Krvavi presto/6
| ◄ Појава пета | Šesta pojava | Појава седма ► |
Šesta pojava
Bodin-kralj (dolazi) i Pređašnji.
DRUGI GRAĐANIN:
Šta li će sad biti?
PRVI GRAĐANIN:
Videćemo.
BODIN:
Kakva je zveka? Kakva vreva to?
Mačevi ... sablje ... tako ... zar i krv?
Ma Hvalimire, šta je bilo to?
Kakva je kavga? Kazuj, Strahinjo?
Zašt', Kočopare, takav ti je gled
K'o da bi ognjem zorna ti oka
Stoletnji hteo otopiti led?
Bodin vas pita: šta je odgovor?
PRVI STRAŽAR:
Tvoja je bila, kralju, zapovest. —
Bar Kosor nam je tako rekao —
Da nikog danas k' tebi ne pustim,
E, k'a što reče, važne poslove
Zemaljske moraš žurno raspravit'!
Al' doše ove siledžije tri,
Pa makar da im kazah, da si ti —
Bar Kosor nam je tako rekao —
Najstrožiji nalog nama izdao,
Da preslušati nećeš nikoga:
Silom su hteli ući, Bodine,
A sluga skoro da ti pogine!
BODIN:
Ta to je drskost, to je izdaja!
HVALIMIR:
Izdajnik nisad!, zaklinjem ti se!
STRAHINjA:
Za kralja rado krv ću proliti!
BODIN (Kočoparu)
A ti zar ne znaš ništa zboriti?
KOČOPAR:
Ja nisam, kralju, nisam, striče, kriv!
Al' prosti tvome sluzi verenom,
Što nije znao preko praga tvog
Da ne sme preći tužan žalbenik,
Kadno ga gorka goni nevolja,
Kad leka traži jadu narodnom
Kod krunisane glave čestite.
PRVI GRAĐANIN:
Taj malo bolje kreše nego mi!
DRUGI GRAĐANIN:
K'o da iz knjige — duše mi — čita!
BODIN:
Kakva je žalba? Kakva nevolja
Kad no se silom kavga zameće
I krv se lije s' pustog besnila?
KOČOPAR:
Htedoh podneti žalbu svoju ja,
Htedoh, da reknem: narod se tuži,
Što s Grcima si nupunio dvor,
Što srpskog krasnog običaja već
U tvome dvoru davno nestade;
Što Srbin nema k' tebi pristupa,
Što Grk je tebi svagda mio gost,
A sila gnječi srpsku narodnost.
Htedoh da reknem: kralj si pomazan,
Valja da čuješ žalbu naroda,
Jer otac njegov ti si milostiv,
A narod, bome, nije s' toga živ,
Da ćudljivosti kralja klanja se,
Već kralju treba za-nj' da stara se!
PRVI GRAĐANIN:
Jesi l' ga čuo? Zlatne mu reči!
DRUGI GRAĐANIN:
Sila nam, reče, narodnost gnječi!
Pa kakva sila! O, da tako znam,
Bih zagrejao i ledeni kam! (Glasno)
I ja sam za to došao, kralju,
Da se potužim, i da ti kažem
Da narod mnogo bede podnosi
S' pritiska grčkog i sa zuluma.—
O, svetli kralju, meni su rekli,
Da si ti više svega pravedan
I da nam žalbe nećeš odbiti. —
Vojvoda nisam, a nisam ni knez,
Već samo Srbin prost i otvoren;
Neka ti dakle ne bude krivo,
Što ću da i ja iskreno reknem,
Da srpski ponos vrlo mi vređa
E ja ne mogu pred vladara svog.
PRVI GRAĐANIN:
O, svetla kruno! I ja sam hteo
Da na podnožje trona ti dična
Podnesem svoju žalbu i tužbu,
Jer kud će suza, nego na oči?
Al' počem ovaj hrabri vojvoda
Od mene mnogo lepše besedi,
— A tužba mu je isto k'o moja,
Ja mu se prosto tek pridružujem.
BODIN:
Ja ću vas uvek rado primiti,
I kao otac sina, preslušat,
A ako vam je žalba pravedna,
Zakloniti vas s' štitom zakona
(Kočoparu) Al', Kočopare, ti si buntovnik!
KOČOPAR (diže mač)
Tako mi boga!
BODIN:
I na mene zar? Zar i na kralja mača podižeš?
KOČOPAR (baci mač)
Na kralja svoga? Bog, i vera ne!
Evo me, kralju, sudi kako znaš,
Al' zla mi nije bila namera. —
Iz čiste prema rodu ljubavi
Potužiti se htedoh prestolu
I učinim te, kralju, pažljivim,
Da lisac nije petlu dobar drug,
Da Srb' tek Srbom može živeti.
I dići dičnu slave zastavu. —
Ja nisam, kralju, nisam buntovnik —
Ma pređe si me tako nazvao —
Al' nisam, striče, ni nemoćni crv;
U žilama mi srpska vrije krv,
Pa moram reći: Nepravda je to
Narodno pravo nogom gaziti!
Al', drugi da mi reče onu reč,
Ni tilog časka ne bi časio,
Već mačem kletu krv mu prolio,
Il' kao prostoj kakvoj bludnici
Sred zbora bi mu pljunuo med oči,
Da ne sme nikad više međ ljude!
Al' s' tobom, striče, neću na megdan,
S' tobom se biti nije prilika,
E nesi samo stric mi, već i kralj. —
BODIN:
Oduševljeno, mudro besediš. —
Reč ti je svaka, mislim, istina.
Al', ako narod iskreno ljubiš,
I kralja treba svog da poštuješ,
Pa zaman kavge da ne zamećeš.
Postugšti bi strogo trebalo
Sa uvrede kraljevske časti nam, —
Al' — danas nek je sve ti prošteno!
STRAHINjA:
Ne beše nikad kralja većega
Neg' ti u ovom času, Bodine!
HVALIMIR:
O, svetla kruno, striče ljubljeni,
Vernog ćeš sluge naći u meni!
KOČOPAR:
Neka mi ime za sva vremena
Toliko vredi k'o i pelena:
Ako ti ne bih veran bio ja
Dok kruna na glavi ti sja!
BODIN:
Podigni svoj mač. Verujem. Idi.
KOČOPAR (podigne mač):
Da idem? Oh! Ta to je sramota!
STRAHINjA:
Da živi srpski kralj!
HVALIMIR:
Da živi kralj!
SVI:
Da živi kralj!
KOČOPAR (za sebe):
Oh, to je sramota!
Da idem? Lepo! To li je zar sve? (Glasno)
Lepa ti hvala ni milosti toj,
Al' to mi nije dosta, Bodine!
Ja leka tražim jadu narodnom,
A milostinje mrvice hude
Podeli među prevrtljivcima,
Što laskavo ti tabane ližu!...
Otvoreno te pitam opet, da;
Hoćeš li čuti žalbu naroda?
Il' tebi valjda ništ' nije sveto,
Od kad si krunu na glavu meto?
BODIN:
Gle izdajnika! Igala dajte,
Da iglama mu jezik izbodem,
Što otrov pljuje na vladara svog!
Čudo i pokor!... Kukavno roblje,
Na odgovor me drsko pozivlje!
KOČOPAR:
Ja nisam, striče, rob, već srpski knez,
I kraljević i sin Radoslavljev,
Na tvome što je tronu sedio.
Ta valjda znadeš ... ne beše davno,
Kad si mu presto ... Al', neću dalje,
Neću da bunim haveti crne
Koje mi na dnu srca spavaju. —
|