Krštenje večnosti
Nepomična Večnost ozbiljna i hladna
Izbranika bira, da mu venac stavi,
Dok Zaborav, kao avetinja gladna,
Narode i dela proždire i mlavi.
I vekovi tako promiču i trnu,
Na izbrano čelo ne stavlja se mitra,
Narod za narodom u dubinu crnu
Gubi se, i Leta slavom mu se titra.
I ponoći jedne, sred tutnjave lomne,
Vatren pogled Večnost ustavi za trenut
Na moj narod, željan tihe sreće skromne:
Od pogleda toga klonu kô cvet svenut.
I začu se: »Ti si moj izbranik verni!
Za te nije slava čežnjive tišine,
Za te su alemi, vrhunci bezmerni,
Tebe ću krstiti vodom veličine!«
I započe strašno, krvavo krštenje,
Da se stvori simvol stradanja i vere;
Kad se kô kap kiše snosi iskušenje,
A ništavna sreća kô steg prljav dere.
Okaditi treba svaku stopu smrću
I preliti krvlju svaku suznu grudu.
Na žrtvenik nek se stari venci zgrću,
Rad' novog krštenja da spaljeni budu.
Kô izbranik retki i mesija tražen
Sa usklikom mi se ponosimo, holi;
Sin večnosti mi smo, sin koji se voli,
Jer krštenje Večnost vrh nas danas proli,
Da nam dadne ime i skiptar osnaže.
1916
