Konferencija balkanskih socijaldemokratskih partija

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Konferencija balkanskih socijaldemokratskih partija
Pisac: Dimitrije Tucović


Usred događaja i kriza unutra i spolja traju svoje dane državice na Balkanu i narodi i delovi naroda na jugoistoku Evrope. Politički pocepani, kulturno i privredno otuđeni među sobom, oni su ispustili događaje iz ruku i postali nesposobni da krizama učine kraj, da otklone uzroke i regulišu odnose koji sadrže u samim sebi stalne krize i potrese. Razdeljeni granicama i gospodarima svih vrsta, njihova je snaga razdrobljena na delove koji su, svaki za sebe, i suviše slabi da se pomognu, a čija je zajednička moć paralisana međusobnim antagonizmom koji podržavaju zainteresovani reakcionarni faktori u zemlji i van zemlje.

Događaji, međutim, ne čekaju. Po njihovoj učestanosti u poslednje vreme može se suditi koliko je neodoljiva potreba narodnog života da mu se sklone s puta veštački stvorene granice, razlike i protivnosti, i izmene nametnuti i preživeli sistemi vladavine. Ta je težnja zahvatila već mase i postala opšta. U Zagrebu je srpsko-hrvatska koalicija prekinula jednu dugu međusobnu borbu i lišila svakog opravdanja bećarske režime koji su, oslanjajući se na tu borbu, održavali svoju parazitsku i ubilačku vladavinu. U Sarajevu je jedan snažan pokret naroda za pravo samoopredeljenje naterao Austro-ugarsku Monarhiju da zemlje koje je držala samo kao okupaciju konačno prisvoji i čvršće veže za sebe. Od Ljubljane do krajnjeg juga oseća se potreba pribiranja snaga u zajednice, sporazuma i saveza malih radi odbrane od zavojevačkih, imperijalističkih ponuda evropskih kapitalističkih država.

I dokle se sve jasnije oseća da se na jugoistoku Evrope mora da menja red stvari koji je stvoren po tuđim merama i tuđim planovima i da ta težnja za promenom nalazi svoga nosioca u sve širim narodnim masama, neuviđavni i samovoljni vlasnici gone ih kao „veleizdaje" i „draženje naroda" i propisuju „nezajažljivim apetitima" balkanskih državica, a šira evropska javnost podgreva staru prepirku o pangermanizmu i panslavizmu. Mi smo daleko od toga da u tim pokretima i težnjama gledamo prst pangermanizma ili panslavizma, a još manje verujemo da se oni mogu uništiti tamnicama ili ostvariti oslanjanjem na rusku ili nemačku ili ma koju tuđu politiku. Za nas je pre svega jasno da narodi na jugoistoku Evrope i narodi i državice na Balkanu, čije su težnje istovetne a suprotne kapitalističkoj politici svih evropskih velikih država, moraju tražiti pomoći ne u svojim prirodnim neprijateljima već u međusobnom zbližavanju, sporazumevanju, sjedinjavanju snaga radi slobodnog, nezavisnog zajedničkog života.

Balkan pati od suviše čestih granica. Jedan je pisac rekao za: „Prokletstvo Evrope je njena politička prošlost. Njena politička karta liči na prosjački ogrtač — sve sama zakrpa." I Balkan i jugoslovenske oblasti u Austro-Ugarskoj su zaista prosjački ogrtač koji se dalje ni sam ne može da drži u celini. Za takvo stanje stvari imaju interesa jedino dinastije koje sa partikularizmom žive i propadaju i koje će, kao što je to istorijski utvrđeno, pre šurovati sa neprijateljima slobode i nezavisnosti balkanskih naroda, nazivajući to „svojom politikom", nego što će dopustiti da se izmakne podloga na kojoj se njihovi prestoli podižu. Ali sitni kneževski, kraljevski i carski prestoli gube u očima narodnih masa utoliko više od svoje lepote, ukoliko su oni slabiji da pruže mogućnosti za pun život i napredovanje unutra i garantije za odbranu od neprijatelja spolja.

To je, u stvari, problem. Kolosalni napreci evropskog kapitalizma nisu ostavili ni jugoistok Evrope bez uticaja. Političke prilike u našim krajevima postale su u najvećoj meri nesaglasne sa novim uslovima koje je kapitalizam postavio narodima i državama za njihov privredni i politički opstanak. Međe koje su stvorene u istorijskoj prošlosti mogle su biti još i snošljive dok se život završavao na granicama sela i opština. Patrijarhalizam se mirio sa partikularizmom. Ali u veku kapitalizma i kolonijalne politike mali narodi i male državice ne mogu biti ni dvadeset i četiri sata sigurni da će moći na miru živeti u svojoj slobodnoj i samostalnoj kućici. Njima ne preti samo opasnost da ih jednoga dana progutaju kapitalističke države kao oblasti koje su odavno u sferi njihovih interesa, tj. koje su njima odavno namenjene. One nisu samo izložene opasnostima tuđih uticaja koji se titraju i koji trguju njihovim najbitnijim interesima i najsvetijim pravima. I bez osvajanja one su osvojene, i bez zavojevanja one su pokorene, jer je evropski kapitalizam uvukao i njih u svoju privrednu oblast i stavio pred dilemu: ili da se osposobe do stepena samostalne utakmice u velikom privrednom organizmu sveta, ili da budu domena koju će eksploatisati strani kapital. Balkan je u velikoj meri zaplivao u vode vazalstva prema evropskom kapitalizmu. Balkan plaća već tribut evropskom kapitalizmu bilo u vidu interesa na nesrazmerno velike državne dugove, bilo u vidu ekstraprofita na strani kapital koji ga plavi. A taj fakat je opipljiva potvrda onoga što se dade i teorijski utvrditi a što je za nas ovde od bitnog značaja, naime: da se male balkanske državice i razdrobljeni narodići na jugoistoku Evrope, i kad bi bili pošteđeni svakog neprijateljstva sa strane, što je u današnjem društvu ludo očekivati, ne mogu samostalno razvijati bez zbliženja, bez podizanja granica koje su isprevezivale krvne sudove privrednog života i kulturne uzajamnosti, bez grupisanja u zajednicu.

I rešenje pitanja leži u ovom pravcu. U današnjim prilikama mi imamo, istina, dosta crkava, dosta dinastija i vladalaca i drugih atributa podeljenosti i isključivosti, ali vrlo malo realnih uslova za samostalan život i razvitak. Mi nemamo široke osnove na kojoj bi se mogla zasnovati bolja budućnost nego što nam je sadašnjost. Ta se osnova mora i jedino može stvoriti grupisanjem. To je ideja kojoj pripada budućnost i koja će prokrčiti sebi puta utoliko lakše i brže što su u pitanju narodi istog ili sličnog nacionalnog karaktera, istog ili sličnog jezika, i zemlje koje upućuju u zajednicu iste nedaće i zadaće. Na toj ideji su upućeni da rade svi oni ljudi i grupe čije sadašnje težnje i politički ideali idu korak u korak sa modernim životom, naprecima nauke i tehnike, i koje se, prema tome, ne mogu i ne smeju izmiriti sa politikom dana i komada a da se ne odreknu sebe.

Naročita uloga pripada demokratiji, koja je, uostalom, i jedina forma kroz koju vodi put zbliženja balkanskih naroda. Monarhističke i dinastičke ambicije koje su revnosno podržavane od stranih uticaja smetale su i smetaju i sad da balkanske državice pođu putem tako prirodnog i tako neophodnog zbliženja i saveza. Te sitne ambicije i uska gledišta, s jedne strane, nisu dali da se uvidi da rešenje Balkanskog pitanja ne leži u prestižu jedne državice nad drugom, već u međusobnom zbliženju, s druge strane, neizbežno su vodili u naizmeničnu službu zainteresovanim velikim silama. Otuda i demokratiziranje balkanskih državica ne znače samo pobedu jednog principa u državnom uređenju već i pogodbu sine qua non da se izvrši ova neophodna promena u spoljašnjoj politici. Jer, najposle, ako zainteresovani narodi i državice ne budu bili u stanju da pripreme i izvrše ove promene koje moderni uslovi života i opstanka iziskuju, one će im biti nametnute kao rezultat borbi i pritisaka sila spolja i iznutra.

Eto, tome je pitanju posvećena i Prva konferencija balkanskih i jugoslovenskih socijaldemokratskih partija, koja će se održati o Božiću u Beogradu. Mi se nadamo da će ona biti veran tumač našeg stvarnog položaja i naših stvarnih potreba, kao što smo i uvereni da misao grupisanja malih naroda i državica na jugoistoku Evrope, u prvom redu na Balkanu, može naći najiskrenijeg i najnepokolebljivijeg nosioca u socijalnoj demokratiji, partiji na čije mišljenje i delanje ne mogu imati uticaja reakcionarne sile i predrasude, bile one porekla našeg ili stranog, srpskog ili bugarskog, pravoslavnog ili katoličkog, slavenofilskog ili germanofilskog.


Izvor: „Borba", knj. I, br. 1, 1. januar 1910, str. 2—4.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 106 godina.