Kralj Vukašin/14

ČIN DRUGI

POJAVA IX

POJAVA IX
Vidoje. Kašnje Bojo, Nikša. i Draško.

VIDOJE:
Otidoše. O Jeleno tužna,
Nesreća ti svuda tragom ide!
Da sam barem mogao te sada
Izbaviti, lakše bi mi, mislim,
Bog prostio. Svakako mu hvala
Što mi dade skončat’ i ovako.
(Dolaze Bojo Nikša i Draško).
BOJO:
Nigdje nikog.
NIKŠA:
Evo jednog ovdje.
VIDOJE:
Oh! koji ste?
DRAŠKO:
Još je živ; od' njega
Doznaćemo šta bi sa caricom.
VIDOJE:
Opkoljena... bacila s’ u Strumu.
BOJO:
Ah!
NIKŠA:
Može li biti?
BOJO:
Utopljena!
VIDOJE:
Iz vode je živu izvukoše...
I na onu stranu...
BOJO:
Odniješe?
DRAŠKO:
On izdahnu. Sad nam je sve jasno:
Dadoše je oteti Mrnjavci.
BOJO:
O nesreće neočekivane!
DRAŠKO:
Zaludu smo na klopot oružja
Pohitali natrag.
BOJO:
Oteše je
Ispred naših oči! Stidno, stidno!
Hajd’mo za njom, preplivajmo vodu.
DRAŠKO:
Sad već to je kasno.
BOJO:
Pa šta ćemo?
Mi moramo nešto učiniti;
Šta ti veliš, Nikšo?
NIKŠA:
Jedna misao
Nikla mi je odavno u duši,
A sada se mahom razbujala.
Zbogom, Bojo. — (pruža mu ruku).
BOJO:
Šta to znači? kud ćeš?
NIKŠA:
S caricom je dobio Vukašin
Skupocjenu zalogu u ruke,
S kojom mora i mir zadobiti.
Ja prelazim na njegovu stranu.
BOJO:
Ti!
DRAŠKO:
Na stranu Mrnjavaca? To ti
Ne vjerujem.
NIKŠA:
Ja prelazim za to,
Da uz kralja stanem, i rukama
Oko njega vješto savijem se,
K'o sotona oko grešne duše,
Koju hoće u pak’o da svali.
Tako, Bojo, izmaći mi neće.
DRAŠKO:
I nadaš se da ćeš primljen biti?!
NIKŠA:
Tako dobro kan’ i ti međ’ nama.
BOJO:
Okani se tol’ opasne misli.
NIKŠA:
Ako možeš Strumi zadržati
Brzu vodu, i mene ćeš. Nemoj
Dakle trošit’ u vjetar riječi.
BOJO:
Čim govoriš tako, svršeno je:
Po odluci jednom učinjenoj
Znam da ničim odvratit’ se ne daš.
Neka bude. S tobom i ja idem.
NIKŠA:
Ti ostati moraš; a znaš za što?
Da o sestri i staroj mi majci
Brigu vodiš. Ostaše bez oca,
A mogle bi ostat’ i bez mene;
Čuvaj mi ih, sirotice tužne;
O moj Bojo, hoćeš li? obećaj.
BOJO:
Šta spomenu! Sada tek uviđam
Da te sama tamo pustit’moram.
O nezgode!... Ne, drukčije nije.
Idi dakle spokojan o svemu:
Tvoja sestra ima zaručnika,
Mati tvoja meni k’o i moja.
NIKŠA:
Sad ti hvala. Kad ih opet vidiš
Reći ćeš im, da ako se ikad
Domu vrnem, vrnuću se samo
Po što budem od očine krvi
Nož oprao u Vukašinovoj.
Evo vidiš, nosim ga sa sobom.
BOJO:
Dobro pazi da i samom tebi
Taj ne dođe glave. Zbogom, Nikša.
(Grle se; pa Nikša pruživši obje ruke
Drašku govori).
NIKŠA:
Ti ostani mjesto mene, Draško,
I drug vjeran budi mu do kraja.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.