Kraljica Jakinta/16
| ←Drugi prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić TREĆI PRIZOR |
Četvrti prizor→ |
TREĆI PRIZOR
(Ćelija u manastiru sv. Ane. Duboko vvče. Napolju besni bura. Kad i kad sevne i zagrmi.)
Jakinta (uđe s lđve strane, za njom) Zoljko (kao ubogi starac prerušen).
ZOLjKO:
Boga mi je sto puta strašnije
'Vako krasti život na komađe
Neg’ u boju sa smrću sresti se
I goloruk na mač udariti.
JAKINTA:
No i Raška lepa je jabuka...
Blago imaš, — pa sad pođi s bogom.
Dokgod za se ne dobijem narod,
Igračka sam u svačijoj ruci.
Zato deli, ko tek ushte primit’,
A uza to svuda pripovedaj,
Da kad umrem sve ću ostaviti
Svoje blago svojoj sirotinji.
ZOLjKO:
Nemaj brige, gospođo kraljice!
Koliko je u zemlji gusala
Toliko će skoro bit’ telala
Tvoje slave i tvoje svetinje. (Pođe.)
JAKINTA:
No se samo na um uzmi, kneže,
Da te kako ne poznadu ljudi
I da od kud svet se ne doseti
Ko to čini i na što smijera!
ZOLjKO:
Spavaj mirno; to je briga moja.
Svoju glavu svaki dobro čuva.
(Ode na desno.)
JAKINTA:
Tu je vreme, da i Vukan dođe.
(Sevne i jaki grom pukne.)
Čudno li se na nebu zarati!
Grom i munja... ha to je oružje!..
Da ih samo na jedan čas imam...
Dogori mu dakle do nokata!
Ha! Ha! tu sam htela ga imati.
Već me traži: sada mi ne gine.
|