Kroz miris lipa
| Kroz miris lipa Pisac: Miloš Vidaković |
Kapljice sitne proletnice kiše
Krune se redom niz jablane lisne.
Kroz suton strasno opojno miriše
Red lipa. Katkad zapljusne i blisne
Potočna voda. Noć se dobra svodi
Sa vedrog neba zanosno i sveže.
Sutonska priča umire na vodi,
Na kojoj zvezde i tišina leže.
Oh, u te noći čudesne i plave,
Čim se visoko večernjača rodi,
Topla se radost i sećanja jave.
Belja neg’ senke labuda na vodi,
Sećanja tiša no šum ptičjih krila
Kada kroz suton samotni prolete.
I duša mi se talasa kô svila
I srce mi se raduje kô dete.
Čitav se život zaboravljen žari
I srca, srca razbuđena biju,
I pomalja se lik minulih stvari,
Prilaze tuge i poleti sviju
Minulih noći i svitanja snena.
Osećam miris mladosti mi rane,
Poljupce strasne svih voljenih žena
I čujem dodir pletenice vrane.
U moje srce sav se život sliva,
U moju dušu veče radost sipa.
— Potočna voda miruje i sniva,
Miriše silno red opranih lipa.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 269-270.
|