Kumovanje Grčića Manojla
Dvije žene čeda porodiše:
Jedno bješe tanana Vlajinja,
A drugo je premudra Latinka.
Zovu kuma Grčića Manojla,
Da im nosi čeda na krštenje.
Al' govori premudra Latinka:
"Ala, kume, Grčiću Manojlo,
Prom'jeni mi čedo na krštenju;
Daću tebi košulju od zlata
I daću ti još trista dukata."
Krstio ga pa ga prom'jenio,
Dođe kumi tananoj Vlajinji.
Kada oni sjeli užinati,
Al' poznade tanana Vlajinja,
Al' poznade, pa mu govorila:
"Davor, kume, Grčiću Manojlo,
Što prom'jeni čedo na krštenju?"
Odgovara Grčiću Manojlo:
"N'jesam, kumo, čedo prom'jenio,
A četvera posta ne postio!"
Veli njemu tanana Vlajinja:
"Jesi, kume, da od Boga nađeš."
Al' se kune Grčiću Manojlo:
"N'jesam, kumo, tako m' Boga moga,
Tako m' Boga i svetoga Đurđa!
Evo imam sina jedinoga,
Malog Stevu od sedam godina;
pečena ga ja do kuće pojo,
Ako sam ti čedo prom'jenio."
Naljuti se Grčiću Manojlo,
Pa kod kume ni užina nije;
Van se skače na dobra konjića,
Te otide preko polja ravna,
Kano zv'jezda preko neba sjajna.
Dođe kumi premudroj Latinki,
Te on uze košulju i zlato,
Pa on ide preko polja ravna.
Kad je doša nasred polja ravna,
Sretalo ga šareno janješce,
Pa mu konju noge zapletalo.
Govori mu Grčiću Manojlo:
"Od' otalen, šareno janješce,
Nemoj konju nogu zapletati,
Ja kod kume ni užina n'jesam,
Zaklaću te, te ću užinati."
Noge janje jako zapletalo.
Naljuti se Grčiću Manojlo,
Trže nože i zakla janješce.
Nasred polja vatru naložio,
Pa ispeče šareno janješce;
Ispeka ga, te je užinao.
Sve je pojo, ništa ne ostalo,
Van ostala noga od janjeta;
On je meće u svoje džepove,
Pa će nosit Stevi za miloštu.
Kad on dođe dvoru bijelome,
Sretila ga ljuba Vidosava,
Sretila ga i upitala ga:
"Oj, Boga ti, Grčiću Manojlo,
Da li viđe Stevu malenoga?
Stvorio se u janješce šaro,
Ode jutros niz to polje ravno."
On se 'vati u džepove svoje,
Da izvadi nogu od janjeta,
To ne bila noga od janjeta,
Nego ruka od malog Stevana.
On prestravu Božju učinio.
Pa poteže nože sakovate
I udara sebe više pasa;
Kako se je lako udario,
Mrtav pade na glavu u travu.
Kad to viđe ljuba Vidosava,
Nujna mi se po dvoru šetala
Suze roni i tužna govori:
"Dvori moji, što ste sagrađeni,
Ko ć' u vami sade prebivati,
Ko li naše dobro uživati?"
Pa poteže nože sakovate,
U srdašce sebe udarila;
Mrtvo pade jedno kraj drugoga,
Da ne žali jedno na drugoga.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
