leskovcu, Vranju) ranije je bilo znatno više, ali su vremenom zaboravljene ili su se potpuno pretopile u ljubavnu liriku. Pesmu „De si bila, dilber Sofke” pevala je Malika Eminović Koštana u Vranjskoj Banji, Od nje ju je zapisao Miodrag Vasiljević pre drugog stevskog rata.39 „Tolja amadžija” je šaljiva pesma, koja se još može čuti u Vranju. Odnosi se na čuvara Hamama Talju, koji je napravio „tokmak” kako bi lakše mogao da otvara i zatvara vrata.
Ljubavne pesme predstavljaju najvažniju vrstu lirske poezije u jugoistočnoj Srbiji.
Veći deo tih pesama nastao je za vreme dugih godina turskog ropstva. Tada su u Nišu, Leskovcu i Vranju postojala dva sveta: turski i hrišćanski. Turci su bili u svemu povlašćeni. Njihova je muzika bila bučna, prodorna i senzualna. Hrišćanski je živalj najradije stanovao na periferiji, u malim kućama, ali s velikim i senovitim baštama. I tu, pored šamduda, šimšira i bunara, pevane su tiho ljubavne pesme, pune sete, čežnje i blagosti. I danas, kada ih slušamoj osećamo odjeke istočnjačkog ritma i mnogo slovenske nežnosti, senzibilnosti i topline.
Skupljači narodnih pesama i muzikolozi ukazivali su na lepotu i melodičnost pesama na jugu. O tome svedoče i reči Miodraga Vasiljevića:
„U nekim srpskim gradovima u kojima se turski živalj duže zadržao, ili koji su bili muzikalnija sredina u istorijskoj prošlosti, stvoreni su osobito tipovi pesama razgranatih melodijskih oblika, sa mnogo dinamičnih preliva i prefinjenosti. Takvi su gradovi u Srbiji bili Niš, Vranje, Leskovac na prelazu između ova dva velika pevačka centra, i Valjevo. U prva tri grada se pevalo sa mnogo meraka i sevdaha u južnosrpskom dijalektu, te uz pratnju turskih čalgija. Ovi su gradovi imali jedinstven stil. O tome govore njihove narodne pesme koje već dugo izumiru sa generacijama koje su umele bolje da ih osete od potonjih. Poznavaoci Sremčevog Niša i Stankovićevog Vranja izumrli su i pesme ovih gradova još životare, ali samo u memoriji njihovih najstarijih potomaka.”40
Niz pesama opeva žensku lepotu. Liričar na jugu je ushićen lepotom devojke Tale i upoređuje je sa zumbulom. Za njega je ona i „crno grojze, drenovica” i „žuto cveće ogradeno” („Crno grojze, drenovica"). U Vranju i Leskovcu još se peva stara gradska pesma „Što si, Leno”. Ponosnoj Leni se prebacuje što je „na golemo” kad se zna da joj je majka izmećarka, a otac kaldrmdžija. Ona odgovara da nije „od koleno”, ali ima „kose smeđe”, „gajtan veđe“, „lice belo“ i „alt’n čelo”. Kraću varijantu uneo je Borisav Stanković u svoju poetičnu priču „Stari dani”:
— Što si, Leno, na golemo,
Barem da si od koleno!”
— Ako nesam od koleno,
A ja imam crne oči,
Crne oči, medna usta!
Dve varijante zabeležio je i objavio Miodrag Vasiljević.41 Štampana je i pesma što ju je u Vranjskoj Banji pevala Malika Eminović Koštana.42
Poznato je više pesama o devojci koja se „promenila" i „sas kitku zakitila”, a u kosi joj je često „beli bosiljak“. Jedna od najomiljenijih i najrasprostranjenih s ovim motivom je „Iz banju ide”. Lepo devojčz „iz banju ide”, okupalo se, obuklo nove haljine, a „čajče vrzalo pred ogledalo”. Povrh toga, zakitilo se „s obadve strane" — „dve kitke cveće i dve bosiljak”. U Vranju se čuju i druge verzije. U jednoj se isgiče koga je devojče susrelo:
Srelo alvadžiju, alvu vu daja,
nane, mila name, alvu vu daja;
srelo simidžiju, simit vu daja,
nane, milo nane, simit vu daja.
Pesmu je u Vranjskoj Banji rado pevala Koštana. Varijanta što je od nje zapisana sadrži svega šest stihova, ali predstavlja zaokrugljenu celinu.43 „Iz banju mde” peva se u niškom i drugim krajevima. Miodrag Vasiljević je i na Kosovu zabeležio dve varijante. 44
Svojom starinskom bojom skreće pažnju i leskovačka „Sabrale se devojke” — „ljubavna pesma iz turskih vremena”. Skupile se lepotice i traže „Damnjan terziče” da im sašije „bolji jeleče”. Da bi opisao njihovuu lepotu, liričar je upotrebio više turcizama vodeći, pri tom, računa i o zvuku („Aljuljem Kalja, karađuz Jana”). Istančanost u pesmu potvrćuje i stih: „Ne pritinka Rajka, kitkina loza”.
Najsnažnije i katkad izuzetno čulne su one pesme u kojima je našla odjeka ljubavna patnja mladih.
U pesmi, zabeleženoj u Leskovcu, mladić je sav u zanosu čežnja za Stojankom, belom Vranjankom. Po drumu ide, a za drum pita; konja vodi, a peške ide; vodu gazi, a žedan je. Tri puta, u pravilnim razmacima, ponavlja se stih koji otkriva njegovu uzmenirenu dušu: „Stojanke, ti mi, mori, pamet pomeri!” („Po drum mdem”). Isti je motiv i u pirotskoj „Oj devojćo, zelen-pelen”. Devojka je mladiću veliki „jad zadala“:
Konja vodim, pešći odim;
čizme nosim, a bos odim;
lebac nosim, a gladan sam;
vodu gazim, a žedan sam.
Gradskog liričačra odaje pesma „Bolna Sofka”. Devojka Sofka boluje „od teški meraci i karasevdaci” i stalno sedi „na portu” — „s glavu prevrzanu, s oči premrženi". Ali, ona ima smelosti da sa prekorom kaže mladiću:
Za gebe sam, Risto, tri godine bolna,
tri godine, Risto, glava prevrzana,
tri godine, Risto, oči premrženi,
a ti, Risto, znaješ, znaješ i ne aješ!
Poseban spomen zaslužuje i pesma što se u različitim varijantama odavno peva u Vranju, Leskovcu i drugim mestima — „Dude, belo Dude”. Mladić je opijen lepotom devojke i ophrvan ljubavnom čežnjom:
Dude, mori Dude, belo Dude,
kako tebe, Dude, nigde nema:
ni u tursko, Dude, ni kaursko!
Nemir u njegovoj duši dostiže kulminaciju kada je vidi i zato je preklinje da se ne krši i ne lomi „niz tej male”. Nenadmašno su opevane posledice ljubavnog bola:
Zapali me, Dude, izgore me,
napravi me, Dude, suvo drvo,
suvo drvo, Dule, javorovo,
od drveta, Dude, sitan pepel!
„Bolna Sofka” i „Dude, belo Dude” zaslužuju da se naću i u najstrožoj antologiji (u krugu pesama o karasevdahu).
Za pojedine pesme se pouzdano zna da su inspirisane stvarnim događajima.
Nežna pesma „Belo Lenče” odnosi se na strasnu i uzbudljivu ljubav Jelene Stamenović i Milana Tasića u poslednjoj deceniji XIX veka u Vranju. Do braka nije došlo („tako su stari hteli”). Lena je poginula prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine, a Milan Tasić je umro u Vranju 1960. godine. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Mile Pile”. Nekoliko rečenica o belom Lenčetu ostavila nam je spisateljica Vuka Pop—Mladenova:
— Leno, zašto otide i ostavi tvoju pesmu i grad?
— Ne, gospoćo, čovek ide po leb... deca nastanaše, valja da se živi...
— Pa jes’ težak je život... odoše porte, kapidžici i lepota našega grada.
— A... ne, — odgovorila mi je Lena s naglaskom. — Ja sam prošla, a sve je ostalo kao što beše: ubavinja, pesme što gi nigde nema, — uzdahnula je Lenka duboko i oborila glavu.”45
Milan Tasić se oženio lepoticom iz goločevske porodice. Bio je prema ženi pažljiv i nežan, nazivao ju je „moj karanfil”, ali belo Lenče nije mogao da zaboravi. Svoju mladu ženu vodio je na zabave i veselja, ali čim bi odjeknula mekamlijska pesma „Otvori mi, belo Lenče...” žena, ljutita i ljubomorna, hvatala je Milana za ruku i odvodila ga kući da ne sluša pesmu „na belo Lenče”.
Pesma je još u početku bila orska, a i danas je to, mada se peva i u različitim prilikama.
Pevači upotrebljavaju i turcizme i time pojačavaju zvučnu komponentu stihova:
Otvori mi, belo Lenče,
vratanca, džan’m, portanca;
da ti vidim, belo Lenče,
ustanca, džan’m, ustanca!
Da se osvrnemo i na druge koje se rado pevaju u naše doba. Prva je „Ujnin Vase”, a druga „Dimitrijo, sine”. Vase dolazi „bez vreme“ svojoj ujni „od teški meraci”. Saopštava rođaki da se „Naca odala“, ali ne žali što je pošla za drugoga, nego što je njen muž „prvi pijanica”. Ujna ga teši govoreći mu da će ga oženi „sas t’nku Stamenu”. Druga je ispevala Stana Avramović46 i pevajući je više od tri decenije vršila je izmene, tako da postoje dve-tri varijante. Majka nazivajući sina „majkino jedinče”, „moja živa rano”, „majkina budalo" i „čedo moje“ saopštava mu da ga žena vara. Rano ujutru ona ide na staru česmu Đerenku u novo obučena i očešljana, a kada se vrati — „rekla iskaškana”, „kopče iskidane” i „kose raspletene". Na to sin odgovara samo: „Ako, majke, ako, berem je ubava!” U jugoistočnoj Srbiji mnogi su beležili romansu „Stojan i Ljiljana”. Prvi je to učinio Milan Milićević. Varijanta iz njegove knjige je i najbolja i više puta je objavljivana. U njoj je opevan motiv „o namamljivanju devojke da dođe momku koji je voli”. Majka savetuje sina da „namoli mobu golemu”, potom, da „napravi češmu šarenu” i još — da „napravi crkvu u selo”. Sve su devojke dolazile, samo „Ljiljana moma ne dođe”. Najzad, majka savetuje Stojana da se napravi mrtav i tada će mu doći voljena devojka. Ljiljana, ipak, nije bila ravnodušna — kad je čula kuknjavu Stojanove majke, obratila se svojoj:
— Oh majke, majke, majčice,
pusti se glasi raznosav:
da mi je Stojan umreja!
Zamenica mi ukazuje na njen odnos prema njemu. Došla je u Stojanov dom, zapalila sveću i stavila mu „kitku na grudi”. Međutim, mrtvac joj neobično izgleda:
— Oj bože, bože, božice,
ovakvog mrca ne videh,
što su mu usta na posmeh,
što su mu oči na pogled,
što su mu ruke na pohvat,
što su mu noge na poskok!
Stojan je skočio i uhvatio Ljiljanu. 47
Poznato je i više lepih pesama o položaju žene u patrijarhalnoj porodici.
U niškom kraju zapisana je „Kalinu majka udala”. Mlada žena živi „u tešku kuću dželevsku”, ali ona tamo „žuti i bledi”. Opterećena je poslovima u zadružnoj kući:
— U velik ja sam tereta:
kad prvi petli zapoju,
sto brava ovce pomuzem;
kad bela zora zazori,
ja devet krave pomuzem;
kad jarko sunce izgreje,
dvanaest sluge ispratim!
Majka je sažaljeva i predlaže joj: „Ajd’ ćero, da te razudam!” Ali Kalina to odbija, jer ne želi da joj se drugarice nasmeju kako nije bila kadra:
dželevski kuću da sluša,
dželevsko blago da nosi:
dvanaest vrste dukata,
trinaest bela talira!
U pesmi „Nevesta ide na vodu” je motiv o boljem životu „pri majku” i „pri tatka' . Dok je bila u roditeljskoj kući, devojka je pevala kao „pile slavejče”, a kad se udala:
slepi katanci na usta,
konjsko železo na noge,
šarena zmija na ruke!
Zar je moglo bolje da se kaže o ćutanju, ograničenoj slobodi i strahu žene u staroj porodici?
U jugoistočnoj Srbiji oduvek su se ukrštali putevi koji su vodili na sve četiri strane sveta. Mnoge su vojske ovuda prolazile i mnogo je ratova ovde bilo. U sećanju naroda najdublje i najupornije su se održale duge i tamne godine osmanlijske vladavine.
Pesma je opevala i ožalila teške dane ropstva. Iz mnogih lirskih zapisa vidi se kako sejmeni pale sela i odvode devojke i neveste. U Vranju se peva, sa suzama u očima, potresna balada „Pišti, plače Milica devojka”. Sestra „pišti, plače po goru zelenu” i pita gavrana da li je video njenog brata Stojana. „Crno pile” joj odgovara da ga može naći više vranjskog brda Goliča:
— Tamo su ga Turci utepali,
tamo su ga puške pronizale,
tamo su ga noževi proboli!
Branioci nezaštićenog naroda bili su hajduci. Njima je narodni liričar posvetio više pesama. Sestra moli goru, polje i vodu da sačuvaju, nahrane i napoje njenog brata hajduka („Goro le, goro zelena”). No, borba odnosi i žrtve. Poginula su tri mlada hajduka. Jednog žali majka, drugog sestra, a trećeg „pod prsten devojka” („Puče puška”).
Jedna od najrasprostranjenijih hajdučkih pesama od Preševa do Krajine je „Stojane, jagnje đurđevsko” Zapisivali su je na ovom terenu: Živojin Stanković, Borisav Stanković, Miloš Savković, Kosta Manojlović i dr. Različito počinju: „Planino, mori starino” „Goro le, goro zelena", „Janjino, mori Janjino, tugo", „Planino, moja starino, lele”, itd. U doba komitskog pokreta trpela je izvesne promene u sadržini: četu vodi komita i nosi komitski barjak. I prema Stankovićevoj „Koštani” komita je zaklao jedinca Jovana. „Pa... majku, oca, sestre, sve ih naterao da igraju i pevaju”. Otac Jovana naziva prvencem, majka jagnjem ćurđevskim, a sestra cvećem prolećnim. U vranjskim selima se peva kako je komita naterao oca, majku, sestre, braću, stričeve i strine da jedu Jovanovo (Stojanovo) meso i da se vesele. Inače, poznate su i makedonske pesme s ovim motivom. Takva je jedna iz struškog kraja — „Planino, Pirin planino.48
Da li su pojedine lirske pesme ostaci epskih pesama o hajducima? Možda je takav slučaj, na primer, s pesmom „Oj mesece”:
Oj mesece, careva nevero,
što ne greješ caru na večeru,
no ti greješ ajduci u goru,
kad ajduci bele pare broju?
Plamen ustanka u Šumadiji zahvatio je i ove krajeve. Time je narodni liričar dobio nove teme i podsticaje za stvaranje. I danas snažno odjekuju stihovi osvetničke pesme o ubistvu Abdul Ćerimage kod Grdelice. Među zapisima posebno se izdvajaju četiri stiha, što ih je Borisav Stanković uneo u „Koštanu”, n sažetošću, i ritmom i zvukom:
— More, vrćaj konja, Abdul Ćerim-ago,
tugo, vrćaj konja pišman će da bidneš!
— More, ne vrćam ga, džanum, mlad Stameno,
tugo, ne vrćam ga da znam da poginem!
Sačuvane su i pesme o ratovanju vranjskih Turaka i Husejin-paše protiv ustanika. Uglavnom su kratke i u dijaloškom obliku. Jedna od njih je „O more, kam ti, kam ti”. Na Husejih-pašina pitanja Bećir-beg odgovara da su mu konja, pušku, „fini fes od glavu” i kitku stodramku uzeli „šumadinski kauri” i to „u pustnnju Čačak”.
Mnogobrojne su komitske pesme, prvenstveno u krajevima koji su od 1878. do 1912. godine bili pogranični. Nastale su u vezi sa mnogim stvarnim događajima. U strukturi su, često, slične hajdučkim i drugim starim pesmama. Jedan tip pesme je bio osobito raširen: razgovaraju hrišćanka (devojka) i Turčin (aga, beg ili drugi gospodar); hrišćanka mu kaže da je bila „na gornji pazar", „u belo Vranje”, itd. i da se tamo „Turci pisujev”. „Pisan“ je i Turčin, vodiće vojsku (sejmene) u rat i nosiće barjak. Prema ovom tipu građene su i pojedine komitske pesme. Razlika je u izvesnim slučajevima neznatna. U tom pogledu je karakteristična „Stojanke, bela devojko”. Umesto Turčina, došao je komita (vojvoda). Ostalo je sve isto. Iz razgovora sa Stojankom „mladi vojvoda” saznaje da se „srpske kumite pisujev”. Njegov zadatak je:
— Četu kumite da vodiš,
beloga konja da jašiš,
crveni barjak da nosiš!
Turcima je u ovoj oblasti vekovima pripadala politička i ekonomska vlast. Raja je imala svoje gospodare: paše, spahije, age, begove i druge. Za dugo vreme ropstva pojedine hrišćanke primale su islam i ulazile u turske domove i hareme. Nekada je bila u pitanju lubav prema Turčinu, nekada je odlučivao ekonomski momenat, a u mnogim slučajevima hrišćanka je morala da podlegne sili. Pesma je mnogostrano i realistički zahvatila odnose hrišćanki i Turaka.
Hrišćanka izražava želju da ode „na belo Vranje”, da bude „sejmenska moma”, da peva „sejmensku pesmu” i da šeta „sejmenski konji" („Što mi je milo”). O odnosu hrišćanke prema gospodaru Turčinu govori i pesma „Zašto, Sike”. Prvom delu ove pesme odgovara varijanta iz zbirke Miodraga Vasiljevića, koji je u napomeni napisao da je „nastala u Leskovcu u tursko doba”49 u „Zoni Zamfirovoj” Doka kaže: „E, što je bila ona Sika turena u pesmu? Za koga se poješe u onuj risjansku sramotu našu? Za koga se poješe: za esnafsku, eli čorbadžijsku Siku:
— Zašto, Sike, zašto pod čador da ideš?
— Ako, dado, ako, miralaj me zove,
miralaj me zove na tatli baklavu!50
Iz leskovačkog kraja pesma je došla u vranjsku muzičku sredinu, gde je pretrpela promene u sadržini, a naročito u melodiji:
Ajde, Simke, ajde miralaj te vika!
Miralaj te vika, dadin bre!
Po čair da šetaš, Simke,
po čair da šetaš, dadin bre!
Dukati da nosiš, Simke,
dukati da nosiš, dadin bre!51
Balada o džan Stojanki poznata je u celoj zemlji, jer se peva i preko radija. U njoj je reč o realnom dogođaju. Zato što Stojanka nije htela da se uda za njega, Murat-aga je ubija na ulidi. Sahrana je bila veličanstvena i ličila je na protest protiv nečoveštva i nasilja. Tragedija lepe i nevine devojke duboko je odjeknula i u duši mnogih Turaka, koji su izlazili iz svojih dućana, posmatrali povorku i klanjali se. Murat-aga se ovde-onde pojavljivao na belcu i tako izazivao unesrećene roditelje i rodbinu. Pesme počinje aginim pozivom da se Stojanka poturči. Četiri puta upotrebljena reč „ajde’ izražava njegovo nestrpljenje:
— Ajde, ajde, Tanke, džan Stojanke,
ajde, ajde, mori, da se turčiš!
Ona pokušava da odbije agu neubedljivim razlozima:
— Čekaj, čekaj, more Murat-ago,
nesam tkala, Murat, tulben bošče,
tulben bošče, Murat, veren platno.
Ali Murat-aga ne želi više da čeka.
— Ajde, ajde, Tanke, džan Stojanke,
Dosta čekam, mori, tri godine!
Murat-aga je ostao na ulici, a Stojanka je otišla da pita sestru poturkinju. Sestra, polazeći od svoga iskusgva, savetuje Stojanku da se nikako ne turči: „Glavu davaj, a veru ne davaj!" Stojanka se vraća Muratu i prkosno mu odgovara:
— Ajd’ odatle, more Murat-ago,
glavu davam, a veru ne davam.”
Uvređen aga je dohvatio pušku i opalio. Pogođena lepotica se srušila, a sestra je pritrčala da je previje. Teško ranjena Stojanka je govorila: „Izede me, sestro, tursko kuče!” Ove reči su još više razbesnele Murata i on joj zabada handžar u srce.
Pesma je beležila mnoge važne dogaćaje. „Čukna doboš” opeva tragičan momenat iz srpsko-bugarskog rata 1885. godine. U poenti je istaknuta tragika majke, koja je umrla od žalosti za izgubljenim sinom.
Momčilo Zlatković i Staniša Tošić
1. Borisav Stanković, Sabrana dela, I, Beograd, 1956, str. 439.
2. Dr. M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, Beograd, 1958, str. 377.
3. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, Beograd, 1960, str. 60.
4. Vladimir M. Nikolić, Iz Lužnice i Nišave, Srpski etnografski zbornik, knjiga šesnaesta, Beograd, 1910, str. 134.
5. Borisav Prvulović, Prolećne pesme u selima oko Knjaževca i Zaječara, Narodno stvaralaštvo, sv. 11, Beograd, 1964, st. 815.
6. Nav. rad, str. 815.
7. Nav. rad, str. 815.
8. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, br. 59.
9. Nav. delo, br. 60.
10. Dr. M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, str. 379, br. 2.
11. Kosta P. Manojlović, Narodne melodije iz Istočne Srbije, Beograd, 1953, str. 100.
12. Jovan X. Vasiljević, „Lazarice”, Srpski narodni običaj (u Vranju i vranjskom okrugu), Brastvo, IV, Beograd 1890, str. 66—94.
13. Vladan Nedić, Narodne pesme iz vranjskog kraja (povodom zbirke Momčila Zlatanovića), Igliče venčs nad vodu cveta, Vranje, 1967, st. I.
14. Mih. St. Riznić, „Lazarice”, jedan narodni običaj iz okoline niške, Brastvo, IV, Beograd, 1890.
15. Vladimir M. Nikolić, Iz Lužnice i Nišave, Srpski etnografski zbornik, knjiga šesnaesta.
16. Vladan Nedić, Antologija jugoslovenske narodne lirike, Beograd, 1962, str. 11—12.
17. Dr. M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, str. 236—316.
18. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, str. 33—59.
19. Vladan Nedić, O poetici jugoslovenskog usmenog pesništva, Književnost i jezik, br. 4, Beograd, 1969, str. 354.
20. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, str. 69.
21. Jovan X. Vasiljević, „Lazarice”, srpski narodni običaj (u Vranju i vranjskom okrugu), Brastvo, IV, Beograd, 1890, sgr. 69.
22. Mih. St. Riznić „Lazarice”, jedan narodni običaj iz okoline niške, Brastvo, IV, Beograd, 1890, str. 51.
23. M. Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd, 1884, str. 251, 253.
24. M. Stanojević, Svadba u Lenovcu, Gradina, br. 33, 34, Niš, 1905, str. 501.
25. Kosta P. Manojlović, Narodne melodije iz Istočne Srbije, str. 25—38.
26. Dr. M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, str. 435—486.
27. Nav. delo, str. 627—636.
28. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, str. 137—-183.
29. Nav. delo, str. 136.
30. Nav. delo, str. 93.
31. Dr. M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, str. 617—618.
32. Vladimir M. Nikolić, Iz Lužnice i Nišave, Srpski etnografski zbornik, knjiga šesnaesta, str. 292.
33. Dr Vidosava Nikolić, Vranjske narodne pesme o osloboćenju i revoluciji, Leskovački zbornik, IV, Leskovac, 1964, str. 69.
34. Vladimir R. Đorđević, Srpske narodne melodije (predratna Srbija), Beograd, 1931, br. 226.
35. Dr Dragoslav Antonijević, Svrljiški stočarski folklor, Narodno stvaralaštvo, sv. 20, Beograd, 1966, str. 1463.
36. Nav. rad, str. 1460—1467.
37. Nav. rad, str. 1461.
38. Nav. rad, str. 1462.
39. Zorislava Vasiljević, Koštašše pesme po zapisu Miodraga Vasiljevića, Vranjski glasnik, knj. V, Vranje, 1969, str. 446.
40. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, str. 256.
41. Nav. delo, br. 368. i 369(a),
42. Zorislava Vasiljević, Koštanine pesme po zapisu Miodraga Vasiljevića, Vranjski glasnik, knj. V, str. 444.
43. Nav. rad, str. 445.
44. M. A. Vasiljević, Jugoslovenski muzički folklor, I, Beograd, 1950, br. 32(a) i 32(6).
45. Vuka Pop—Mladenova, Pesma „Belo Lenče”, Novo vreme, Beograd, 16—17. april, 1944.
46. Momčilo Zlatanović, Stana Avramović Karaminga, Naše stvaranje, br. 1—2, Leskovac, 1970, str. 128—131.
47. U pogledu motiva, i strukture uopšte, Milićevićevom zapisu „Stojan i Lziljana” bliska je pssma „Stojan i Bojana” iz Struge. Momak gradi crkvu i česmu i sadi baštu nasred sela samo da namami belu Bojanu (Miladinovci, Zbornik, Skopje, 1962, br. 185.). Uostalom, makedanski uticaji mogu da se uoče u mnogim pesmama jugoistočne Srbije. Treba imati na umu geografsku blizinu, migraciona kretanja, žive trgovačke i druge veze. Ovuda su prolazili i karavani od Soluna do Budima. Po mnogobrojnim hanovima odjekivala je pesma Juga.
Pesma „Stojan i Ljiljana” poznata je i na Kosovu. Od vranjske se mnogo ne razlikuje varijanta što su je u gnjilanskom selu Dernici zabeležile sestre Janković (Ljubica S. Janković i Danica S. Janković, Narodne igre, VI knjiga, Beograd, 1951, br. 73.).
48. Makedonski narodni pesni sobrani na fesgivalite vo Bitola i Štip, Skopje, 1948, br. 64.
49. Miodrag A. Vasiljević, Narodne melodije leskovačkog kraja, br. 361.
50. Stevan Sremac, Zona Zamfirova, Beograd, 1958, str. 122.
51. Momčilo Zlatanović, Mori Bojo, bela Bojo, Leskovac, 1968, br. 119.
Izvor[uredi]
- Momčilo Zlatanović i Staniša Tošić, Čudno drvo - lirske narodne pesme jugoistočne Srbije, Gradina, Niš, 1971., str. 9-36.