Kralj Vukašin/4
PROMENA
U dvoru kneza Lazara u Kruševcu. Nameštaj srednjevekovni.
CAR UROŠ (sedi zamišljen): „Nema načina!”
Nećeš li pravo silom braniti,
To bolje skini krunu zlaćenu
A skiptar carski zgazi nogama.
Il’ carski vladaj, il’ ne budi car!
Ko reče ovo? Ko je kazao? —
Da l’ liti krvcu znači vladati!?
Oh, al’ je gorka čaša sudbine,
A do dna još je nisam ispio!
Pa ipak ko je svemu tome kriv? (Premišlja)
Našto mi savest tako govori! –
Kruna je moja, on je otima!...
Pa voljno krunu da mu s glave dam?!
A tu mi krunu dedi stekoše,
Očeva slava nju mi dobavi. (Odsečno)
Ne, krunu ne dam — nek plamti bes!
Ovo je pravo krvlju stečeno,
Pa kada nema puta drugoga,
Sam ću ga oštrim mačem braniti!
(Ulazi Borivoje.)
U dobri čas si podesio sad,
Da čvrstom voljom tvoje pameti
Podupreš moga duha namišljaj! —
BORIVOJE:
Ako je mis’o takva zaista,
Da je dostojna cara Uroša,
Sa voljom ću ti bratski pomoći.
UROŠ:
A zar je bilo misli takovih
Kojih se Uroš treba sramiti?
BORIVOJE:
Ti to bolje znaš! –
UROŠ:
Na mome mestu da si sada ti,
Kad te u škripac zlotvor dovede,
A ti se nemoš’ drukče braniti
Do silom mača, snagom mišice
Uzbijat’ drskost nasilnika tog —
De, šta bi na mom mestu činio? —
BORIVOJE:
Silom bih takvu silu odbio! —
UROŠ:
Nek bude tako! — Sve je svršeno!
Na Vukašina ću vojsku podići,
Kad nema sredstva, drugog načina!
BORIVOJE:
Dostojna mis’o cara Uroša
I ako joj se nisam nadao.
UROŠ:
Sinoćnjeg zbora to su odjeci
O tome mišljah skoro celu noć. —
(Ulaze knez Lazar, vojvoda Truško, nekoliko vlastela i vitez).
VITEZ:
Na dvoru čeka glasnik. —
CAR UROŠ:
Odkud dolazi?
VITEZ:
Iz Prizrena je, pismo donese.
CAR UROŠ:
Nek uđe! (Vitez ode.)
CARICA JELISAVETA (ulazi):
Zacelo sad se nisi nadao
Nenadano tako da ti dolazim.
UROŠ:
S tim bolje, dušo, ti mi trebaš sad,
Od matere je glasnik došao. –
CARICA:
Od majke glasnik? Iz mog Prizrena?!
Kmmo ga? Gde je? Da mi ispriča
Je l' zdrava majka! — Naši dvorovi
Da li se dižu starim ponosom,
Zaogrnuti zlatom žeženim;
Pa naša polja, naši vrtovi
Žale li za mnom, da l’ se nadaju
Hoću l’ im skoro rukom rođenom
Vesela čeda, cveće mirisno,
U zelen venac uz pesmu viti,
Da tvoje čelo njime nakitim. —
UROŠ:
Kako si željna tvojih vrtova!
Ta i ovde ih imaš suviše,
Gde staneš tu se cveće prosipa.
Hoćeš li samo, kaži divoto,
Od Kruševca ću Prizren stvoriti
Kud kamo lepši nego što je taj. –
I bolje ćete ovde dvoriti
Tek o Prizrenu više ne misli.
JELISAVETA:
AL’ tamo, tamo!...
(Ulazi vitez s glasnikom.)
GLASNIK (Prilazi s poklonom caru):
Pozdrav od majke svetle carice! (Daje mu pismp)
UROŠ:
Na dugom si se putu mučio
Hajd’ idi u dvor pa se odmori,
Dok te nanovo nisam pozvao.
(Glasnik ode.)
UROŠ:
Jedno je pismo tebi Lazare,
Od Vukašina. Šta li znači to?
Ne bude l’ tajne, to nam pročitaj.
KN. LAZAR:
Pred mojim carem tajne nikakve
U srcu svome nisam gajio!
(Pregleda pismo s ironijom.)
Kakva podlost! –
UROŠ:
Šta ti piše to?
KN. LAZAR:
Kako bi cilju lakše došao,
Sad pruža meni mamac lažljivi,
Uvijajuć’ ga slatkim rečima;
Ljubavlju, bratskom da me primami,
Dobacuje mi reč’ma laskavim
Iskrenost svoju, svoju desnicu.
On ljubi cara — tako veli sam,
Protivu njega ništa ne misli.
Da čudnog srama, čudne grdobe!
Taj glavni kurjak u koži mačijoj,
Sa podlim glasom svoga mauka
Gle kako mi se skromno privlači!
Ne nećeš tamo, kud si smislio!
Vešto si počeo igru prokletu,
Al’ veštije ću odsvirati ja! –
UROŠ ( Čitajući pismo — za sebe):
Šta vidim ovo? Je li moguće?
Majka me s kletvom natrag poziva:
„Vukašin” veli, — „ne misli ti zlo.
Ta on te ljubi kao sina svog,
U to verujem k’o u vedar dan —
Već odmah natrag s mojim glasnikom
Ne poslušaš li, prokleću te znaj!...”
Šta znači ovo — šta je htela s tim?
Ona veruje k’o u vedar dan,
Da mi Vukašin o zlu ne misli.
Šta sad da mislim?! —
JELISAVETA:
To te je pismo mnogo zanelo,
Čitaj ga, dragi, da čujemo svi.
UROŠ:
Od majke, dušo, pozdravlja nas sad
Da odmah natrag njojzi idemo.
KN. LAZAR (začuđeno):
Da natrag idete? Šta će reći to?
Zar ona ne zna ko je Vukašin?
Zar ne zna ona šta ti sprema on?! –
UROŠ:
Jest, ona veli da zna doista
Da Vukašin ništa ne misli,
U to veruje k’o u dobar dan.
Preklinjući me natrag poziva
I kletvom preti ne dođem li njoj! –
BORIVOJE:
Pa šta si sada tako smislio? –
UROŠ:
To i sam ne znam — kletva njezina!
Ne poslušam li ja sam propao!
JELISAVETA:
Da nije dobro o svem videla,
Svog sina natrag ne bi pozvala,
Bez muke da ga preda zlotvoru.
Ja mislim majka pravo govori –
Mi ćemo ići, je li dragi moj?! –
KN.LAZAR:
Sigurnoj zamci poći ćete vi.
UROŠ:
Kad majka jamči, ona preklinje,
Tu više nema spora nikakvog;
Na njenu kletvu verovaću sve.
Pa baš da nije kao istina
Ja natrag idem, majkina je reč.
BORIVOJE:
Bar čekaj vreme, lepo, ugodno,
Dok rujni zraci ranog proleća
Pozdrave zemlju tad možemo svi,
U Prizren poći.
KN.LAZAR:
Dotle bi jasno zamku videli,
Sa vojskom našom svršili bi sve.
Iskidali bi konce lažljive,
Što ih je tako vešto ispleo;
Uhvatili bi toga pauka
Što vešto stvara lepe zgodice,
Kako bi rukom krunu pružio. —
Ne idi sada, čekaj svetlosti!
V. TRUŠKO:
Pa ako Vukašin ništa ne smera
S tim bolje, to je jevtiniji mir! —
KN.LAZAR:
Ma kako bilo biće dobro tad,
Il’ će nas mirno Prizren videti
A bude li se s vojskom branio,
Tad u prah sa njim! Ladne zidine
Razvalom će se za čas stvoriti!
JELISAVETA:
Zar Prizren, Prizren u prah sruši?!
Života slatkog živac srčani,
U razdraganom času ljubavi
Što ga je gospod svetu darov’o;
Sanova naših tu su cvetovi
Što smo ih s lepom nadom sadili
Pa ono milje, ona lepota
U vrtovima grada Prizrena;
Mramorni dvori, kule mramorne,
A među njima smerna boginja
Naslonila je glavu zlaćenu,
Na stubovima srebrom kićenim.
Ni Mletke takvu nisu videle;
U raznježenom blesku svetlosti,
Ni Crnog mora ladni talasi,
Zapljuskujući cvetne obale,
Takve divote nisu videli!
Pa u tom krilu, ove boginje,
Zaš li ko leži, znaš li Uroše?
Tvog oca kosti tu su spuštene,
Tvog oca, dragi, zar da iskopaš!?
UROŠ:
Jest u tom milju, u toj divoti
Sanjaju večnost kosti oca mog.
I ja sam od njih tako daleko
Odgonjen sudbom u daleki svet,
A tamo mi je mnogo toplije! —
JELISAVETA:
Pa kad se može proći mirnije,
Što takvim putem ne bi pošao?
Već narod dići, krvcu proliti
Na Prizren poći pa ga srušiti.
Ta da je zamka, ko što vele sad,
Tu ne bi majka sina uplela,
Nit bi ga kletvom natrag pozvala.
Šta veliš, dragi, kletvu majčinu
Ne poslušaš li, našto ti je vek!
BORIVOJE:
A posluša li kletvu majčinu,
Uz izdajničko podlo laskanje,
Nije mu nužno drugo proroštvo,
Već što mu rekoh: da je propao!...
Da čudnog lisca, čudne podlosti!
Varljivim rečma, veštim govorom,
U svoje j’ mreže majku upleo!
Ne idi natrag, ja te preklinjem!
Čuvaj se, kruno, to je pismo laž;
A vreme ide, doć ’ će i taj dan,
U Prizren kad ćeš ući s pobedom!
Ne idi, care, molimo te svi!
KN.LAZAR:
Il’ misliš da je ovo istina
Što je u pismu tako nizao? –
Mudar je bio ko je kazao:
Vuk dlaku menja al’ nikako ćud!"
Oprosti, care, slobodna je reč,
Što seiz grudi mojih otimlje:
Ne idi tamo jer ćeš propasti! –
V. TRUŠKO:
Kad te u svoje kandže dobavi
Živog te, veruj, neće pustiti.
O ja ga znadem! Kud namisli taj,
I pak'o li mu bude smetao,
On će ga svojom silom srušiti.
Četa se lati to ne ostavlja,
Pa makar kakav prečio mu bes,
Tek nako krvav ne potrže mač,
Da ga u kore zalud povrati! –
1-VI VLASTELA:
Ako ti j' život tako omrzo,
A ti ga, kruno, čuvaj narodu;
Hiljadu bolje da nas propadne,
Nego li život da propadne tvoj! –
UROŠ:
Hvala, gospodo, sve vam verujem
Da vam od srca reči izlaze,
Al'naša zebnja suvišna je sad. —
Sve da je tako, ipak odlazim
Kom da verujem, ako majci ne! —
KN.LAZAR:
Al' on je tvoju majku zaveo,
Laskavim rečma, zborom lažljivim. —
Ne slušaj, care, njenu obmanu
Da se nekada ne pokaješ sam!
UROŠ:
Sad dosta, ja sam tvrdo rešio
U Prizren natrag odmah polazim!
Hvala ti, kneže, na gošćenju tvom,
Odužiću se! — Hajdmo, carice! (Pođu.)
KN. LAZAR (Stane pred izlazak):
Ne, s ovog mesta nećeš nikuda (Klekne.)
Il, evo naših oštrih mačeva,
Tek preko naših mrtvih lešina
Okrvavljen ćeš pregaziti prag!
(Svi kleknu bacajući mačeve.)
UROŠ:
Haj, haj — kneže moj,
Tako l’ iz dvora goste ispraćaš?
To li je ljubav što mi ponudi
Da ti gospodar silom bude rob?
Skloni se s puta! — (Ode s caricom — svi ustaju.)
KN. LAZAR:
Sve sam činio! —
V. TRUŠKO:
Sam sebe svrši, Bog je video! –
Borivoje: Jadni Uroše, kako propade! –
(Ode, za njim svi sem dva viteza.)
1-VI VITEZ:
Jesi l’ video! –
2-GI VITEZ:
Da grdne bruke, grdne nesreće! –
1-VI VITEZ:
Ja vidim već
Sudbine kolo gde se okreće.
Na zlo je pošlo!
2-GI VITEZ:
Na zlo zaista!
A Lazar ga je lepo svetov’o,
Gospoda su ga raška molila,
Da aždaji ne ide pod zub. –
U svetu j’ troje što ne marim ja:
Umirenoga da vidim đavola.
Da sveruje ženskim suzama
I Vukašinovim podlim kletvama!
On ne bi iš’o, tvrdo verujem,
Al’ na majčinu prelomi se reč.
I nije šale, kletva njezina
Ako ne posluša!
1-VI VITEZ:
Prokleta žena!
Šta se je ona u to uplela?
Ma veruj gde žena pruži nokat svoj
Tu krv poteče! –
Žena il’đavo, to je sve jedno.
2-GI VITEZ:
A ko znade, može još i dobra biti.
Ta to je majka, a on joj je sin,
Pa može l’ da mu dobra ne misli?
1-VI VITEZ:
Ne velim to,
Al' duga kosa gde se pomeša
Tu blagoslova nema nikakvog.
Ta sa ženama đavo druguje
Njemu je žena prvi savetnik!
(Čuje se truba.)
2-GI VITEZ:
Zbogom viteže!
To zove truba, car se krenuo.
1-VI VITEZ:
Srećan put!
U zdravlju da se opet vidimo
Al' bolje kad car bude sretniji!
2-GI VITEZ:
S Vukašinom da se izmiri.
1-VI VITEZ:
Nek Vukašinu đavo skr’a vrat!
2-GI VITEZ:
Da Bog da brate! (Truba) Zbogom!
ZAVESA PADA
|