Krvni mir/2
| ◄ I ПОЈАВА | II POJAVA | III ПОЈАВА ► |
POJAVA II
MIRKO (sam) (izlazi iz Stevanove kuće, noseći sjekiru na ramenu): Eh, ovi baš poranili, pa odoše ... A nije se još dobro ni rasvanulo... No neka ih ... Oni će u polje, a ja ću bogme u Velež da nasiječem drva, pa da pošlje počivam ... Još k’o velim: zovnuću i Jovana pa da mi učini društvo... Niti on može bez mene nit’ ja bez njega nikuda. Tako smo naučili od đetinjstva, pa tako to i ostalo. (Stane pred Radanovu kuću i viče) Jovane!
JOVAN (iz kuće): O-oj.
MIRKO: Anu izađi đer malo.
JOVAN: Eto me eto ...
MIRKO: Ama samo brže ...
JOVAN (izlazi): Šta vičeš? Ta evo me.
MIRKO: Ja evo pošo u Velež, u drva.
JOVAN: Pa šta ćeš?
MIRKO: Bogme svrn’o sam se da i tebe zovnem, da mi pomogneš ... Ti danas meni, a sjutra ću ja tebi.
JOVAN: Pa dobro.
MIRKO: Ama da poneseš i tvoju pušku.
JOVAN: A što će ti puška?
MIRKO: Pa — kad svršimo, da malo gađamo u nikšan.
JOVAN: Pa i to je dobro. Ponijeću je. (Uđe u kuću.)
MIRKO: E baš je lijep dan ... Ama da sam se molio bo'gu deset dana nebi ga ljevšeg dao ... Čini mi se, ko da mi sve pjeva i nebo i zemlja i gora i trava... E, a ko će k’o bog!
JOVAN (izlazi s puškom): Evo me.
MIRKO: Jesi li je napunio?
JOVAN: Nijesam.
MIRKO: Dajder da vidim.
JOVAN (pruža mu): Evo ...
MIRKO (ogleda je): Krsta mi, valja tri careva grada.
JOVAN: Valja, duše mi, i četiri. Puška je ovo more, pa da se i pred carem pofališ š njome ... (Opet je vješa o rame.) A mi se zagovorili k’o da ne mislimo nikuda.
MIRKO: Svedno... Opet ćemo stići... Nije baš tako daleko ...
JOVAN: Ama što je ranije, to je bolje ... Hajdemo.
MIRKO: Hajde. (Odu obojica.)
|