Kralj Vukašin/5
TREĆI ČIN
U dvoru carevom u Prizrenu. Altoman i Vlatko dolaze.
VLATKO:
Altomane, daješ li mi reč?
ALTOMAN:
Da ti je dadem, ali na što to?
Ta i ja mrzim Borivoja tog,
Al’ na taj način ukloniti ga ...
VLATKO:
Šta mi je do tog!
Sa sveta treba njega poslati;
Ja dobro znadem, da taj Borivoj
Pored Uroša ljubi caricu
I ona njega pored supruga;
A on je smetnja radu našemu.
Na ovom listu bele hartije
Njegovu ljubav ja sam izdao:
Ma ti si bliži caru Urošu,
A posle Uroš na tebe ne sumnja,
Dobaciti mu treba ovo sad.
Zaboleće ga, to ja dobro znam
A to i treba, našoj nameri
Raščišćena bi bila stazica!
ALTOMAN:
Čudnovato!
Kao da đavo iz tebe govori,
Za demona da su te stvorili
Grđeg demona ne bi imali! —
U tvome srcu pak’o boravi!
VLATKO:
Cela istina!
ALTOMAN:
Pa dobro dakle, ja ću uzeti.
Zna li Vukašin o ovome?
VLATKO:
Da bogme da zna!
ALTOMAN:
Amo hartiju !
Pa zbogom sada, Vlatko,
Našem se radu približuje kraj.
Bez smelih misli hitrog koraka
Željeni nigda ne ugleda raj! (Ode)
VLATKO:
Zacelo ne!
Pakao vreli srca ranjenog
U ljubav-moru valja gasiti.
Koj’ mi je do sad tamo smetao
Sa ovog sveta biće uklonjen!
(Ulazi Dragoš)
DRAGOŠ:
Jedva jedared!
Dugo te tražih, moja zlovoljo !
VLATKO:
A ja sam ovde bio večito.
Nu kakvi besi tebe doneše?
Dragoš:
Dobri, vere mi!,
Svečanost divna, divna zaista;
Lepšega dana nisam video!
VLATKO:
Vide li cara?
DRAGOŠ:
Pred crkvom ga Vukašin dočeka
I desnicu mu starac poljubi.
Da nisam čovek, bih se zaplak’o
Vukašinove oči gledajuć’
Pred carem kako smerno pogleda.
U radosti se čisto topio,
U suzama je lice kvasio!
VLATKO:
Ja nikad ne sumnjah u vernost njegovu.
Ta pre bi sunce neverilo dan,
U krilo bi se noći bacilo.
Na ponoćnom se nebu javilo,
Nego Vukašin što bi izdao!
DRAGOŠ:
Da vidiš, ja sam sumnjao!
A i ko ne bi, kad sam slušao
Kako o njemu misle, govore.
VLATKO:
A sad?
DRAGOŠ:
Sad mu verujem!
VLATKO:
Zbogom, Dragoše.
DRAGOŠ:
Ta gde ćeš, čoveče?
Mišljah da koju s tobom prozborim,
A ti već ode!
VLATKO:
Veruj, nemam kad! (Ode.)
DRAGOŠ:
Do besa svi!
Pa zašto ovde da ostanem sam? (Pođe.)
MARA (Ulazi):
Dragoše, Dragoše!
DRAGOŠ:
A gle grlice!
Ko bi se takvoj sreći nadao,
Mišljah u pratnji da si carice?
MARA:
Otud dolazim, pa kad te nađoh sad,
S tim bolje! Hoću da ti primetim.
DRAGOŠ:
Da mi primetiš? A šta?
Da l' nije uzak prsten zlaćeni,
Što sam ga, dušo, tebi darov’o
Kad sam te za se junak prosio?
Ili su dani dugi nostali
Izgledajući naše svatove?
MARA:
Nije to, već ona ruža!
DRAGOŠ:
Valjda je svenula,
Pa sad bi, da ti drugu uzberem?
MARA:
Nije ni to!
DRAGOŠ:
Pa šta je onda, reci, lepojko,
Viš’, da ti mis’o loše pogodih?
MARA:
Znaš, Dragoše, vidla je carica,
Kroz prozor ružu kad si bacio,
Pa dođoh da ti kažem sad;
Nu obreci se, daj mi svoju reč,
Da se zbog toga ne ćeš srditi.
DRAGOŠ:
Da čujem prvo, šta mi predlažeš.
MARA:
Nemoj mi više ružu bacati.
DRAGOŠ:
Al’ za što, dušo, za to moliti?
Ta ti si moja, to već svaki zna.
Od oca sam te tvoga prosio;
A danas sutra eto svatova,
Pa šetaj biser grano
U moje bele dvore!
MARA:
Al’ ipak, ipak!
DRAGOŠ:
Dobro, pristajem.
Al’ samo tako, ako htedneš ti,
Da jednu malu molbu ispuniš.
MARA:
Kaži mi samo, učiniću sve!
Nikad ti ne bi ništa odrekla.
DRAGOŠ (Zaleti se i poljubi je):
Evo molbe te!
Mara:
Šta to učini? — Evo nekoga!
(Pobegne. Ulazi Borivoje.)
DRAGOŠ:
Gledaj jastreba,
Kako mi ticu moju preplaši! (Glasno.)
E pravo, brate, vele mudrice:
Da divljak teško pitom postaje. —
Dobro došao! —
Od kad te bolan nisam video.
Kako, šta radiš?
BORIVOJE:
Kao što vidiš.
DRAGOŠ:
Po licu tvome sudeći,
Knez Lazar te je dobro ranio?
BORIVOJE:
Večno si veseo!
DRAGOŠ:
A za što ne? —
Za uživanje stvoreno je sve!
Život je kratak treba hitati,
A smrt me, veruj ne će pitati:
Da l’ bejah tužan, da me ostavi
Na ovom svetu još kroz koji dan!
Nu gledaj čuda, gledaj divote,
Zacelo neću skoro videti
Ovaku radost, tako mio čas!
(Otvara prozor i čuje se truba.)
Car nam dolazi!
Podskakuje mu konjic pomamni,
U sjajnoj sviti što ga doprati,
Sa Vukašinom jaše upored.
Gle! Vukašin se naže, nešto mu prozbori,
A car se tijo na njega nasmeja.
Ej, al’ je divan izmirenja dan!
BORIVOJE:
A bog zna, to je samo lažljiv san!
DRAGOŠ:
Večito sumnjalo!
Ko da iz tebe zavist govori.
(Ulazi sluga.)
SLUGA:
Car dolazi! —
(Čuju se fanfare: ulaze Vukašin, Uroš, Jelena, Jelisaveta, Altoman i svita.)
VUKAŠIN:
Ne tako, svetlosti !
Nisam zaslužio, priznajem ti sam,
A ti me ipak primaš milosno,
Oh, to mi tišti dušu žalosnu,
I voleo bih, da je svaka reč
Sa ljutom kaznom tvrdo skopčana!
UROŠ:
Ja ti opraštam, zaboravimo sve!
VUKAŠIN:
Predanim srcem duše iskrene
Ljubavi tvoje zaslužiću zrak! —
JELENA:
Sumnjah u vernost, ali evo sad
Sve ti verujem, sumnja je prestala.
I ko bi sumnj’o još,
Kad su ti reči tako iskrene?
Njegovom ocu ti si služio,
On te je do tog sjaja podig’o,
Pa da ti želje budu neverne?
To ne verujem, niti sumnja ko! —
BORIVOJE:
Što za se jamči svetla carica
Nije mi čudo; ali za nas sve
I ne znajući, ima l’ kog' il’ ne,
Da ne veruje da se ne sumnja,
To mi je čudno, čudno, vere mi!
SVI:
Verujemo mi!
BORIVOJE:
Al’ ne verujem ja.
ALTOMAN:
Imaš uzroka!
BORIVOJE:
Šta reče, šta?
UROŠ:
Borivoje, ti sumnjaš večito,
Ma drukčije sam sada video;
Vukašine, pruži mu desnicu,
Tako će ova sumnja prestati.
VUKAŠIN:
Da nije reči, daljeg govora,
Rado je pružam.
BORIVOJE:
Za cara li je, poštovaću je,
Nije li za nj [' ga, prijateljstva zrak]
Sa sumnjom će se brzo zbrisati!
(Rukuje se.)
ALTOMAN:
Sa desnicom ti srce poklanjam,
Dobro ga čuvaj! (Rukuje se.)
UROŠ:
To sam želeo!
U tvrdoj vezi bratske ljubavi
Visoko ću se sada uzneti!
Sa krvlju ludi što b’ svršio um,
To mirno čini takav sporazum. —
Veselo samo! Najsjajniji dan
Današnjim časom što je sinuo
Ne će nam proći kao tihi san.
Već sutra zorom u lov, gospodo,
Za junaka su takve zabave:
U nadmetanju strela igleni
Današnji spomen nek se proslavi!
A dotle zbogom, svetla gospodo,
Umornom telu treba odmora.
(Svi odu osim Uroša, Jelene i Jelisavete.)
JELISAVETA:
Kako sam sretna,
Gledajući ti lika vedroga,
Slušajuć’ tvoje reči vesele!
UROŠ:
Pa sad, da l’ sumnjaš, mili anđele?
Doček je bio sjajan, veliki;
U crkvi se je Vukašin zakleo,
Da mi je večno dobra želeo.
JELISAVETA:
A mi sumnjasmo! Čestit starina,
Radostan beše kao nikada
U susret nama kad je došao;
Ko malo dete on je plakao.
JELENA:
Sad si spokojna za tvog Uroša;
Nit’ ćeš se više ko negda brinuti
Strahujući mu za najmanji krok.
JELISAVETA:
I sad, maJčice! —
Soko mi beše mnogo podivljo
Na poslušnost ga treba učiti.
JELENA:
Al’ ako soko na to ne svikne?
JELISAVETA:
Iz ljubavi ću konac ispresti,
Njim ću mu siva krila vezati
Iz moje ruke izgledaće let
Koji bi ikad gde god želeo.
JELENA:
Tad sumnjam da bi ikad letio!
JELISAVETA:
I to je bolje nego brinuti,
Svu dragu nojcu budna čekati
Prevrćuć’ misli, prevrćući jad:
Gde li je? Šta je s' njim? — O ja dobro znam,
On će me od sad poslušati sam;
Sa pesmom ću mu misli vedriti,
Uz zvučne glase moje lire.
UROŠ:
Odavna nisam sluš'o pesmice,
A sad bih rado slušao.
JELISAVETA:
Čuješ li, majko? Ja sam kazala,
A početak je dobro ispao,
Odoh za liru — evo dragi moj! (Ode.)
JELENA:
A ja postelji, sine, laku noć!
Daleki su ti puti trebali
Do svoga dvora dok si došao.
UROŠ (ljubi je u ruku):
Laku noć, majko! I mi ćemo skoro
U krilo tihom sanku legnuti.
JELENA:
Gle, umal’ nisam s uma smetnula,
Baš sad sam pismo dobili.
A rekoše mi da ga tebi dam. (Daje mu pismo.)
UROŠ:
Meni? A ko ga dade?
JELENA:
Altoman!— (Ode.)
UROŠ (Čita pismo):
Do besa! Šta je to? — Sitni redovi,
Da l’ sa mnom samo šalu zbijaju ?
Borivoje? — To nije istina!
Zar Borivoje mukla izdaja?
Oh sada mi je jasno sve!
Od Borivoja Jelisaveti —
U njemu ljubav slova kazuju,
Na njenu ljubav odgovor je to.
Ne, ne! To je laž!
Pa ipak pismo, pismo svedoči,
Pa ova slova tako kitnjasta,
Tek Borivoja ruku kazuju,
Što hitrim letom veze sićano!
Baš ista slova! — Ruka njegova
Nevernog srca priča izdaju. (Čita.)
„... I sad se sećam,
Rečca mi tvoja na srcu osta:
„Uroš je dobar! Uroš je blag!
„Ma je l' to dosta,
„Da srcu mome bude drag?“
Ha ! —
Kako je gadno meie lagao?
Pa ona! Ona! —
Neka bude sve. —
Ljubavi njinoj ja ću naći trag:
Uroš je dobar!
Do sad je prekor tako zvonio,
Al’ sada neće! — Jošte ovaj drug
(pokazuje na mač).
Na moja bedra što se naslanja,
U vernosti je caru ostao,
On će ih s pravdom znati kazniti!
(Ulazi Jelisaveta s lirom.)
JELISAVETA:
Dugo si, dragi, na me čekao,
Al’ to je ništa, mali početak
U školi, koju sada počinješ.
UROŠ:
Opaka škola!
JELISAVETA:
Misliš, Uroše!
Al’ drukčije ćeš nekad zboriti. (Sedne.)
Ovamo samo, evo naslona,
Pa bliže srcu, bliže prsima!
Davno te nisam tako videla.
Je l’ da smo sretni?
UROŠ:
Sretni zaista!
JELISAVETA:
Ja sam se nadala
Na dobro da će opet ispasti;
Al’ šta je tebi? Ti si zlovoljan?
Čuj samo pesmu, što ću pevati!
Il’ biraj ti.
UROŠ (za se):
Ona neverna?
JELISAVETA:
Koju bi, reci, imadem ih tri?
Sve tri si nekad meni pevao.
UROŠ (za se):
Ne, nije moguće!
Tom pismu ne verujem. (Glasno.) Jelisaveto!
U oči mi pravo pogledaj!
U videla mi tamnoj zenici
Vidiš li što god?! —
JELISAVETA:
Ljubav, dragane!
To što sam pređe tamo gledala.
U njemu sjaje rajsko proleće.
Slavujak mili tamo doleće.
Oblačak mili neće ga smesti, znam.
UROŠ (za se):
Zar ova usta lažom govore?
Zar ovo srce otrov da lije?
Zar ova duša meni nevera?!
Al’ pismo, pismo! —
JELISAVETA (iznenađeno):
Uroše, dragi, šta je tebi sad?
Na tvome licu razlio se jad.
Ne, ja to neću! Ti si zlovoljan?
Da te ne vređam, gospodaru moj,
Oh reci samo!
UROŠ:
Iskreno reci, ljubiš li me još
Ko nekad što si?
JELISAVETA:
Kakvo pitanje!
Zapitati je tebe trebalo.
Od nekog doba srce ti je stud,
Ljubavi mojoj ne otvaraš grud —
I ti me pitaš!
UROŠ:
O, Jelisaveto! Kad bih samo znao
Da ljubav-reči nisu igračka,
Kojim se služi srca prevara,
Da svoga dela time skrije trag!
JELISAVETA:
Ne svikoh do sad takvim rečima.
Da li te ljubim? I ti sumnjaš još?
Ta sunce pre bi promenilo hod,
A plavog neba survao se svod,
Neg’ moja ljubav što bi prestala! —
UROŠ:
Al’ ako ipak bude tako?
Jelisaveta:
Ne šali se s tim!
UROŠ (daje joj pismo):
Čitaj!
JELISAVETA:
Razumem sad sve!
UROŠ:
Dakle priznaješ?
JELISAVETA:
Da je pismo laž!
UROŠ:
Verovaću sve!
JELISAVETA:
Ti ne smeš sumnjati!
Lažna su slova, sitnn redovi
Voljni su da se srcem igraju,
Ljubavlju tvojom da se titraju,
Gospodaru moj!
Ja ne znam ko je ovo pisao,
Al’ da je zlobu pakost livala,
Moje mi srce jasno kazuje.
UROŠ:
Ti ne znaš ko je ovo pisao?
Al’ ja ga znadem, ruka poznata —
U lepoj koži zmija šarena,
Koju sam tako rado imao:
U srcu sam joj mesta našao,
A on me tako mučki ujede!
JELISAVETA:
Ti ne veruješ mojim rečima?
Za takvu podlost, takvu obmanu,
Devojka da sam, bih te prezrela!
Ni jednog zvuka glasa mojega
U odbranu mi, veruj, ne bi čuo!
Al’ ja sam žena, žena nesretna,
Pa treba da ti sumnju razbijem.
UROŠ:
Govori, ženo, ja ću slušati.
Ranjenog srca obuzdaću jed.
U razvalama [moje ljubavi]
Moliću prošlost da me podseća
Na lepe dane ljubavi!
A bledu zvezdu moje srećice,
Koju je oblak tavni sakrio,
I opet tužan ja ću gledati.
Kako mi svetli zrakom sjajanim —
Oh zbori samo, ja ću slušati!
JELISAVETA:
Da zborim, a šta? Reci, Uroše!
Da l’ da se pravdam? [Da sprečem sram?]
Al’ kako? — Kaži — gospodaru moj!
Prevrni listak naše prošlosti,
Pročitaj one sjajne redove,
Što ih je naša ljubav pisala.
Šta vidiš tamo? [Jade ljubavne,]
Neprospavane noći tolike,
Čekajući te, [izgledajući,]
I uzdisaja jata sićana,
Što su ti tugu srca nosili,
Tamo su jasan ostavili trag.
A ti se sumnjaš! —
UROŠ:
Prošdost je mrtva [k’o i ljubav ti,]
Na što je budit’ iz mrtvila tog,
Kad mi sadašnjost drukče govori?
JELISAVETA:
Ne veruješ još!
Pa našto mi je tako živeti,
Da tuga večno pritiskuje grud?
Ljubav je tvoju sumnja srušila,
Života evo — izreci mu sud.
Ne volim da živim, prezreda sam sve.
Bez srca tvoga, tvoje ljubavi!
UROŠ:
Ti se ne pravdaš?
JELISAVETA:
Ne znam kako ću!
UROŠ:
Dakde priznaješ?
JELISAVETA:
Ne zbori tako! Ti si sudija.
Ne muči srce takvim govorom,
Već evo grudi, a ti presudi,
Bolje me ubi — da se svrši sve.
Kad se je ljubav tvoja svršila,
I život nek' se svrši moj:
Ja priznajem sve!
UROŠ ( zamane nožem):
Ženo!
JELISAVETA:
Ne stoj, gospodaru!
U srce pravo udri oštricom,
Raskini život, koj’ je ljubio,
Koj’ ti je verom večno disao!
Neću te kleti, još blagosdov moj
Sa onoga ću sveta poslati,
Da posle vidiš kod groba nemila,
Da sam te večno, verno ljubila!
UROŠ:
O ženo! Ženo!
JELISAVETA:
Ne odlazi!
Ne ostavljaj me tako, Uroše!
Il’ ovo srce mahom razderi,
Il’ sjajno nebo naše ljubavi
Od oblačina sumnje razvedri!
UROŠ:
Živi ti!
Za prošlom srećom ja ću plakati. (Ode.)
JELISAVETA:
Oh, Bože moj!
ZAVESA PADA
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.
|