Kraljevska proklamacija od 18. oktobra 1912.
.svg)
SRPSKOM NARODU
Najnoviji događaji stavili su opet na dnevni red rešavanje sudbine Balkanskog Poluostrva, pa s tim i sudbinu Stare Srbije, te slavne ali tužne majke naše Kraljevine, gde je istorisko jezgro srpske države starih kraljeva i careva, gde su slavne nemanjićske prestonice: Novopazarski Ras, Priština, Skoplje, Prizren; gde žive naša braća po krvi, po jeziku, po običajima, po narodnoj svesti, željama i težnjama.
Osvajačka i netrpeljiva otomanska vladavina istrebljuje već vekovima ovu našu braću.
Od Berlinskog Kongresa na ovamo, ubijanje, odvođenje u Malu Aziju i do poslednjih dana, nasilno raseljavanje, turčenje ženskinja i muškinja, nepriznavanje naše vere, jezika, imena srpskoga, bili su osnovica tursle uprave.
Razoravanje Stare Srbije vršeno je pređe bezobzirno divljački, a nastavilo se pod novom ustavnom vladavinom, novim sredstvima, sa ciljem da se u Carevini sve narodnosti unište a ostane samo jedna, otomanska.
Ta nova ustavna vladavina je pregnula da i ekonomski satre Srbe, pa je dotadanji rđavi društveni, privredni i finansiski sistem, osnovan na usvojenju i srednjevekovnom feudalizmu, učinila još težim Srbima. Ona im je nametnula i dužnost služenja u vojsci, a zadržala je i dalje za njih sve one teške obaveze feudalnog režima, koje su im nametnute baš zato što ne služe vojsku. Ali, i bez toga Srbinu, i u tom novom dobu, nije bilo obezbeđeno ni imanje, nasleđeno ni stečeno, kao što nije bio ni sam život.
Odsustvo bezbednosti stavarali su rđava uprava, podmitljivi sudovi, i stalna anarhija koja je u poslednje vreme dostigla vrhunac svoj.
To neizdrživo stanje gonilo je stotinama godinama Srbe da se sele iz Stare Srbije, a od poslednjega našega rata s Turskom svake godine prelaze u našu Kraljevinu hiljade očajnih i golih begunaca. Njih je danas prepuna Srbija. Njihovo prebegavanje stvaralo je Srbiji goleme novčane izdatke, i stalno uznemiravalo njeno stanovništvo.
Očekivalo se da će turska vlada ceniti ove žrtve Srbije, ali uzalud. Mira nije bilo ni na samoj granici, koju je međunarodna komisija, posle prošloga našega rata s Turskom, velikim delom neprirodno povukla. Česti oružani napadi, zbog kojih smo je i usred mira, s velikim žrtvama, morali čuvati i braniti, ometali su naše stanovništvo u pograničnim srezovima, da se bezbrižno predaje kulturnom i privrednom razvijanju. Pa, i same carinske mere turske nerazumno su sprečavale trgovinski saobraćaj tih krajeva. Nepredustretljivost otomanske pokazala se najviše u pitanju ostvarenja jednoga velikoga međunarodnoga dela, korisnoga po obe naše države, i po privredni život ostalog civilizovanog sveta. Srbija, odsečena od mora, nastojavala je odavno da se od Porte dobije odobrenje za građenje, od naše granice do Jadranskoga mora, železnice koju Srbija smatra kao svoje životno pitanje, ali bez uspeha.
Turske vlade su stalno posvedočavale i prema svojim državljanima žalosno nerazumevanje svojih dužnosti, i bile su gluhe za sve žalbe i predstavke. Došlo je dotle da već niko nije bio u Evropskoj Turskoj s tamošnjim stanjem zadovoljan. Dosadilo je i Srbima, i Bugarima, i Grcima, i Arabnasima. Bune se redom: i muslimani, i katolici, i pravoslavci. Za to su i sve susedne balkanske države, trpeći jedno i isto zlo, preduzimale bezbroj koraka u korist svoju i svoje braće, pa opet zaludu. Srpske su vlade za ovih trideset i četiri godine bezuspešno iscrple sva diplomatska sredstva i kod prijateljskih sila i kod Porte; šta više, kad se, pre nekoliko godina, pokušavalo s reformama u nekim vilajetima Evropske Turske, veći deo Stare Srbije bio je isključen iz toga pokušaja. Ja sam sa svoje strane sve učinio da mirnim putem ispravim ovo stanje teško i nenosno, i po nas i po braću našu. U tome smeru Ja sam stupio u sporazum sa Kraljevinama balkanskih država da složno pokušamo, zajedničkom predstavkom u Carigradu, popraviti ono što se više ne može trpeti. U tom spremanju bili smo iznenađeni mobilizacijom i koncentracijom turske vojske prema našim granicama. Na to se moralo odgovoriti jednakom merom, ali smo ipak jednom zajedničkom notom, ispunjenom svim obzirima umerenosti, učinili poslednji pokušaj da se mirnim putem nađe zlu leka. Na to se odgovorilo novom sečom naše braće, novim zverstvima nad njom, novim porevredama granice i na posletku opozivanjem turskih poslanika iz Beograda, Sofije i Atine.
Ja sam zato u ime Božje naredio Mojoj junačkoj vojsci da pođe u sveti boj za slobodu naše braće, za bolji život i napredak Kraljevine Srbije. Naša braća Crnogorci već kite svežim lovorima svoje pobedne zastave, a s nama danas stupaju napred i junačke savezničke vojske bugarska i grčka. Vekovne su nam patnje zajedničke bile, zajedniči nas interesi vezuju, neka nam i rad na dobru i slobodi Balkanskoga Poluostrva bude zajednički.
Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nama tako isto dragi, a s njima i Arabnase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo, jednakost u svemu sa Srbima. Naša će Srbija i tamo doneti željeni mir i napredak, kao što je to donela okruzima oslobođenim 1877/8. godine: u njima žive slobodni, napredni, svesni, zadovoljni građani. Taj život imamo da zasnujemo i na obalama Laba, Sitnice, Ibra, Drima, Vardara.
Ja vas pozivam, draga braćo, svesrdno pomognite moju hrabru vojsku da ovo stvori, i svu svoju snagu za to založite.
Živeo moj mili Srpski Narod!
U Nišu 5. oktobra 1912. god.
Izvori
[uredi]- Srpske novine, br. 226 od subote 6. oktobra 1912, naslovna strana, strana 2.
- Politika, br. 3.183 od subote 6. oktobra 1912, strana 2.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Petar I Karađorđević, umro 1921, pre 103 godine.
|