Kula zaborava
| Kula zaborava Pisac: Miloš Vidaković |
Uvek se suton na zapad razliva,
Kô žuta reka u svetlu rumenu,
Kô zlatne kose i nagovest živa
Na zemlju jednu nikad neviđenu.
Tu, zatvorena pre hiljadu leta,
Ukleta jedna kneginjica spava,
Zaboravljena od celoga sveta,
U staroj, staroj kuli zaborava.
U blistavome sanduku od stakla,
Večito mirna i spokojna sniva;
Lepe joj oči nikad nije takla
Ničija usna, nit je duša živa
Videla ikad bela nedra njena
Pod velovima od tankoga tkiva,
I neosetnim kao tanka pena,
Pod velovima u kojim se skriva
Disanje njeno. — Tek kada zarudi
Večernje nebo u topljenu zlatu,
U ljudima se odnekuda budi
Sećanje na tu zemlju nepoznatu.
I bezbroj staza u taj svet što vode
— Tako se čini — vidi se i pruža,
I tako vetri pred večerom hode,
Puni mirisa i latica ruža.
I duše što su dovek sreće hude,
Sve duše što su vrisak bola čule,
Večito setne čekaju i žude
Tišinu mrtvu te daleke kule.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 271-272.
|