Koštana/Prvi čin
Velika prostrana gostinska soba Hadži-Tomine kuće.
Otvorena dvokrilna staklena vrata, a s leve i s desne strane široki prozori sa drvenim rešetkama. Kroz njih se vidi balkon sa svojim u bojama i rezbarijama drvenim stubovima. Oko balkona i prozora puža se loza i divlja ruža. Iza njih nazire se bašta, ulični zid sa velikom dvokrilnom na svod kapijom i ceo kraj varoši sa razasutim krovovima kuća, prorešetani vrhovima i granama drveća iz bašta. A to sve nadvišuje stari krov saborne crkve na kome se blista zlatan krst.
Zidovi sobe su u »dolapima«, uzidanim ormanima, za čuvanje prazničnog odela. U uglu sobe je manji ikonostas sa zapaljenim kandilom, opkoljen srebrnim i zlatnim hadžijskim jerusalimskim ikonama i ikonama iz Svete Gore, Rila, Peći. Oko ikona kite suvog bosiljaka od škropenja svetom, krštenom vodom, i venčići od duhovskih crkvenih trava. Pod je zastrt velikim ćilimom sa vezenim Solomonovim slovima. Oko ćilima, uza zid, minderluci, pokriveni dugačkim ćilimom i jastucima crvene boje, t. z. »čupavcima«. Po zidovima, izmeću prozora, obešeni razni zlatom, srebrom i srmom vezeni peškiri. Tavanice išarane krugovima od raznobojnih rezbarija iz čijih sredina vise veštački izrađene kriške lubenice, dinje i međ njima povešano suvo grožđe i žute dunje sa uvelim lišćem. Iznad prozora svuda rafovi prepuni poređanih sahana, srebrnih poslužavnika i zarfova za šolje od kafe. Dan se smiruje. Po ćilimu igra klonuo sunčev zrak. Sa ulice dopire svirka, graja.
U sobu rupi puno devojaka kličući, pevajući i igrajući. Neke uzele tepsije mesto dahira; neke šolje od kafa mesto čampara, udarajući u njih.
VASKA
(ide ka suprotnim vratima vičući):
Stano, hodi i ti ovamo. Hodi da igramo i da pevamo.
OSTALE DEVOJKE
(odlazeći igraju i pevaju):
Otvori mi, Šano, vrata, da ti dam dukata.
Izgore me, Šano, mori, tvoja lepotinja,
Tvoja lepotinja, tvoja krasotinja,
VASKA
(zadržava Kocanu, golicajući je i štipajući): Ovamo ti!
KOCA
(otimajući se od Vaske, ali već razdragano, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!.. Boli me, Vaska, boli!
VASKA
(vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi).
KOCA
(cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli!
VASKA
(oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?... (Pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?...
KOCA
(zapušavajući Vaski usta, uplašeno zvera oko sebe): Ćuti, slatka, čuće ko!... (Odlazi bežeći.)
Ulazi Stana.
VASKA
(prilazi Stani i hoće da je povede): Hajde i ti, Stano, sa nama da pevaš i da igraš. Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo.
STANA
(otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek...
VASKA
(prekorno): Hajde, Stano! Što si takva?
STANA
(odlučno): Neću, ne!
Iz bašte se čuje pesma i igra.
STANA
(slušajući im pesmu, briše suze).
VASKA
A što plačeš?
STANA
Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom...
VASKA
A što? A tebe zbog njega strah?
STANA
Strah me!
Na ulici graja, pesma.
STANA
(pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je.
VASKA
(jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti.
STANA
Jest, ništa. (Pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka.) Kako ništa, kad eno i puške bacaju!
VASKA
E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat!
STANA
(braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo.
VASKA
Jest, svi. A što on da je? E, kad on ne bi bio, onda ko bi njoj po tri para haljina krojio i ne dukatima već dublama je kitio?
STANA
(uplašeno, da ko ne čuje): Ćuti, Vaska, ćuti! Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje...
VASKA
E, nije on do sada već sve čuo.
STANA
(uplašeno): Misliš zar i za one svilene haljine, što pričaju da joj dao? (Vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne.
VASKA
(s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (Jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni »zelen list«.
STANA
(zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!... Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!...
VASKA
Jest. A Koštanu može da kiti.
STANA
Opet ti, Vaska... Ama nije!
VASKA
Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao. Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću. Koliko se puta otac noću dizao, išao s pandurima. A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe. Pesma, oro, puške! Pa i krv često legne.
STANA
(uplašeno): Jao, Vaska, jao! Zato majka cele noći sedi. Nit uzdiše, nit plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (Plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.) Eto oca!
STANA i VASKA žurno izlaze.
Ulazi Hadži Toma.
TOMA
(ljut, prek. Od jeda kida brojanice, te rasuta zrna prskaju po sobi i oknima prozorskim. Zabacujući koliju, ide po sobi predišući):
Ja!?... Ja!?... I on to? I on kao drugi! »Mladost-ludost!« A zar ja ne beh mlad? Beh valjda slep, sakat, te me ni jedna ne pogleda i pamet mi ne pomeri. Zar ja ne?... Otkad oženjen, hadžija već, pa ne smem u mehanu da uđem. Bojim se, videće me stariji, trgovci, ljudi... Ne žalim što troši, rasipa. Srma, svila neka je na njemu. Eno, hat mu leži. Sluge ga jašu, da ne oslepi od siline. A što on da ga ne jaše? Zar nema gde
da izjaše? Čifluci, vinogradi, njive, livade... Da jaše — beg da je! I meni da je milo. Za koga ja tečem? Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan Bogu pomolim, u veru da uđem, s prijateljima da se vidim, razgovorim, odmorim... da vidim njih, decu, dom, kuću svoju. (Besno): A ono? Koga imam da vidim? Njega, s Cigankama po mehanama; i
nju, majku, što samo plače i kuka... (Gnevno): Ah! (Viče ka vratima): Ovamo!
Ulazi uplašeno Stana.
TOMA
Gde ti je majka?
STANA
(vraća se): Sad će, oco! (Viče): Nano!
Ulazi Kata.
TOMA
Gde ti je sin? Sin tvoj?
KATA
(snebivajući se): Pa... ti znaš...
TOMA
(besno): Ne znam! I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije? »Motikarke«! Ko ti beše ded, otac? Zar si ti bila za ovakvu hadžijsku, domaćinsku kuću?
KATA
(bolno, prekorno): Oh, čoveče...
TOMA
(ustremi sena nju): Ćut! Sad te zaklah! Usta da imaš, a jezik da nemaš! Ti! Takvoga sina imaš.
KATA
(pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja!
TOMA
»Crna!« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna... Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (Ka vratima kuda je Kata izašla): Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina, kako Ciganke oblači i »beli svet« poji i hrani...
Dolazi Arsa.
ARSA
(zdraveći se): O, hadžija, Hristos voskrese i srećan ti dan!
TOMA
(prekida ga gnevno): Eto ti tvoja Srbija! A za vreme Husejin-paše takve su se na četiri konja čerečile. A sad? Ciganima carstvo došlo! — Zar ja ovo da dočekam?!
ARSA
(začuđeno): Šta, za Boga?
TOMA
To! Zar da mi na ovaj blagi dan, kada se i gora i voda veseli, moja kuća plače!
ARSA
(dosećajući se): A, za to, nemoj za to toliko! Zašto?
TOMA
Zato, što me rasplakao moj sin — nesin! Što mi se kuća raskućila, te ne smem da pogledam u oči čoveka, domaćina; što me... A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklaću ga kao vrapca! Neka se zna, da je Hadži Toma hadžija, a ne da hrani i čuva... (Trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi! (Viče): Sveću!
ARSA
A, ne! Kakvo sedenje? Znaš da mesta nemam dok ovaj praznik ne prođe, ovi — ne sveti, nego, Bože mi oprosti — ludi dani.
Ulazi Vaska unoseći sveću u zlatnom čiraku.
ARSA
(Vaski): Vaska, idi ti kući, kćeri, i nađi se kod majke, te dočekujte goste. A onom Stamenku kaži: živ da me ne čeka, ako i on sada ode od kuće i zapije se. Tu da je! Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva.
VASKA
Hoću, oco. (Odlazi.)
TOMA
(za sebe): »Gosti... kuća... stoka«... A moje? Sve ode. I idi, pa mu se raduj kad se rodi. Od ovolicno, (pokazuje rukom) od »mrvu mrvku« hrani ga, čuvaj, gledaj, da, kad se umire, ima ko oči da ti zaklopi, sveću zapali, da ti se dom, ognjište ne ugasi... A ono?! (Gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni Boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?!
ARSA
Nemoj toliko, hadži! To je. Sad, šta ćeš mu?
TOMA
(uzdržavajući se): Ništa! Ti — ništa!
ARSA
(uvređeno): Pa šta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju — šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka. I poštena. Što je pravo, pravo. Svi dušu nosimo. Ali za to...
TOMA
Eh, poštena: Sigurno radi njenog poštenja toliko se besni i trči oko nje.
ARSA
Ništa ti još ne znaš, hadži! Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti. Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio.
TOMA
More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: Zar ja na ovaj sveti i Božji dan, pa ovakav da sam?!
ARSA
Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli: »Još su tamo!« A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam? Koga imam?
TOMA
Nikoga! Sve živo pomrlo!...
ARSA
Pa koga? Zar Tasu kmeta? On, ako ode tamo, ili sve na mrtvo ime isprebija, ili i sam s njima zasedne, pa onda još veći lom, još veća muka. A pandura ako pošaljem, oni ga izbiju; a već policaju ni da pogledaju.
TOMA
Vlast!...
ARSA
A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku. I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše — lepo, sve mirno! Ali čim nastupiše ovi praznici, ove slave, ove mesnice, čim se napiše, odmah pređoše u Tursku i dovedoše je! Oteli je, pobivši se s Arnautima. Čitavu bunu digli na granici, dok je ugrabili. I dovedoše je! Sad, šta ću?
TOMA
(plane): Pa ubij! Zar za njih, Cigane, jošte muka? Pa ja, u tursko vreme, po deset od njih da na jedan kuršum nanižem, pa još tada oko da mi ne mrdne, a kamo li sada...
ARSA
Eh, nemoj to! Prošlo je to vreme. Nego, ovo će valjda trajati dok je ona devojka; a posle, kad se uda, neće valjda toliko za njom trčati.
TOMA
Pa što se ne uda? Što ti to... Silom! Zašto si vlast?
ARSA
(pravdajući se): Pa to i radim. Gledam. Svakog dana govorim onom njihovom kmetu i pretim mu. »Neće«, odgovara on. »Ona nas, Cigane, i ne gleda«.
TOMA
A, neće?
ARSA
Neće. Eno, Alilov sin, Asan; otac mu, Alil, bogat, »na parama leži«, i hoće je. Prosi je toliko puta!
TOMA
Pa što ti, bre, to ne?... Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela.
ARSA
Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (Sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka.) Eto, čuj! Već počeli i iz pušaka.
MITKA
(spolja): Sablju, mori, i pušku! Konja, Dorču mi izvedi! Dorčo, sine mrtvi, noćas ćemo ja i ti... aah! (Bat konjski.)
U sobu rupi policaja.
POLICAJA
(zaduvan, baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.)
ARSA
Kuda?
POLICAJA
Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (Očajno širi ruke): Ovo je na sve strane!
ARSA
Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri?
POLICAJA
Kakvi panduri? Pošljem ga, a on izvrne pušku, pa i sam s njima zasedne. I onda šta ja mogu? Evo, Ristu bojadžiju — ne silom, već molbom, i to kakvom molbom, jedva ga odvedoh kući. Napio se. Iz mehane izneo sto nasred čaršije, pa zaseo i psuje: i tebe, gazdo, i načalnika, pa čak i mene, i sve. (Tomi): A sad, hadžijo, tvoj sin ode s Koštanom u Sobinu. I što će sad tamo tek da nastane!...
ARSA
Eto, hadži, i vidi! Pa sad? Šta da radim? (Policaji koji polazi): Čekaj ti. (Tomi): Zbogom, hadži! (Odlazi.)
Graja se već sasvim izgubila u daljini. Veče pada.
Čuje se pesma:
Ne budi mi gospodara;
Sama sam ga uspavala,
Sama ću ga razbuditi:
Otići ću u ćul-baštu,
Uzabraću struk zumbula,
Šinuću ga po obrazu:
TOMA
(strese se): Ah, sinko! Zar ovakav Božji, mili, sveti dan, i ja ovako da ga dočekujem. Ne, sinko! Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš! (Odlazi i viče): Hata mi sedlaj!
Ulazi Kata.
KATA
Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (Kune): Oh, sinko, sinko, suza te moja ne stigla. O, prokleta Ciganko! Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti? Što se u nju zagleda — oči joj ispale! Što te omađija — usta joj otpala!... Oh, Gospode! Čime te, Gospode, naljutih?... Koga naružih, koga ogovorih, koga sirotog ne nahranih i ne napojih; kome loše pomislih
te mi ovoliko, Gospode, crno, crno dosudi? — Zar majka rodila, čuvala, pa sad majka ne valja, a ona, Ciganka, dobra?... (Odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog dâ, da Bog... (Stresa se): Oh, ne! Čekaj, bob da mu bacim! Da vidim šta mu stoji. (Odlazi i brzo se vraća sa sitom. Preokreće ga i stavlja nasred sobe. Klekne, i nagnuta nad njim počne po njemu da razmeće zrna. Mesečina jako prodrla u sobu. Okreće leđa mesečini.) Oh, ova mesečina! (Vrača, razmeštajući zrna): »Postelja mu prazna, put dalek i krvav«! (Preneražena odgurne sito): Ne, Gospode! Ne krv! Molim ti se, Gospode! Ništa njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, čedo! Što rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta što izrekoše...