Kraljica Jakinta/70
| ←Šesti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić SEDMI PRIZOR |
Osmi prizor→ |
SEDMI PRIZOR
Bojno polje.
(S jedne strane dolazi Udobić i pratnja mu sa belim perjanicama i beLOM zastavom, s druge Gradina i pratnja sa plavetnim, među ovima je poslednjim i Nemanja.)
GRADINjA (pruži ruku Udobiću):
Dobro došlo, verni savezniče,
Udobiću, ime proslavljeno...
Kralj Radoslav, moj ded, sad nas gledi,
I svog starog blagosivlje druga.
Branisavljev sin pruža ti ruku:
Budi njemu otac i prijatelj.
UDOBIĆ (pružajući mu ruku):
Hvala, kneže, na takom pozdravu.
Budi svetom kralju Radoslavu,
Bud’ svom dedu u životu ravan,
Pa će tobom hvalit’ se sadašnjost,
A budućnost naše dne slaviće.
NEMANjA (pristupi smireno):
Je l’ to, otče, ona slavna glava,
O kojoj si nama govorio,
Tri kolena da se izmeniše,
Pa ni jedno ravne ne donese.
GRADINjA:
To je, sine, naše zemlje dika,
.Desno krilo kralja Voislava,
Perjanica kralja Radoslava,
Pouzdanje...
UDOBIĆ:
Svog kralja Gradnnje!
GRADINjA:
Ako božja tako bude volja!
NEMANjA (pristupa Udobiću):
Daj mi slavnu da t’ poljubim ruku
I da gobro ugledam to lice,
Koje će mi u životu mome
Biti zvezda k slavi me vodeća.
(Poljubi ga u ruku).
GRADINjA (Udobiću):
To je sin moj najmlađi, vojvodo,
Moj Nemanja ljubov materina.
UDOBIĆ:
Neka ti ga Bog poživi, kneže,
I nek bude to nekad narodu,
Što je danas svojoj miloj majci.
(K Nemanji).
Hvala, sine, na toj pošti lepoj,
I nek ti je tvoi mlađi brate.
GRADINjA:
Srećno dakle pobedismo Đorđa!
UDOBIĆ:
U najbolje prispeo si vreme.
Na Oblicić udaraše ljuto.
Dan dva kašnje, grad bi se predao
I Uroš bi glavu izgubio.
GRADINjA:
Ti si vrlo mudro učinio,
Što u polju kralja ne dočeka.
UDOBIĆ:
Jer sam znao, da on na to ide,
Da vas jednog za drugim potuče;
Pa se za to izmicah sukobu,
Dok mi samo to bija mogućno.
GRADINjA:
Baš s toga sam i ja uhitrio,
Da se što pre sa vama sastanem.
(Pogledi na etranu).
Ha evo ga! (Pođe napred pred njega).
UROŠ: (dođe sa pratnjom, svi crvene perjanice imaju, pred njima crven barjak).
GRADINjA (pruži mu ruku):
Kako si, sinovče!
Jesi, momče, junak nad junaci!
Oblicić te po svetu proglasi.
UROŠ (daje ruku Gradinji):
Hvala, striče! (Drugu pruži Udobiću).
Hvala, vojevodo!
Ova glava vaša je svoina,
Vi je danas junački oteste
Iz čeljusti one nepodobe,
Ljudoždera, grozna vukodlaka.
Hvala Bogu kad je pobedismo.
GRADINjA:
Još će dosta krvi proliti se,
Dok tu ljutu zmiju pogazimo.
Sedam glava aždaha imade,
A Jakinta aždaha je prava.
UROŠ:
Ah, nju... nju tek da mogu dobiti...
Strašnim ću je mučiti mukama,
Da osvetim oči Dragilove.
UDOBIĆ (iopravljajući ga):j
Mihajlove!
UROŠ (gledi ga):
Ne, već Dragilove!
Ili valjda jošte i ne znate?
Čujte dakle, al’ zaprite uši,
Da od ovog glasa ne ogluhnu...
(U besnilu).
Dragilu je oči izkopala,
I krvave meni ih poslala!
GRADINjA:
Oh užaono, grozno, strahovito!
Hej Dragilo, zašt' me ne posluša!
UROŠ (izvadi list):
Čujte samo kako uz to piše:
„Mihajlove oči sam ti uzela,
„Al’ evo ti šiljem Dragilove...
„Pa ovim smo račun izravnali.
„Nemaš puta dizati oružje.“
NEMANjA:
Napred, otče, ne gubi vremena!
Još će stricu odkinuti glavu.
GRADINjA:
Hajde dakle da krećemo vojsku,
I mesta im ugrejat’ ne damo!
(Daje znak).
UROŠ (trgne mač i uzme od svog stegonošv crvonu zaotavu):
Van, čeliče! i da znaš zadaću:
Osvetom ćeš od danas zvati se!
UDOBIĆ (uzme od svog stegonoše belu zastavu, i baci kalpak na zemlju):
Tu iztruni, i neka mi glavu
Letnjeg sunca oštra vrti strela
I dažd svoim bije ju strujama,
Dok god zemlja nedahne slobodna!
GRADINjA {uzme plavegnu zastavu od svog stegoše i vijne je k nebu):
Boju nosi tvoga jasnog neba,
U tvoje ju sad predajem ruke:
Nek nad moim razvije se grobom,
Ako putem ponesem je krivim!
NEMANjA (pruži ruku da primi zastavu):
A sada je meni predaj, otče!
Da mi bude drugarica verna
I u boju, i u svetkovini.
Tvom će sinu pod takvom zastavom
Ime sijnut’ međ’ ljudski sinovi-
GRADINjA (daje mu):
Na, uzmi je: pa sad napred s njome!
|