Kralj Dragutin (S. Stanojević)
| Kralj Dragutin Pisac: Stanoje Stanojević |
Najstariji sin kralja Uroša i kraljice Jelene, rodom Francuskinje, Dragutin, bio je od rođenja određen da nasledi svoga oca i da posle njegove smrti zauzme srpski presto. Prema tome je Dragutin dobio i vaspitanje, kakvo je odgovaralo njegovom položaju i pozivu, koji mu je bio namenjen. To vaspitanje kretalo se u glavnom u religioznom duhu i pravcu, kao što je to u ono doba bio svuda običaj. Kod Dragutina je taj duh vaspitanja, izgleda, odgovarao i njegovim prirodnim sklonostima i simpatijama. Njegov biograf, arhiepiskop Danilo, priča o njemu, da je bio iskreno pobožan i duboko religiozan, i da je njegova predanost veri išla do asketizma. Te Dragutinove sklonosti mogu se razumeti. On je, kako po svemu izgleda, nasledio od svoje matere, blage i nežne, mnogo osobina, svakako više, nego od svoga oca, koji je bio snažna, čvrsta, gruba i nimalo sentimentalna priroda.
U jedan mah, kada je Uroš, iz uverenja, ili po sticaju prilika, ili po nevolji, bio u dobrim odnosima sz Ugarskom, on je oženio Dragutina ćerkom ugarskog kralja Stevana. Posle ženidbe Dragutin je sa svojom ženom živeo na Uroševom dvoru kao prestolonaslednik i dobio je titulu „mladi kralj“.
Da li je i koliko je Dragutin u to doba uzimao učešća u državnim poslovima, nije poznato, ali je sva prilika, da mu kralj Uroš, koji je, kako izgleda, bio despotska priroda, a u starijim godinama, kao što to često biva, postajao, osobito usled postignutih uspeha, sve samovoljniji, prgaviji i okrutniji, nije davao prilike i mogućnosti da se bavi državnim poslovima i da učestvuje u njima. To je verovatno bio jedan od najvažnijih razloga što je došlo do nesuglasica, razilaženja i, naposletku, do borbe na život i smrt između oca i sina.
Dragutinov biograf, arhiepiskop Danilo, priča, da je Uroš, kad se Dragutin oženio, obećao, da će mu predati presto i vlast još za svoga života, i da je tako obećanje dao i ugarskom kralju. Danilo priča dalje, kako je Dragutin tražio, da Uroš ispuni svoje obećanje i da mu ustupi presto, a kad je Uroš odbio da to učili, da je Dragutin molio, da mu da makar i i jedan deo države na upravu, ali da mu Uroš ni tu molbu nije hteo ispuniti. Zbog toga je ugarski kralj činio Dragutinu prebacivanja. Onda je Dragutin sa nekim svojim pristalicama otišao ugarskom kralju, dobio od njega vojsku i pošao je s njom na oca. Međutim, pre nego što je došlo do sukoba, Dragutin je, tako bar tvrdi Danilo, još jednom molio Uroša, da ispuni svoje obećanje, ali bez uspeha.
Koliko je u celoj toj priči istine, ne može se utvrditi. Izvesno je samo to, da se Dragutin, nezadovoljan verovatno, što ne dobija učešća u državnim poslovima, ili što mu otac bar ne da posebnu oblast na upravu, kao što su to nekada dobivali prestolonaslednici, digao na svoga oca.
Međutim nije jasno, a vrlo bi važno bilo utvrditi, da li je inicijativa za Dragutinovu akciju protiv Uroša potekla od njega samoga, ili je inicijativa za to došla i cela akcija vođena sa strane, od njegove žene ili od njegovog šuraka, ugarskog kralja Vladislava. Po onome, što se o Dragutinu zna, na osnovu ono malo sačuvanih izvora, moralo bi se pretpostaviti, da je on u celoj ovoj stvari bio pasivan, više vođen, nego što je vodio, i da inicijativa za njegovu akciju protiv oca nije došla zbog njegove ambicije niti je bila izraz njegove energije, nego da je celu akciju krenuo njegov šurak, ugarski kralj Vladislav, možda preko Dragutinove žene. Kralj Vladislav je bez sumnje želeo, da njegova sestra bude vladarka, ali je, sem toga, on svakako mislio, da se na lojalno držanje Srbije prema Ugarskoj može više pouzdati, kad na srpskom prestolu sedi njegova sestra i njegov šurak, nego kad u Srbiji vlada Uroš, koji je uvek, pa i posle Dragutinove ženidbe, pokazivao težnju, da vodi samostalnu politiku prema Ugarskoj, i u koga se, prema tome, ugarski državnici nikada nisu mogli pouzdati.
U ostalom, kralj Vladislav je mogao biti neraspoložen prema Urošu i zbog toga, što je za vreme dinastičkih borbi u Ugarskoj kralj Uroš bio na strani njegovih neprijatelja. U svakom slučaju, ako inicijativa za Dragutinovu akciju protiv Uroša i nije potekla iz Ugarske, Dragutinov šurak kralj Vladislav je tu akciju svakako odobravao i pomagao je.
Kad se Dragutin rešio, da se digne na svoga oca, on se nije pouzdao u svoju snagu i u svoje pristalice, nego je tražio sa strane pomoć i tuđu vojsku. Arhiepiskop Danilo priča, da je Dragutin, nezadovoljan što mu otac neće da dade nikakvo učešće u vladi, otišao u Ugarsku, da je tamo od ugarskog kralja dobio ugarsku i kumansku vojsku, pa da je onda sa tom vojskom napao svoga oca, pobedio ga na Gackom i zauzeo presto. Bez te pomoći iz Ugarske Dragutin verovatno ne bi ništa ni počinjao protiv svoga oca, ili, ako bi nešto i pokušao, pitanje je, da li bi u tome uspeo, i kako bi se u tom slučaju sukob između njih završio.
Na žalost nije poznato, kako se razvijao ceo sukob između Dragutina i kralja Uroša, kako su se u tom sukobu držali merodavni faktori u Srbiji, u prvom redu vlastela, i, osobito, kako se držala Dragutinova mati Jelena, koja je igrala vidnu ulogu i u političkog životu Srbije, i Dragutinov mlađi brat, ambiciozni i energični Milutin. Da li su oni bili uz staroga kralja, pa su samo ustukli pred stranom jačom silom, ili je, bar neko od njih, držao stranu Dragutinu?
U svakom slučaju, Uroša u tim teškim trenutcima očevidno nisu baš svi njegovi napustili, i on nije ostao sasvim usamljen. Tako je on skupio vojsku i odupro se svome sinu, kada je on sa tuđinskom vojskom pošao protiv njega i podlegao je verovatno samo brojnoj nadmoćnosti.
Ako se za kraljicu Jelenu i Milutina ne zna kako su se držali u Dragutinovu sukobu sa Urošem i za vreme njegove borbe s ocem, za crkvene merodavne ličnosti zna se pouzdano, da su u ovom sukobu držale stranu kralju Urošu. Arhiepiskop Janićije je posle Uroševog poraza ostavio arhiepiskopski presto i otišao je svojevoljno u izgnanstvo za svojim kraljem. On je u izgnanstvu i umro. Kraljica Jelena je docnije, u želji da istakne i nagradi Janićijevu odanost i vernost, nekoliko godina posle njegove smrti svečano prenela njegovo telo iz Pilota, gde je on umro, i sahranila ga u sjajnoj Uroševoj zadužbini Sopoćanima, u grobu, koji je posebno za njega spremljen, da boravi večni san uz svoga kralja, kome je do smrti ostao veran.
U ostalom, i fakat, da se Uroš, pošto je pobeđen i kad je izgubio presto, nije predao Dragutinu niti je uhvaćen, nego je imao gde da se skloni i da nesmetano živi do svoje smrti, pokazuje, da je on i posle poraza, kada je Dragutin već bio zauzeo presto i zavladao u državi, još uvek imao vernih i odanih pristalica i prijatelja, na koje je mogao računati i u koje se mogao pouzdati.
I poštovanje, što je posle Uroševe smrti ukazivano njemu i njegovim pristalicama, koji su mu ostali verni u nevolji, pokazuje, da mnogi u Srbiji, u prvom redu kraljica Jelena, verovatno nisu odobravali Dragutinovu akciju protiv oca i da ga verovatno u tome nisu pomagali.
Ali kad je Uroš pobeđen i Dragutin uzeo u državi svu vlast u svoje ruke, priznali su i oni svršen čin i pomirili se sa novim stanjem stvari.
Kad je Dragutin razbio očevu vojsku i zavladao u državi (1276 god.), on se našao u dosta teškom položaju. Jedan priznati autoritet u državi bio je srušen, a na njegovo mesto nije nikakav drugi postavljen. Svakako je rđav utisak ostavio u narodu i dolazak strane vojske u zemlju i njezina akcija protiv kralja Uroša. Stoga je Dragutin morao osećati, da njegova vlast nije dosta čvrsta, pa je nastao da utvrdi svoju vlast i, osobito, da zbog toga uredi svoj odnos prema materi i prema mlađem bratu. Da bi ih zadobio za sebe i izmirio ih sa novim stanjem stvari, Dragutin je onda materi, a svakako i bratu, dao neke zemlje i oblasti na upravu i za izdržavanje.
Isto tako je Dragutin odmah uredio svoje odnose prema Dubrovniku, sa kojim je, ubrzo posle dolaska na presto, načinio trgovački ugovor.
Kako je Dragutin uredio svoje odnose sa Ugarskom nije poznato, ali je vrlo verovatno, da je zbog pomoći, koju je dobio iz Ugarske i koja mu je dala bez sumnje najviše mogućnosti da potuče vojsku svoga oca i da zauzme presto, on onda uzeo na sebe prema Ugarskoj velike i teške obaveze. Ali Dragutin verovatno nije došao u mogućnost niti je bio pozivan da te obaveze ispunjava, jer je Ugarska u to doba zapala u vrtlog međusobnih borbi i građanskih ratova, tako da je time sva državna snaga bila sasvim paralisana.
I u Bugarskoj nije u taj mah bilo bolje. I tamo su dinastičke borbe i građanski ratovi i, u vezi s tim, napadi Vizantije, stvorili nesnosne prilike, koje su oslabile državnu snagu toliko, da je ona bila nesposobna za kakvu ozbiljniju spoljnju akciju. Dragutin je dakle i sa te strane mogao biti miran i siguran.
A njemu su, kad je zauzeo presto, mir i sigurnost bili potrebni zbog velike akcije, koju je već godinama spremao da preduzme na Balkanskom Poluostrvu ambiciozni i energični Karlo Anžujski u nameri, da zauzme Carigrad, da uništi vizantisku državu, pa da obnovi latinsko carstvo.
Za tu veliku akciju bila je zadobivena i Srbija. Karlo je već sa kraljem Urošem stupio u žive veze i pregovori među njima doveli su bili do pozitivnih rezultata: Uroš i Karlo su sklopili savez za zajedničku akciju protiv Vizantije. Promena na prestolu u Srbiji i Dragutinov dolazak na upravu nije niukoliko uticao na spoljnju politiku srpske države. Dragutin, srodnik Anžujaca i po materi i po ženi, nastavio je politiku svoga oca i ostao je veran savezu, što ga je bio načinio Karlo Anžujski sa kraljem Urošem.
Vizantiski car Mihailo VIII vodio je istina uspešno akciju u Bugarskoj i u južnim krajevima Balkanskog Poluostrva, ali na Dragutina to nije uticalo, i on nikako nije bio voljan, kad je primio presto, da menja pravac srpske spoljnje politike.
I Dragutin je, kao i Uroš, morao biti uveren, da je Srbiji opasnija Vizantija, koja je osvajala zemlje u blizini Srbije i čak polagala izvesne pretensije i na oblasti, koje su bile u sastavu srpske države, nego daleki saveznik s one strane Jadranskog Mora. Uspesi, što ih je Mihailo imao poslednjih godina Uroševe i prvih godina Dragutinove vlade, još su više morali utvrditi Dragutina i one, koje su mogli uticati na određivanje pravca srpske spoljnje politike, u uverenju, da je politika što je vodio kralj Uroš dobra, i da je za Srbiju korisno da se osloni na moćnog saveznika, koji je iz Italije vodio u velikom stilu akciju protiv Vizantije.
Tako je Dragutin, i pored svih uspeha cara Mihaila, ili možda baš zbog toga, nastavio politiku svoga oca i ostao veran savezu sa Karlom Anžujskim. Nade na vidan uspeh te politike dobile su osobitog podstreka, kada se Karlo, s jeseni 1279 god., počeo spremati na ozbiljnu i u velikom stilu zamišljenu ekspediciju na Balkansko Poluostrvo protiv Vizantije, a još više, kada je, posle godinu dana (u septembru 1280), počeo transport trupa i ratnog materijala iz Italije na Balkansko Poluostrvo.
Po ugovoru, što ga je načinio, i Dragutin je onda, zajedno sa Karlom, ušao u akciju protiv Vizantije. Ali u aprilu 1281 god. Karlova vojska u Albaniji bude pod Beogradom do noge potučena i razbijena, te se usled toga i srpska vojska, koja je bila prodrla u vardarsku dolinu, da pomogne operacije Karlove vojske, morala naglo povlačiti.
Međutim, momentani neuspeh na bojnom polju nije ni malo Karla zbunio niti obeshrabrio. Već u julu iste godine on je načinio sa mletačkom republikom ugovor o napadu na Carigrad, i nastavio je vrlo živo pregovore sa Srbijom i Bugarskom o zajedničkoj akciji protiv Vizantije.
Dok je Karlo spremao na novu akciju i pregovarao sa Dragutinom, ratovanje na srpsko-vizantiskoj granici u južnim krajevima Kosova i Metohije nikako nije prestajalo. Dok su Vizantinci nadirali sa svojom vojskom ka Prizrenu i Lipljanu, jedan vizantiski viši oficir, Kotanica, koji je bio protivnik cara Mihaila i prebegao bio Srbima, zaletao se sa srpskim četama u nezaštićene vizantiske pokrajine čak do Sereza, i pljačkao je po tim krajevima. Istina, vidnog i trajnog uspeha od toga rada nije bilo, ali je Kotaničina akcija bila za Vizantiju veoma nezgodna i neugodna.
Posle nepunih šest godina vladanja, Dragutin se rešio, da ostavi vlast i presto i da ga ustupi svome mlađem bratu Milutinu.
Nisu poznati ni objektivni ni intimni razlozi zbog kojih se Dragutin odlučio na ovaj korak. Arhiepiskop Danilo priča, da je Dragutin, jašeći sa vlastelom pod gradom Jelečom, pao s konja i skrao nogu, i da je to kao bio razlog, što se rešio da abdicira.
Možda je zaista i ta nezgoda i nesreća (početkom 1282 god.) uticala na Dragutina, da se odreče prestola, ali je svakako bilo i drugih motiva i razloga, koji su uticali na njegovu odluku u tome pravcu.
Dragutin, pre svega, nije imao uspeha u spoljnjoj politici. Njegov savez sa Karlom i akcija protiv Vizantije nije donela pozitivnih rezultata. Srbi su bili suzbijeni sa vizantiske teritorije i srpska država dovedena je u nezgodan položaj. Neprijatelji i protivnici Dragutinovi iskoristili su svakako tu situaciju protiv njega. Arhiepiskop Danilo priča, da je, kad je Dragutin pao s konja i razboleo se, zavladao u Srbiji strah od neprijateljskog napada i da je Milutin, kad je čuo za nesreću, koja je zadesila Dragutina, na njegov poziv odmah pohitao njemu.
Uz to je masi naroda svakako bio nesimpatičan i Dragutinov postupak prema ocu, koga je lišio prestola i oterao u smrt. Razlozi, zbog kojih su se u onaj mah, kad je Dragutin ustao na oca, neki bili okrenuli protiv Uroša, zaboravljeni su, i Dragutinu su sada upisavali u greh postupak prema ocu verovatno po neki i od onih, koji su, još pre kratkog vremena, taj postupak odobravali i pomagali Dragutina u njegovoj akciji, osobito ako im je u novom režimu učinjeno nešto krivo. Dragutin sam nije mogao kao protutežu opštem nezadovoljstvu staviti ni svoj autoritet, ni svoje zasluge, ni svoju snagu.
Nije jasno, kako su se u pitanju Dragutinove abdikacije držali oni, koji su u prvom redu i najviše bili time zainteresovani: kraljica Jelena, Dragutinova žena Katarina, ugarski dvor i, osobito, njegov mlađi brat Milutin. Da li su oni, i ko je od njih, odobravao korak, što ga je Dragutin naumio bio da učini, ili su oni, ili neki od njih, bili protiv te njegove odluke? Da li je o tome bilo pregovora i razgovora među njima i nagovaranja i odgovaranja? Da li se Dragutin na taj važan korak odlučio posle zrelog i svestranog razmišljanja, ili je njegova odluka da ostavi presto bila, kao što bi se moglo zamišljati, rezultat trenutne malodušnosti? Ili, da nije, kao što se to sa dosta razloga može pretpostaviti, Dragutin bio sticajem prilika i stavom, što su ga prema njemu zauzeli pojedini merodavni faktori u Srbiji, primoran da tako postupi?
Po pričanju arhiepiskopa Danila izgleda, da se Dragutin iznenada rešio da abdicira, i da je, kad se na to rešio, hitno pozvao Milutina k sebi, da se dakle cela stvar brzo svršila i da je Dragutinovom odlukom i sam Milutin bio iznenađen. Ali pitanje je, da li je Danilo bio tačno i dobro o svemu tome obavešten, jer ima razloga pretpostaviti, da je u zemlji vođena neka akcija protiv Dragutina, da je Milutin stajao na čelu te akcije i vodio je, i da je usled toga Dragutin u stvari bio možda primoran, da napusti presto i da preda vlast Milutinu.
Nije poznato, ni da li je Dragutin postavio Milutinu, kad mu je predao presto, kakve zahteve i uslove, i da li su oni tom prilikom načinili neki ugovor. Arhiepiskop Danilo ne pominje, da je Dragutin postavio pri abdikaciji ma kakve uslove Milutinu, a grčki istorik Pahimer pretstavlja stvar tako, kao da je Milutin trebao da bude samo regent za života, a posle njegove smrti da je srpski presto trebalo da nasledi Dragutinov sin Vladislav.
U središtu stare Raške, u Deževu, predao je onda Dragutin na svečan način presto svom mlađem bratu Milutinu i dao mu je tom prilikom, kao simvol vlasti, presto, svoga konja i oružje. Izgleda, da je Dragutin tom prilikom zadržao za sebe ipak dosta prostrane krajeve od Rudnika do Trebinja, i da se posle abdikacije tamo povukao sa svojom porodicom i sa jednim delom svoje vlastele (1282 god.).
Dve godine posle abdikacije dobio je Dragutin od svoje tašte, ugarske kraljice Jelisavete, Mačvu sa Beogradom i krajeve u severoistočnoj Bosni. Onda je Dragutin ustupio svojoj materi Trebinje, a gatački i bilećski kraj je poseo Milutin. Nije jasno, zašto je Jelisaveta dala te krajeve Dragutinu. Da li je to trebalo da bude neka nagrada? I zbog čega? Ili je to učinjeno Dragutinovoj ženi Katarini, njoj za ljubav ili na njezin zahtev?
U to doba od prilike Dragutin je udao svoju kćer Jelisavetu za bosanskog bana Stevana Kotromanića.
Dragutin je dakle dve godine posle abdikacije u stvari dobio ponovo državu, ili je donekle proširio oblast, koju je zadržao sebi posle abdikacije, u dosta prostranu samostalnu državu. U toj svojoj državi Dragutin je onda vladao samostalno kao suveren još preko trideset godina, sve do svoje smrti (1316 god.). On je držao svoj dvor, imao je svoju vojsku, vodio je samostalnu politiku i ratovao je.
On se istina od toga doba, zbog svojih tesnih veza u Ugarskoj, smatrao podjednako i srpskim vladarom i ugarskim dinastom, i igrao je vidnu ulogu u političkom životu Ugarske. Ali je on stalno pokazivao živ interes i za Srbiju i srpsku politiku, i uticao je često na političke odluke i događaje u Srbiji.
Uskoro pošto je Dragutin primio od svoje tašte oblasti, kojima je posle upravljao, dva vlastelina, Drman i Kudelin, verovatno tatarski vazali, koji su vladali u Braničevu, počeli su uznemiravati njegove zemlje. Dragutin je onda skupio vojsku i pošao na njih, da ih urazumi i pokori. Ali zbog nedovoljne vojne snage, sa kojom je raspolagao, i zbog teškog terena, na kome je trebalo izvoditi operacije, Dragutin u toj akciji nije postigao nikakvog uspeha, čak se morao povući iz Braničeva bez rezultata. Drman i Kudelin su onda, posle Dragutinovog neuspeha, skupili veliku vojsku od najamnika Tatara i Kumana, pa su udarili na Dragutina i počeli su pljačkati njegove zemlje.
Slab i bez dovoljno vojske, Dragutin im se nije mogao odupreti. On se onda u nevolji obratio na Milutina i zatražio je od njega pomoći. Njih dvojica su se tim povodom sastali na Moravi i ugovorili zajedničku akciju protiv Drmana i Kudelina. Dragutinova i Milutinova vojska su onda zajedno prodrle u Braničevo i osvojile ga; Drman i Kudelin su morali pobeći iz zemlje, a osvojenu oblast zadržao je Dragutin.
Izgleda, da je rat protiv Drmana i Kudelina izazvao akciju vidinskog cara Šišmana protiv Milutina. Kad je Šišman pobeđen, došao je Milutin zbog toga u sukob sa Tatarima. Taj sukob je uklonjen Milutinovom diplomatskom akcijom i priznavanjem tatarske vrhovne vlasti. Ali je u tim događajima glavna ličnost bio Milutin, i sav teret akcije pao je na njegovu državu. Dragutin je tu igrao sasvim sporednu, ili čak nikakvu ulogu.
U to doba počeo je papa Nikola IV živo raditi na uniji. Uskoro posle svoga dolaska na taj položaj on je (23 jula 1288 god.) uputio kralju Dragutinu, kralju Milutinu i kraljici Jeleni pisma, u kojima ih je pozivao da svoju zemlju i narod privedu u uniju i da priznaju papsku vlast. Posle toga on je uputio ponovo jedno pismo samo kraljici Jeleni, u kome je molio, da ona poradi kod svojih sinova da prime uniju.
Pregovori između papske kurije i Dragutina nastavljeni su posle toga. Kako je Dragutin vladao i u severoistočnoj Bosni, a u Bosni je u to doba bogomilska jeres bila uhvatila jakog korena, on je živo nastao da uništi bogomile, pa je molio papu, da mu pošalje misionare, koji će raditi na suzbijanju bogomila, ali je izrično naglasio, da ti misionari, koji budu poslani u Bosnu, treba da znaju narodni jezik, da bi mogli sa uspehom izvršiti svoj zadatak.
Ali je uskoro posle toga Dragutin morao obratiti pažnju na drugu stranu. On nije mogao ostati ravnodušan i nezainteresovan posmatrač razvitka prilika i događaja u Srbiji. A stvari su u Srbiji počele uzimati obrt, koji je za njega mogao imati nezgodnih i neugodnih posledica.
Kada je kralj Milutin uzeo za ženu kćer vizantiskog cara Andronika II, Simonidu (1299 god.), imao je Dragutin razloga da se uznemiri, osobito ako je postojao ugovor, po kome je Milutina trebalo da nasledi Dragutinov sin Vladislav.
Promena Milutinove politike usled toga, napuštanje Anžujaca, sa kojima je dotle bio tesno vezan i kojima je izgledao odan, i sklapanje saveza sa Vizantijom, moralo je izazvati kod Dragutina bojazan od posledica takve politike i nepoverenje prema Milutinu i njegovim postupcima. Stoga su od toga doba odnosi između Dragutina i Milutina ohladneli. Ipak izgleda da je Dragutin 1301 god. pomagao Milutina u njegovoj akciji protiv Dubrovnika.
Ali u junu 1305 god. izgleda da je došlo do oštrih razmirica među njima. Njihovi međusobni odnosi nisu se popravili ni kad se Milutin, uskoro posle toga, u nevolji privremeno vratio na staru politiku i počeo hvatati stare veze.
Ali su se odnosi među njima osobito zaoštrili i uzeli opasan obrt, kada je Simonidina mati, carica Irina, došla u Srbiju, pa počela, i izgleda sa uspehom, raditi na tome, da na srpski presto dovede jednog od svojih sinova. Dragutin to nije mogao dozvoliti. On se onda digao na Milutina sa namerom, da razbije te planove i da presto osigura svome sinu (1313 god.).
Usled Dragutinove akcije Milutin se našao u vrlo teškom položaju, osobito zbog toga, što je od njega u taj mah bila odustala sva vlastela i prešla Dragutinu, svakako stoga, što su se u Srbiji svi protivili tome, da Nemanjin presto zauzme jedan stranac.
Posle tri godine (1291 god.) Dragutin je, izgleda, primio papski predlog i priznao je u svojim zemljama papsku vlast, a papa je na to stavio kralja Dragutina i njegovu državu i kraljicu Jelenu i njezine zemlje pod pokroviteljstvo i zaštitu papske kurije. U isti mah je papa odgovorio želji i molbi Dragutinovoj i poslao je u Bosnu misionare, koji će raditi na uništenju bogomilske jeresi i na širenju katoličke vere.
Ostavljen od vlastele, Milutin je bio primoran da uzme najamničku vojsku, pa da se sa njom pokuša odupreti Dragutinu i svojoj odmetnutoj vlasteli. Izgledalo je da je Milutinova stvar u taj mah bila sasvim izgubljena. Ali se u taj sukob onda uplelo sveštenstvo, koje je Milutinu bilo obavezno i zahvalno zbog svega, što je on za njih činio, sa namerom da spase Milutina i da spreči građanski rat. Blagodareći toj intervenciji, osobito smišljenom i energičnom posredovanju hilandarskog igumana, docnijeg arhiepiskopa Danila, Dragutin i Milutin su se onda izmirili. Na žalost, ne zna se pod kakvim uslovima.
To je bio momenat, kada je Dragutin još jednom uzeo aktivnijeg učešća u srpskim poslovima. Inače je on uzimao živog učešća u ugarskoj politici, gde se isticao kao pristalica Anžujaca i njihove politike. Kao nagradu za tu odanost imenovan je Dragutinov najstariji sin Vladislav 1291 god. za slavonskog hercega i dobio je u Slavoniji velika dobra i prostrana imanja.
Uskoro posle toga Dragutin je oženio Vladislava jednom odivom porodice Morozini, koja je takođe bila tesno vezana sa Anžujcima. U ugovoru za ovaj brak, što ga je 24 avgusta 1293 god. u Mlecima načinio bosanski episkop Vasilije i Dubrovčanin Vite Bobaljević, kao izaslanici kralja Dragutina, kraljice Katarine i Vladislava, kazano je, kako se oni, u ime Dragutina i Katarine, zaklinju „da kralj Stevan i gospođa Katarina uzimaju Konstancu, ćerku Mihaila Morozinija, za zakonitu suprugu svome sinu Vladislavu, i da će je gospodin Vladislav uzeti za svoju zakonitu ženu... u roku koji određen“. Ovaj ugovor sastavljen je u dva primerka, jedan srpski i jedan latinski. Sačuvana je i slika Vladislavove žene Konstance, po kojoj se vidi, da je ona bila žena vanredne lepote.
Ali se u jedan mah Dragutin ipak okrenuo protiv Anžujaca. Kad su u Ugarskoj, posle smrti poslednjeg Arpadovića, Andrije III (1301 god.), nastale duge i ogorčene dinastičke borbe i građanski ratovi, javilo se više pretendenata na ugarski presto. Dragutin je onda postavio kandidaturu svoga sina, stupio je u veze sa erdeljskim vojvodom Ladislavom Aporom, koji je u tim događajima igrao veliku ulogu, i ugovorio je sa njim, da njegov sin uzme za ženu Aporovu kćer, da sa njom dobije krunu Sv. Stevana, koja se u taj mah nalazila u Aporovim rukama, pa da time osigura sebi ugarski presto.
Ali je papski legat zabranio taj brak i bacio anatemu na Apora, što hoće da uda svoju kćer za šizmatika (1309 god.), a Karlo Robert, koji se u to doba bio utvrdio u Ugarskoj, prodro je u isto doba uspešno u Dragutinovu državu, i tako je Dragutin morao napustiti plan o kandidaturi svoga sina na ugarski presto. Dragutinovi odnosi sa Karlom Robertom nisu se posle toga popravili. Karlo je i posle, dogod je Dragutin živeo, stalno podozrevao na njega i nije mu verovao. U rano proleće 1314 god. kao da je Karlo i preduzimao nešto ozbiljno protiv Dragutina, ali su se posle toga njihovi odnosi ipak popravili i dovedeni su u prirodan kolosek. Međutim je Dragutin, izgleda, uzeo svoga sina Vladislava za savladara, ili mu je bar dao jedan deo svojih zemalja na upravu.
U to doba su se odnosi između Dragutina i Milutina ne samo popravili, nego su postali vrlo intimni i vrlo iskreni. Kada je, u proleće 1314 god., umrla kraljica Jelena, Dragutin i Milutin su, verovatno zbog intriga, koje su se stalno oko njih plele, našli za umesno i potrebno, da na vidan i svečan način manifestuju dobre međusobne odnose i bratsku ljubav, koja je među njima vladala. Možda su oni to učinili po želji ili iz pijeteta prema svojoj materi, koja ih je bez sumnje svojim savetima uvek u tome pravcu upućivala.
Arhiepiskop Danilo priča u biografiji kraljice Jelene, kako kralj Dragutin nije mogao stići na ukop svoje matere, nego je samo poslao svoju vlastelu, da prisustvuje ukopu i da ga tamo zastupa, a on sam da je tek docnije došao u Gradac, da se pokloni materinom grobu i da ga celiva. Iz Graca je Dragutin onda otišao u u Paunje, gde se sastao sa Milutinom. Tu su njih dvojica proveli više dana, i taj njihov zajednički boravak u Paunju pobio je sve glasove o njihovom neslaganju, tako da su se, kaže Danilo, svi koji su zlo mislili, posramili, kad su videli ljubav, koja je među njima vladala.
Uskoro posle toga zamolila je kraljica Simonida kralja Milutina, da joj dozvoli, da ide i da poseti svoju jetrvu, Dragutinovu ženu Katarinu. Danilo izrično ističe, da je inicijativa za tu posetu potekla od samog Milutina. Kraljica Simonida je onda došla u Beograd, gde je vrlo svečano dočekana od Dragutina i Katarine. Iz Ugarske je došlo posebno poslanstvo, da je pozdravi. Katarina i Simonida su se onda dogovorile, da zajedno odu u Gradac, da posete grob svoje svekrve. Kad su njih dve tu svoju nameru saopštile Dragutinu, on se naravno mnogo obradovao i odredio je, da ih neka od njegove vlastele sa ženama prate na tome putu. Simonida i Katarina su onda došle u Gradac, pa su odatle zajedno otišle Milutinu, koji je radosno i vrlo svečano dočekao svoju snahu. Tako je tom prilikom svečano i javno manifestovano jedinstvo, sloga i ljubav među braćom.
Dragutin nije dugo preživeo svoju mater. On je umro 12 marta 1316 god.
Arhiepiskop Danilo priča, da se Dragutin pred smrt zamonašio, da je savetovao ženu i sina Vladislava, da razumno žive i da brane otadžbinu, i izrično napominje, da je, kad je osetio da će umreti, napisao Milutinu jedno pismo. Danilo naravno ne kaže, šta je bila sadržina toga pisma (možda on to nije ni znao), ali je vrlo verovatno, da je Dragutin u tom poslednjem pismu preporučio bratu svoju ženu i svoju decu.
Kad je Dragutin umro, našli su, priča dalje Danilo, na njemu o pojasu vrpcu, koja se bila upila u telo, i grubo sukno, koje je on nosio ispod odela, a za koje niko nije znao, i koje su jedva odvojili od tela.
Dragutin je sahranjen u crkvi Sv. Đorđa u Raškoj, u manastiru, koji je on obnovio. Pred smrt je naredio, da mu se telo nikako ne vadi iz groba.
Dragutin je vladao u Srbiji vrlo kratko vreme, uz to je o njemu tako malo izvora i podataka, da je nemoguće jasno videti njegovu fizionomiju niti dobiti tačnu pretstavu i dati jasnu sliku o njegovoj ličnosti i njegovom radu.
Pomenuto je, da u samom početku njegove karijere, u tako važnom, presudnom i markantnom momentu, kada se on digao na oca, potukao ga i zbacio sa prestola, nikako nije jasno, kolika je bila njegova lična inicijativa u tim događajima, a koliko je on guran u akciju sa strane, u prvom redu od svoje okoline.
Ni u svemu onome, što je posle radio, nije jasan odnos između njegove volje i spleta prilika i ljudi, koji su na njega uticali. Po svemu izgleda, da u većim i ozbiljnijim momentima inicijativa nije poticala od njega, i da on nije stvarao prilike i vodio ljude, već da su ljudi i prilike njega nosile.
Kralj Dragutin, kako po svemu izgleda, nije bio čovek većeg zamaha, šire koncepcije i jače akcije. Miran i tih, on je više bio povučen u sebe, iskreno pobožan i naklonjen asketizmu; zanimao se teološkim pitanjima, zidao je, obnavljao i pomagao manastire i crkve, na njegovom dvoru su izrađivane crkvene utvari, energično je radio na tome, da suzbije i iskoreni bogomile u svojoj državi, osobito u Bosni. Ali, i ako tih, povučen, bez inicijative i duboko predan veri, Dragutin je ipak ulazio u akciju, kad je trebalo, ili kad je on smatrao to za potrebno.
Inače, u pogledu vere, Dragutin kao da se kolebao. Danilo ga bez ograde pretstavlja kao pripadnika pravoslavne crkve bez kompromisa. Ali je Dragutin, kao gotovo svi vladari iz Nemanjine dinastije, gotovo stalno imao živih i jakih veza sa papskom kurijom i sa katoličkom crkvom. Oi je od kurije tražio pomoć i potporu za suzbijanje bogomila u Bosni, i na njegovu je molbu papa 1291 god. poslao u Bosnu dva franjevca, koji su znali srpski, da tamo rade na suzbijanju bogomila. Po tome, a i inače, izgledalo bi, da je Dragutin u glavnom bio u dobrim odnosima sa kurijom.
Ali kada je, posle nekoliko godina, Dragutin hteo, u kombinaciji sa postavljanjem kandidature na ugarski presto, da oženi svoga sina ćerkom erdeljskog vojvode Ladislaza Apora, papa je, iz političkih razloga, zabranio Aporu, da dade svoju kćer Dragutinovom sinu. Kao razlog za tu zabranu papski legat naravno nije naveo političke motive ni svoju težnju i nameru, da ugarski presto obezbedi kandidatu papske kurije, nego je zabranu motivisao time, da Aporova kći kao katolikinja ne sme poći za šizmatika. Po tome se vidi, da se na kuriji u to doba smatralo, da je Dragutin pravoslavni vladar, i da u taj mah odnosi između njega i kurije verovatno nisu bili dobri.
Arhiepiskop Danilo priča, da je Dragutin, kada je zahvalio na prestolu, bacio vladarsko odelo i zlatan pojas, pa da je obukao iskrpljene haljine, opasao se vrpcom po golom telu i da je, i kod kuće i kad je bio na putu, mesto u postelju legao u grob, koji je bio pun trnja i oštrog kamenja. Verovatno je to Danilovo pričanje tačno i istinito, ali je fakat i to, da je Dragutin i posle abdikacije ostao vladalac, da je upravljao zemljom, vodio politiku i ratovao, i ako je verovatno, da je vremenom sve više padao u mistiku i da se sve više podavao askezi i asketskom životu.
Dragutin je obnovio i obdario, i bogato obdario, više manastira, a slao je obilate darove i crkvama van Srbije. Osobito je slao bogate darove crkvama i manastirima u Rusiji, sa čijim je knezom Vasilijem bio u osobito prijateljskim odnosima, zatim crkvama i manastirima u Jerusalimu, na Sinaju, u Raiti i drugde.
On je, sem toga, bio u stalnoj vezi sa raznim pobožnim poznatim ličnostima; sa nekima od njih je bio u živoj prepisci. Sadržina te prepiske bila je naravno religiozne prirode. Sam Danilo sastavljao je za njega i slao mu neke religiozne spise i rasprave.
Međutim i sam Danilo ističe, da mistika i askeza nije bilo jedino zanimanje Dragutinovo posle abdikacije. On priča o Dragutinovom ratovanju sa Drmanom i Kudelinom i ističe, kako je Dragutin želeo, da poseti sveta mesta, ali da su ga njegovi velikaši molili, da ne ide tamo i da ne ostavlja svoju državu, jer bi je za vreme njegovog otsustva mogli napasti neprijatelji, i da je taj razlog nagnao Dragutina, da napusti plan o putu u Svetu Zemlju. Vidi se, da su svetovne brige i politički razlozi i rezonovanja igrala uvek u Dragutinovu životu važnu, većinom verovatno i presudnu ulogu. Arhiepiskop Danilo zatim izrično ističe, kako se Dragutin brinuo o domazluku, za vojsku i za odbranu svoje države, i kako je na samrti savetovao ženu i sina, da brane otadžbinu.
Izgleda, da se Dragutin osobito brinuo za unapređenje trgovine i da se za njegove vlade naglo razvilo važno trgovačko i rudarsko mesto Brskovo.
Po svemu se vidi, da je Dragutin bio duboko religiozan, ali da je predano i savesno vršio svoje dužnosti kao domaćin, kao glava porodice i kao vladalac. On je bio u svakom pogledu gospodin-čovek, viđen i poštovan od svih. Arhiepiskop Danilo kaže, da su ga voleli svi okolni vladaoci, da je bio silan i krepak, da za njegove vlade u njegovoj državi nije bilo zla i nepravde, i da su se njegovog imena svi bojali.