Kosu kavezu
| ←Zecovi i lisice | Kosu kavezu Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Lovac i drevosečac→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Kosu kavezu ne hoćaše obdan pojati, no samo preko noći. Upitaju ga zašto to čini. „Obdan pojući, uhvatili su me,” — odgovori on — „zato sam se od tada naučio pameti.”
„Bezvremeno i kasno, dobra kosovico," — reku joj — „sad slobodno povazdan poj, nemaš se već čega bojati."
„Pαθών δε νήπιος έγνω: Kad postrada manit, onda zna,” veli Isiod. Posle boja s kopljem u trnje!
Praroditeljni greh, štono zovu, ništa drugo nije nego neznanje. Samo daj da rasudimo ovo, pak će nam ova vešt jasna biti. Kad se ko da ili od drugoga obmanuti ili se sam sobom prevari, on to ne čini niti iz zlobe niti iz lukavstva, nego iz nedostatka ili iz nedovoljnog pronicatelstva uma, a to je isto i neznanje. Naši, dakle, praroditelji, u svom prvom sostojaniju bezlobija, niti su zlobe ni lukavstva poznavali. Dođe, veli, zmija, i oblesti Evu, a ova sa svom neiskazanom svojom ljuboviju k mužu svomu, prelaštena budući, prepasti i njega. Njihovo neposlušanije sasvim je osnovato na neznanju, jer da su oni znali šta će se iz toga roditi, ne bi se prevarili: evo, dakle, kako je neznanje prvi praroditeljni greh. Što velimo da se svi ljudi u praroditeljnom grehu rađaju, to ako hoćemo razumno da tolkujemo, ništa nije drugo nego neznanje, jer svi što nas je god na belom svetu, kad se rodimo ništa ne znamo. Mi kad velimo da za grehe naše stradamo, to toliko znači da za naše budalaštine i neznanje zlopatimo; zato i fariseji sleporođenom vele: ti si se sav u grehu rodio, tojest ne samo u neznanstvu ka' i drugi ljudi, nego jošte saviše i slep. Ko se gluv rodi, mora nem ostati, zašto ne čujući reči ne može ih ni naučiti; a kad bi se ovaki jošte k tomu i slep rodio, šta bi onda naučio? Ništa.
Kad velimo da nas je naš premudri Spasitelj izbavio od praroditeljnoga greha, ništa drugo ne velimo nego da nas je osvobodio od neznanja, da nas je izveo iz tame u svet, da nam je dao pravo boga poznanstvo, i da nam je pokazao ne samo s svojom naukom nego i s svojim primerom p u t k soveršenoj pravdi i dobrodjetelji, tojest k carstvu nebesnomu. Otkupio nas svojom prečesnom krvlju, kako inače razve ako poznajemo onu istinu i ako sljedujemo onima dobrodeteljma za koje je on ne samo izagnat, psovat, porugan, popljuvan i bijen bio, nego i najposlednju kaplju krvi svoje izlio? Ko god dakle veli da je Hristos za njega svoju krov prolio, a on se istine boji, na nju mrzi i goni ju, za privremenu korist licemerstvuje i laže, trbuh i slasti svoje pravdi i dobrodjetelji pretpočitava, u glupom sujeveriju, u ludom tvrdoglavstvu i samovoljnom neznanju leži i ostaje, on se užasno vara, i u praroditeljnom grehu, tojest u neznanju, svojevoljno ostaje. Ako li je ko pak mnogo učen, iskusan i ostrouman, a zao, pakostan i lažljiv, on je podoban jednom koji vidi, čuje i govori, ali kad mu je pokvaren mozak, sve mu je ono zaludu. Zloba, pokvareno srce i razvraštene naravi ljuto oslepljavaju čoveka, i ne dadu mu znati ono što je najnužnije i važnije, tojest dobrodjetelj, bez koje sva nauka, ostroumije i vrednost na zlo se upotrebljava i preokreće.
Zato, dakle, predraga junoste, uči se, vrazumljavaj se i umudravaj se; ali u isto vreme sva tvoja nauka, razum i mudrost, iste tvoje igre i zabave neka su neotlučno svezane i sojedinjene s česnostiju i s dobrodjeteljiju, bez kojih dobro znaj da najveća mudrost ništa nije drugo nego najveća i krajnja slepota i ludost. „Mισώ σοϕιστήν όστις ούχ΄αυτώ σοϕός: Mrzim mudraca koji sebi nije mudar.”
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|