Krvni mir/24
| ◄ V ПОЈАВА | VI POJAVA | VII ПОЈАВА ► |
VI POJAVA
MILICA i STOJAN
MILICA: (dolazi u lahkom odijelu.)
STOJAN: Ih, đe si pobogu! Ja osijedih čekajući te.
MILICA: Zar si odavno ovđe?
STOJAN: Pa i nijesam odavno, ama mi ’nako dugo bez tebe ... Svaka mi se, vala, minuta čini k’o sahat.
MILICA: Ama ja nijesam mogla prije.
STOJAN: Svedno je to... Nego da ti pričam nešto, a znam, da će ti bit’ drago.
MILICA: A šta?
STOJAN: Pogodi!
MILICA: Nijesam ja prorok.
STOJAN (namiguje): Ama pogodi — onako...
MILICA: Ne mogu ... Kaži mi ti...
STOJAN (češka se): Znaš ... ovaj ... rek’o mi je striko da će me ove jeseni oženit’...
MILICA: Baš?
STOJAN: Nema tu baš, nego mi je kaz’o... Veli, ufatio sam ja tebe, vidim ja kud se vrzaš, pa bogme nije druge, nego ću te jesenas oženiti.
MILICA: A ti?
STOJAN: A ja se postidio. Ne znam zašto, ama se lijepo postidio, pa ne mogu ni riječi da progovorim, k’o da mi je zalogaj u grlu ... (Približi joj se.) Pa šta ti veliš?
MILICA: Šta?
STOJAN: Kako šta? Zar ti nije drago?
MILICA: Jes’...
STOJAN: Eh, ne govori se tako »jes«’, nego mi ljucki lijepo kaži je li ti drago?
MILICA: Pa kazala sam ti: jes’.
STOJAN: Hoćeš li se zakleti na to?
MILICA: Hoću.
STOJAN: E de reci: očiju mi.
MILICA: Očiju mi.
STOJAN: E tako ... Sad sam sasvijem rahat... (Zagrli je.)
|