Kralj Vukašin/34
| ◄ ПОЈАВА VI | POJAVA VII | ► |
POJAVA VII
Dolaze knez, Bojo, za njima odmah Kraljević, pa neka vlastela iz kneževe i Markove pratnje.
KNEZ LAZAR:
Ovdje leži mrtav junak... Bože!
KRALjEVIĆ:
Ah! moj otac!
KNEZ LAZAR:
Ubio se!
BOJO (Uzimlje nož sa zemlje):
Nije;
Nož do njega osvetnički vidim,
I poznajem.
KRALjEVIĆ (Zagleda nož):
Arsin grb na njemu!
LAZAR:
Nikša dakle oca osvetio!
BOJO:
Nije prosta to osveta ljudska;
Njom se nebo grešnoj zemlji javlja;
Pa presudi nevidovna sudca
Poklon’mo se. Nož bih ovaj htio
Dobaciti gorje do nebesa,
Da otuda vječnim plamom sija
Pred očima svakom pohitniku.
KRALjEVIĆ:
Tam’ stričevi, ovdje on! svi naši
Kao jednom sabljom pokošeni!
Dojsta strašno!
LAZAR:
Ti ostaješ jedan,
Jer ti jedan nevin među njima.
Sad nosila ods’jecite, braćo,
Da nesrećnog kralja odnesemo.
KRALjEVIĆ:
Kneže, meni jednomu predstoji
Ta žalosna dužnost; niko drugi
Nek se nje ne maša.
KNEZ LAZAR:
Pa i neće,
Kad ti ne daš, plemeniti Marko.
BOJO:
Kraljeviću, ni malo ne tuguj;
Zakopaćeš s ovom tjelesinom
Sve gr’jehove tvoga kobnog doma,
I nesreću svukoliku srpstva.
VLASTELA (viču):
Kralj pogibe; živio Car Lazar!
KNEZ LAZAR:
Umuknite, prijatelji; kruna
Nije vaša, no naroda c’jelog,
Pa sam narod i dati je može.
BOJO:
Knez je Lazar srpski nam ljubimac;
Što nas malo sad viknulo ovdje,
To sva srpska odviknuće zemlja.
(Opet kneževa pratnja)
Car živio! živio car Lazar!
(Oni odlaze s knezom, a Kraljević ostaje sa svojom pratnjom, gdedajući pizmeno za njima.)
KRALjEVIĆ:
To sva srpska odviknuće zemlja!...
Neće, Bojo, Prilip moj. Na mene
Sad prelazi kruna oca moga.
On, istina, grabežem je stek'o,
Al’ i krvlju svojom isplatio;
Te ja čistim dobivam je pravom.
Prava ne dam, dok života imam.
— Pada zavjesa. —
|