Komšije
| Komšije Pisac: Ilija Vukićević |
- Komšije
- PRIPOVETKA IZ SEOSKOG ŽIVOTA U SRBIJI -
Bilo je poodavno, već se slabo i pamti; mnogi su već pokojni; — naša je gora bila onda sitnogorica, zečevi se po njoj legli, a sada bi i vuka skrila. Zlo se ne pamtilo!
I onda su ljudi živeli među sobom — kao i sada; neje da rečem da se mnogo izmenilo u narodu; ljudi su ljudi, kad se stigne u godine, onako je kao i uvek.
U našem selu bilo je dosta ljudi da ih se jedva noglo naći. Čitavo su selo držali. Kad se na veće sastanu, staraju se i rade kao i za svoju kuću. A kako i ne bi? Kad je selu dobro, i njima je. Tek, bili su za sve, kao za rođeno. Imali su ponekad nešto i među sobom — kao ljudi — ali to se prikrivalo, narod da se ne kvari. Učini li se kome potra, ne ide se to kmetu i ne znam da se viče kao na vašaru; lepo se namire, ni komšija ne zna šta je bilo.
Tako je bilo među dobrim ljudima, a bilo ih je, kao svuda, da te stid reći e ste iz jednog sela. Sve bi da zakinu i da se inate, pa još da neje te se to krije, bo'me ništa ne bi valjalo.
Pokojni Mitar Trifunović bio je da je retko naći kao njega. Čovek već zaišao u godine, kosa mu se progušala, ja vlas jedna plava, ja bela. Neje bio nešto zorli pun, a čini ti se ono mu se meso okoštunjavelo. Ništa njega neje morilo. Ni zlo mu vreme neje moglo ništa, a ni ovako druge stvari. — Ono,tako na njemu izgleda, a i u njemu se kuva, kao u svakog čoveka. Tek ako što čuje što mu ne godi, oko mu sevne, kao da blesne, pa se opet ugasi, i kao da neje ništa bilo.
Umrlo mu najstarije dete, što no kažu, zamena u radu, a da čovek po njemu nešto sudi, mislao bi i da neje njegovo. A posle mu se poznalo, u licu dođe kao da je u odžaku bio, a 'vamo se sve otimlje — da se ne vidi!
Imanje je imao koliko mu je za njegove bilo dosta, i niko ne pamti da je on koga pozvao, da mu u radu pomaže. Čovek je bio nekako zaseban u svemu. Na pametnoj reči bio je prvi. Retko da se što za selo bez njega uradi. Ono, i on neje mnogo govorio, al' kad kaže, niko bolje. Znali su to ljudi, pa su ga i izabrali za kmeta.
Kuća iu bila negde na bregu. Sad mu sin novu napravio.
Pa kakav je on bio za sve, tako njegova Mara za kuću. 'De je Marina ruka prešla, niko ne bi mogao zameriti. Mitar nikad neje imao reči za kuću, a kamo li da još i prekori, kako u nekih i biva.
Imali su i dece, ono, još nejake, neje bilo od njih Bog zna kakve hasne — tek nesu bili bez nade.
Prvi mu komšija bio neki Avram; narod ga prozvao "Kuburić" — kao da je birao. Neje da čovek po licu sudi, a oči su ga, Boga mi, izdavale. Zavidljiv je i namćor bio, da čovek glavu ne okrene na njega. Voleo je zakinuti čoveku no išta pod Bogom... Pa mu je, valjda, tuđa muka godila; ugojio se kao najveći dembel. Znaš, smeten čovek na srcu, pa mu i želje bile smetene; zapelo mu srce da bude kmet! Sramota ljudima, kad im se natura, u oči mu ne mogu reći, te sve odgađaju za drugi put. Biraju kmeta kako valja, a da nešto na njega i pomisle. Njemu krivo, Mitra ne može da vidi. Ono, na jeziku i s njime lepo živi, a da mu u srce zavire, mrzi ga; jedom bi ga napojio.
Imao je u Jelašju njivu do Mitrove; ta njiva i dođe Mitru glave. Zemlja jedno uz drugo, neje joj lako naći granicu —- ne može se za dlaku odmeriti.
Tako Mitar poorao njivu svoju; čovek pošten, obraz mu ne podnosi da u tuđe dira, a Avram, tek ne zna šta će, nego pred narodom, a korsem u šali kaže:
— More, Mitre, da mi daš merov žita.
— Da dam, gazda-Avrame, a zašto? — veli Mitar.
— Ne od tvoga mala — kaže Avram.
— Ja od čijega?
— Od moga.
— Nesam ti ja uzeo, ni daj Bože — kaže Mitar u čudu.
— Sa moje zemlje — popravi se Avram.
— Koje to?
— U Jelašju.
— Kako to, gazda-Avrame? — pita Mitar, a kida se od muke.
— Zaorao si mi čitav korak — veli Avram. U Mitra kipi žuč, sve ga nešto od muke zaptinje. Sramota ga, što mogu o njemu i pomisliti rđavo. Nema drugo,no da ode sa ljudima. Razgledaju ljudi, a ono, ako popustio neje, neje prigrabio.
Vide ljudi da Avram samo zajeda.
— Prevario si se, gazda-Avrame, — tek će mu neko reći.
— Ja, prevario, a ne bih, da sam i ja kmet — reče on.
Mitru krivo, a na njemu kao i da neje čuo. Da se svađa, ne ide, teško mu i oćutati, a drugo nema šta.
Tako tad; drugi put, opet, drugo. Tek kad je i naroda dosta, a Avram se potuži kako mu neko izgazio ono što se graniči s Mitrom.
Ljudi okreću glavu, vide gde Avram nišani.
Mitru krivo, ne da mu čovek mira.
— Valjade ne misliš na mene? — reče.
— Ja i ne velim. Znaš, ima ljudi... onako bez rada, te vrljaju po zemlji, pa izgazili. Tvoje je da pripaziš na njih — kaže Avram.
— Znam ja šta mi valja — kaže Mitar ljutito.
— Eno, on se ljuti! Ko ti veli da ne znaš; ne bi te ni birali za kmeta, da nesi za to. No tek, velim, da se ne zaboravi.
Mitar ode do njive, razgleda ono mesto gde reče Avram, a ono kao da i mrav neje puzio. Žito pravo i jedro kako bi se poželelo, samo Avram tek ne zna šta će. E, baš mu i dodijalo.
Dok bi oko njive, i kojekako — ne zadire u živac — ali Avramu i to malo, poče i za druge poslove da ga uznemiruje.
Jedne noći diže se larma, uzavre svet po selu, kao kad se pčele roje. Zapalilo se seno Rajićevo, izgorela mu dva plasta. Niko ne može na dušu da primi nikoga, te da posumnja.
Iskupili se ljudi u gomilu; razbila ih paljevina, pa čisto onemeli; ne pamte da je skoro iko goreo.
Među ljudima i Mitar i Avram.
— Mora da je neko ublizu čmurio — tek u neke reći će gazda-Milovan.
— Biće tako — odobriše neki.
— Hoće, ljudi, i iz inata — tek će Avram.
— A s kim je on u svađi? — reče neko.
— Ono,neje... a hoće, tek da čoveka ometu. Valja ti, Mitre, na njih da pripaziš — opet se o Mitra okači.
Mitru planu krv, i onako mu to milo neje, pa ljutito reče:
— Nećeš me ti učiti!
— Ne učim, brate, no tek velim — kaže Avram.
— Ni da mi kažeš! — veli Mitar.
— Pa zar da gorimo?
— A ko je to izgoreo? — ciknu Mitar, a sav se od ljutine trese. — Zapalilo se čoveku seno... Valjade sam mu ja učinio? Šta je tebi izgorelo?
Avram zinuo od čuda. Takvog, kao sada, Mitra još neko nikad video neje.
— Pa, znaš, ja... ovaj... kao... — poče da vrdara.
— Čujete, ljudi, — okrenu se Mitar narodu, — kuća mi se zatrla, Bog dao, ako drugi put ovoga na macke ne položim. Dok sam u vlasti, nek me se okane!
Svi ćute, teško da im milo neje, i kradom na Avrama pogledaju, a on kao u zemlju da je propao; stid ga, a i pribojava se. Postaja zamalo, pa se izvuče i ode.
— Valjano mu reče — reče Milovan Mitru. Mitar, kao i uvek: prešla ga ljutina, pa ućutao, a bio je baš silno ljut.
*
Odmakoše dani. Gube se jedan za drugim kao kaplja vode u kaplji. Promene biva. Kako za koga: nekome osvane crn, a nekome blag dan. Svaki ima svoje poslove; ni dve jabuke nesu jednake.
U selu po starom: zla malo, a dobro se lako zaboravi.
Gazda se Avram odbi od Mitra. Neje da su ućutali; ali ja, od one pretnje ne uznosi mu se više pod ruku, a i Mitar se neje olako zakleo — valja mu se i pričuvati. Pa da bar žive kao tuđinci, ne bi bilo čuda, no nekako prijateljski, kao da ih je Rajićeva paljevina oprijateljila! Avram se čisto otrgao, neje više ni onako samovoljan, a znaju ga ljudi, pa se boje da neje nešto lisičje namislio.
Tako bi zadugo. Prođe i zima, skide se neka navala s duše, kao gunj s tela. Sve kao da se probudilo.
Jednoga jutra, sred prolećnih dana — kao i da zemlja miriše na cvet — okupili se ljudi oko opštinske kuće; većaju kako da poprave put za Jelovac, voda ga mnogo iskrzala.
Stigli im radovi, da lepo kidaju od vremena, čas pre da svrše, na teretu im to. Rešili da selo kulukom popravi, pa već da se raziđu, dok evo ti Avrama, neje kao obično.
— Pomozi Bog, braćo! — pozdravi ljude.
Otpozdraviše ga.
Avram skide kapu, pogleda u nebo, u očima mu suze, pa pogleda po ljudima.
— Braćo, ja u vas pravicu tražim! — a glas mu se preseca, kao da ga nešto zadavljuje.
— Šta to, gazda-Avrame? — upita ga Joksim. Ostali se začudili i ućutali.
— Braćo, po duši radite! Hoće čovek da me upropasti.
— Za koga to veliš? — upita Mitar.
— Pola mi njive oduzeo — kaže Avram.
— Ko to? — upita neko.
— Kmet Mitar — reče Avram.
— Gazda-Avrame! — ciknu Mitar.
Avram se pognuo, kao da je pod teretom, a tužno reče:
— Ubij me, a jes' je!
Ljudi se zgledaju.
— Braćo, meni mira nema — kaže Mitar, a grudi mu se od muke ugiblju. — Učinite ljubav, hajdemo na njivu: ako bude, radite sa mnom šta hoćete!
— Hajdemo! — viknuše ljudi.
Stigoše na njivu. Mitrov deo pooran, i kao da je i od Avrama zagrabio čitav hvat. Mitra kao da nešto steže u grlu, dođe u licu kao ona zemlja. Ljudi ga pogledaju, čisto ne znaju i šta da pomisle. Avram po koji put mahne rukavom, da obriše oči. Od nikoga glasa.
— Braćo, — jeknu Mitar, — nisam to ja.
Ljudi ćute, teško je ma šta i reki.
— Gazda-Avrame, dece ti, sumnjaš li na mene? — okrete se Mitar Avramu.
— Vidim svoju muku — veli Avram.
Mitar uze grudu sa zemlje, a ne zna se šta je crnje, ja li zemlja, ja li ruka, pa jedva reče:
— Isturila me ova zemlja, ako sam ja!
Od ostalih ni reči. Niko, istina, ne može da posumnja e je Mitar, a, opet, vide da je učinjeno. Voleli bi da nisu tu.
U neke se Mitar povrati. Uzdiže se kao da s časa poraste, stade pred ljude, pa baci štap.
— Neka vam je u volji i da verujete... Što vam kmetujem, sve je tome uzrok. Ovome je to zapelo, a ja neću da iza mene ostaje trag. Ne mogu ja više među vama. Nisam vam više kmet.
— Nemo tako, Mitre, — viknu Milovan.
— Znajte što rekoh — reče Mitar, pa se okrete te pođe...
— Čoveče, da izvidimo! — reče Joksim.
— Što god vam je u volji — kaže Mitar, a ne osvrće se.
Oni za njim, pa svi stigoše u selo. Idu kao da ih je kiša tukla, svi zlovoljni.
Dođoše pred opštinu.
Mitar izvadi pečat iza pojasa, pa ga pruži Milovanu:
— Daćeš ga onom koga izaberu.
Joksim otpljunu, pa više sebi reče;
— Budi ti, Milovane!
— Neka, braćo, hvala vam!
— Ti! Drugoga nećemo! — viknuše i ostali.
— Neje drugo, no ti — reče Joksim.
Milovan uze pečat, iziđe pred ljude i reče:
— Vi me izabraste za kmeta. Hvala, braćo, na časti i ljubavi. Prvo, braćo, da s ovima svršimo. Ovi će se ljudi oko one zemlje jednako kavdžiti. Da ih namirimo. Kako biste vi hteli?
Svi ćute.
— Ja ovako velim: da jedan popusti od svoje zemlje korak, a drugi od svoje — da omeđe prtinom.
— Tako — reče Joksim.
— A vi? — okrete se Avramu i Mitru.
— Može tako — reče Avram.
— I meni je pravo — reče Mitar.
Tako i uradiše. Avramu dosta što Mitar neje kmet više — šta je njemu za njivom? Ima imanje najveće u selu. Sada mu je Milovan na smetnji.
Posle, vele neki da je Avram noću nosio plug na zemlju i sam zaoravao uz Mitrovu njivu, a, vala, teško da je drugo i bilo.
* * *
Protekla je reka od vremena. Od starih što su još ostali, već su nad grobom; neke samo nevolja i drži na ovome svetu. Žive, da glede svoj rod, svoje mlađe, i misle na pokojne, za njih više i neje ovaj svet. Odužili su dug, pa im se valja spremiti na daleki put. Dobro će ih blagosiljati.
Mara je odavna ostala udova. Mitar je bio jedljiv čovek, neje mogao više da dijani pored nekih, a najviše ga mučaše Avram. Od ono onda više se s njime neje ni pogledao; onome to pristalo, pa ako mu neje u oči rekao, za leđima ga zajedao. Gotovo svište čovek od nevolje.
Teško bi Mari, kad osta bez njega. Prikupi onu decu oko sebe, pa kad se od posla odmori, sedne s decom uz ognjište, pominje im babu, a suza joj suzu stiže. Žalila ga kao valjana druga. Da je neka druga bila mesto nje, teško da bi održala, al' ona kao stanac kamen; mučila se, da decu podigne — da produže ime pokojnoga Mitra.
Avram osta u životu, pa mu malo što čoveka upropasti, no mu se i na ženu navezao. Činio joj kijamet nezgoda. Zlo mu je srce bilo, pa mu dopuštalo.
Stiže Marin najstariji sin Ranko, pa uze da radi na svoju ruku. U čitavome selu bio je jedan po jedan. Kad ide, tresu mu se obrazi od jedrine; nema u njega kao da ide po noževima — kad spusti nogu, misliš prikova je. Pa mu one mišice, vala, kao malo dete. On da za štogod zapne, pa da se odmakne — nikad. Zna svoju snagu i meri dobro šta će. A bio je meka srca kao devojče, blag kao melem. Nisi ga namrštena nikad video, sve se smeši.
U svemu bio valjan, pa i u igri. Kad kažu: "Igra Ranko Marin", svak poleti da ga vidi, a njemu milo kao svakom momku.
U Avrama imađaše ćerka, devojče da te zanese. Ne znaš šta je na njoj lepše, da l' oči, da l' usta, da l' sve drugo. I devojke među sobom vele da je Avramova Jelka najlepša. Ono, i da ne kažu — vidi se. A kao da neje Avramova krv. Majka joj, vele, bila takva, pa je, valjda, na nju. I blaga i dobra, da je kao lek uzmeš. Sve je krasi.
Viđao je nju Ranko često, pa mu kroz oko na srce pala, a i njeno je oko bistro, ta od Ranka valjastijega u selu i nema. Neje da kažeš da je to iko ziao... ni oni sami, najvipge ako bude to ^pto su se rado viđali, kao svaki mladi. Ili, još, što su katkad u kolu jedno do drugoga igrali, i to retko, od prilike do prilike.
Tako Jelka kod svoje kuće kupi iverje sa drvljanika, a Ranko cepa drva baš uz sami plot, samo što ih on rastavlja.
— Ti kupiš iverje? — reći će Ranko.
— Ja — kaže ona, a ne diže očiju.
Pa opet svaki svoj pooao gledi. Ranko po neki put izma'ne, pa kad udari, ori se pucanj.
Nameotio jednu kladu, 'vako velika, pa se sprema da je predvoji, da digne sekiru, a Jelka reče:
— Ne mo'š odjednom!
— Zar? — učini Ranko, pa spusti sekiru. Od gvožđa da je, prsla bi.
— Mogu i ovu — kaže Ranko, pa izabra najveću kladu.
— Ded! — reče ona.
Pršte klada u dve polutine, kao da je šibljika.
— Al' si jak! — pohvali ga ona.
On zacrvene, a milo mu, što ga ona hvali, pa reče:
— Mogao bih i veću.
— E, samo kažeš! — reče Jelka.
Ranko poče tražiti očima veće drvo, a nema, pa mu čisto krivo.
Jelka napunila već odavno punu pregaču iverja, pa i što stoji, mnogo je; vrati se u kuću.
Ranko ode svojoj, tresnu rukama, pa reče Mari:
— Baš volim da cepam drva.
— Dolazi ti snaga — kaže mu Mara.
Znao je Ranko kako mu babo stajao s Avramom, pa kad god pomisli na Jelku, njemu se na srce nešto navali, rastuži se, dođe mu i da mrzi što živi. Da je Avram drugi čovek, mogao bi mu i otići, pa lepo reći: "Ti i moj babo imali ste vaše među vama; — sa mnom nemaš ništa: da prekratimo svađu". Lepo bi bilo i Avramu i njemu, ta prve su komšije, al' kakav je ono čovek, ne sme ni pomisliti, a kamo poći mu.
Ni Mara neje zadugo znala, zebao je i od nje; jednom je nađe prigodnu.
Smirivao se dan. On s Marom i braćom seo pod ora' odmaraju se od rada, a lepo im godi sumrak, ćute i misle — svak za svojim mislima.
Dok će Mara reći:
— Ostarela sam, deco. Treba mi odmena. Ovo još malo dana što da proživim, da sam bar ratosna.
Oni je pogledaše, niko se ne seća šta hoće Mara.
— Kako, najo? — upita je Bosa.
— K'o mislim da tražim snahu — reče Mara.
Ranko namah okrete glavu, na njega Mara misli.
— Za batu? — upita i Bosa, pa pogleda na Ranka.
— Pa za njega — veli Mara, pa se okrete Ranku. — A šta ti veliš, rano?
— Ovaj... je l' ja? — učini Ranko.
— Ti.
Rankio ućuta, sramota ga, što o tome govore.
— S tobom da se prvo dogovorim... već je vreme
i da te ženi majka... Ima, znaš, Smiljko dobru devojku .. pa...
Ranko odbi rukom i jedva reče:
— Nemo sad!
Mara pogleda na Bosu i Jovana, mahnu glavom, a oni ustadoše. Osta sa Rankom nasamo.
— Ne velim ja baš nju... Dobra je i Petrova Zorka — kaže Mara.
Ranko ćuti i šara prstom po travi.
— Pa i Aćimova je kći doba, vredna je, a... sve je u nje dobro — opet Mara.
Ranko što i pre.
Tako Mara, redom, sve devojke izređa, a Ranko ni reči.
— Ja sve nabrojah... više nema u selu — kaže Mara najzad.
— Ima još — reče Ranko.
— Neje, valjda, Jelku? — jedva Mara prošaputa.
Ona neje čisto ni kazala, a Ranko se izdiže i pođe naniže. Mučno mu da ostane pored nje — saznala mu majka, a zna kako je njoj to. Mara se čisto prestravila, nešto je namah kidisa, pa joj spadoše misli, a uprla oči za Rankom... Ranka nestade u šljiviku, a Mara još gleda za njim.
— Majo! — viknu Jovan.
Kao da pred nju kamen pade, tako se trže od njegova glasa, pa joj udariše suze; a iz duše joj čisto izlaze reči: "Mitre, Mitre!"...
Otad im se okrete u kući drugojače; neje da su posrnuli u imanju, u tome su kao i pre, ali Mara neje više kao pre razgovorna, ni onako vesela; sve kao da nešto strahuje. Pa joj se to i poznalo, iako je ostarela, a to joj čisto udvoji bore. Oslabe, misliš svaki će čas pasti; pa rad toga i ostali malo ustukoše. Svi znaju šta misli Ranko — u kući je, ne bi se moglo ni skriti, pa im, što dan dalje, izgleda sve crwi. Svi misle neće dobro biti.
Tako zadugo, kroz celo leto. Stiže i Ilijin dan. Napolju opekla zvezda, da je gore no u kazanu, mrtvilo na sokaku, nigde žive duše da se javi. Sve traži hladovinu. Nešto se po vodi uhvatilo, kao da je neko pepeo po njoj prosuo, a mlaka, kao da je varena.
Mara sela sa svojima u vajat, a zakrili prozore, pa ona hladovina pirka, čisto snaži. Ja l' od one vrućine na polju, ja l' što je njima unutra ugodno — niko ne govori. Svuda tišina, kao da je gluvo doba.
Tek u neke reče Mara:
— Ima l' vode u valovu?
— Ima — reče Jovan.
— Idi promeni, Jole, da ne skaplje živina. Pa opet svi ućutali. Mara se zagledala sve na Jedno mesto, a po očima, vidi se, gleda šta je nekad bilo, pa se trže, uzdahnu i više prošaputa, no što reče:
— U iduću nedelju biće osam godina, kako Mitar umre.
Svi je pogledaše.
— A čini mi se k'o juče... Da je nešto on živ... kakav je bio... ne bi kao sad — a suza joj se skotrlja.
— Nemo, najo, tako — reče Bosa, a i njoj već igraju usne za plač.
— E, ćerko!... Šta će se drugo, toliko je čoveku što ga i pominju, a vredan je bio toga — kaže Mara.
Svima pokojni babo na očima, koliko ga pamte. Mara kao da opet nešto premišlja.
— Sinko, — okrete se Ranku, — od ono onda mi ne pominjasmo za Jelku... neje mi bilo moguće o tom govoriti... a ja, znaš, majka sam ti, dobra ti želim — ma'ni se nje. Onaj je Avram hteo da učini s nama što ne bi niko... neće je hteti tebi dati, pa... znaš, i da da... nećete biti srećni. Naljutićeš se nekad, pa joj reći: "Tvoj otac dođe mome glave", a tu se kuća ne kući. ... Ne velim ja baš da će to biti. Čovek si, može-biti lako je tako reći, kad se ima reći... Da je i Mitar živ, ne bi ti drukčije rek'o, znaš da je u bolesti uvek s mukom o Avramu govorio, a da mu s njegovom ćerkom dođeš na grob — kao i da nesi došao. Neće mu ona hteti nikad od srca zapaliti sveću. Jes', ne izgleda takva, ama krv je krv, pa da se s njom kavdžim.. A mož' i da ne bude to... Promisli sve lepo, sinko!
Ranko oborio glavu, svaka ga reč dira u živac, a oseća da svaka reč ima mesta. Pa da nekad zažali da neje imao koga da mu to kaže, grešio bi. Svemu bi bio sam kriv.
— I neću je — jedva što reče.
— Nemo ni tako da sa srcem raskidaš... lepo smisli, vidi preko ljudi kako i Avram misli; pa ako se on i malo nateže... odbij se ti. Znam ja da on neće htet', a, opet, mož' da se i on promenio... Gledaj ti — za sebe radiš.
— Tako ću — veli Ranko.
— Znaš,što smo mi imali s Avramom,naše je... vi, deca, kao komšije, ne treba tako, biće u njega kog dobrog, moći ćete lepo živeti. Pa da se i orodite. Tek se za vas bojim. Mitar mi je na duši, znaš kako je s njim bilo.
— Hoću sve tako, najo, — opet Raiko.
— Nemam, deco, da vam drugo rečem, no budite kao što vam babo bio!
Svi ćute. Svaka im se reč Marina u srce reže, a ona kao božji svetac.
* * *
Tu uskoro Avrama izabraše za kmeta; obvezao mnoge dugom, pa ne imadoše ljudi kud. Stiže jedva i njemu jednom, a davno to i želi. Pa kad dobi, kao da se zgranu; retko koga da ostavi na miru. Žale se ljudi među sobom na njegov rad, a ne mogu mu drugo, no da trpe.
Ranko se osloni na ono što mu Mara reče: da nekom pomene, da poradi, il' vidi kod Avrama, pa nađe nekog zlosrećnog Melentiju.
Neje da se čovek ruga, a malo je bio veći od deteta, pa ga narod i prozvao "bidža", a smetenjak da se čovek i čudi i krsti kako je kratke pameti. Na brčištu mu bilo kao na dlanu, a i kosa mu ona kao da je neko nasadio. Oči mu bile da te ne pogleda: gde ih krene, presuši. Kažu ljudi opila ga majka, nad je bio mali, te se presekao. Imalo je ljudi u selu da mu rahat metnu ruku na glavu, pa kao sa štapom. I valjda od toga svoga rada i bio je, šta babe kažu, baksuz.
Savi se on oko Ranka, a ovaj, u svojoj nevolji, i ne previde dobro, no mu reče za Jelku, i kako mu majka kazala, i kako treba; sve mu reče, kao čoveku, što će Avramu pomenuti. Obeća mu Melentija da će on, veli, da se prihvati toga, a zna, veli, nešto, moraće Avram pristati. Ranko mu sve poverovao, a on spleten, pa sve zamrsi.
Ne bi otada ni nedelja, a dođe birov Rankovoj kući i kaza kako Ranka zove kmet.
"Stiže", pomisli Ranko, pa se uznemiri, kao nikad dotle. Dok ne pođe Avramu, nigde mira da nađe. Ustumarao se, kao da po ekserima gazi. Jedva stiže da pođe opštinskoj kući.
Kod opštine dosta naroda. Tu Avram i njegovi što s njima rade, a tu i 'nako drugog sveta.
Ranko stiže do njih.
— Pomoz' Bog! — pozdravi.
Od njih neki pozdraviše, s nekima se i rukova, a Avram se natmurio i ćuti.
Vide odmah Ranko da u Avrama neje lice za dobro.
— Reče birov zvao si me — kaže Ranko.
— Jes' — kaže Avram nekako oporo.
— Ja dođoh — kaže Ranko.
— Imam ja, valjda, oči — reče Avram ljutito.
Svi zaćutali. Ranko čeka šta će biti, a, nestrpljiv, sve odmiče nogom i ukršta prste od ruku.
— Po vašem, braćo, — okrete se Avram ljudima, — da li se kazni ko krade?
Svi ga pogledaše.
— Kazni — reče neko iz gomile.
— A ko pali? — pita Avram.
— A što to, Avrame? — upita ga Mojsilo Prokić.
— Kazni li se? — opet Avram.
— Kazni, te kako! — reče Mojsilo.
— Vi ote, braćo, osudili — reče Avram. — Ovaj hoće da pali — reče i pokaza na Ranka.
Ranku kao da neko onaj čas isisa svu krv, osta bled kao krpa.
— Šta to reče? — jedva što kaza.
— Hoćeš da pališ kuće drugima —- viče Avram, a očima seče. Ono mu lice rojavo, pa mu onako oči uz njega pristale, kao da se u đavola pretvorio.
— Čiju kuću?
— Moju!
— Bog stobom, kmete!... Ko to reče? — veli Ranko.
— Ne može to tako!... Ljudi poslao ovaj onoga Melentiju meni, veli hoće golja moju Jelku. Dođe mi da onu nakazu zgazim. Kopeči se kao petlić, veli: te ne znam vole se oni...te ne znam ne može jedno bez drugog. Veli za ovog: vredi više od moga imanja, i, reče, ako mu ne dam, da će otet', pa, veli, i kuću zapalit'. Nema to tako u mene... neću ja hajduka da trpim. Neću ja da kažu ljudi: "Teško selu sa ovakvim kmetom!" Ne može, brajko, to tako — jok, vala! Ded, Gajo, pokaži mu kako se kuće pale!
Gaja se pandur izdvoji od ostalih i pođe Ranku.
— Šta hoćeš ti to, kmete? — viknu Ranko i zadrhta kao šibljika.
— Polož' ga, Gajo! — kaže Avram panduru.
— Kmete! — jeknu Ranko, a glas mu od straha kao da otupe...
— Onaj je, valjade, to nalagao; neje takav Ranko — umeša se od ljudi prvi Jovan Kundak.
— Nemo, Avrame, — saleteše i ostali.
— Man'te se, ljudi... na mene će greh. Znam ja, kriv je kao niko... Reče Melentija on ga poslao — brani se Avram od ljudi.
— Znaš, Avrame, onog... — tek će Joksim.
— Aja, nema drugo! Ded, Gajo!
Gaja uhvati Ranka, da ga položi, a on kao i da ne zna šta je s njim. Povodi se kao malo dete; samo drhti i jedva, no nekako strašno, šapuće: "Nesam, kmete!"... "Nemb, kmete!"
Zlikovca bi pre umolio.
Ljudi utekoše: jad im gledati kako Gaja udara, a Ranko samo jekne: "Nesam, kmete; nemo, kmete!" — Tako donekle, pa to presta; posle kao da pro kamenu biju.... , ,
Presta Gaja, a Ranko još leži; morade ga dići. U licu došao smutan kao bunovan čovek, po očima mu se uhvatilo nešto pepeljasto... Strah ga pogledati.
Ljudi ga uputiše kući, a on onako kao smeten poš'o; pođe Mileta Milovanov, da ga doprati dokuće.
— Seti l' se Boga, Avrame, kad uradi? — već ne moga Mojsilo da otrpi. Svima je tako, a on još i kao najslobodniji.
— I vi ga osudiste — kaže Avram.
— Gde mi, jadan ne bio!... Šta ti momak bi kriv? — reče Jova.
— Onakve ću ja tako! — veli Avram.
Ostale kao da je neko utukao. Hoće narod od nasilnika da propišti; da se usprotive, u rukama, Su mu — može im kuće s glave prodati.
— Gde će ti duša? — kaže mu Mojsilo.
— Gde i tvoja — reče Avram, pa ode.
— Besna čoveka! — reče Mileta.
— Neje ono čovek... tek što ima lik čovečji, a gori je od vuka! — reče ča-Marinko.
— Još će i gore raditi! A neka, ljudi, izabraste ga — kaže Mojsilo.
Darnu Mojsilo gde boli. Nesu oni njega izabrali, što im je dobar, no što im je muke bilo, a opravdati se sad ne bi se ni moglo.
Dotrčao neko Mari i javio šta je s Rankom, a ona pojurila, koliko joj starost dopušta, pa kad, ga vide kakav je, izdade je i ono malo snage, pade, jadna, u prašinu, a rukama mu obvi kolena. Otvorila usta, da nešto kaže, a glas joj se presekao, pa iz grla izbija nešto kao pisak. Onako, vele, zmija siče. Devojče stalo uz njih i pišti, da u srce dira, a, jadniče, od muke sve tapće po prašini. Drugi sin, Jova, jedini što i za sebe oči ima, gotovo ih odnese kući.
Prenoćiše noć da je i muci muka. Kao ubijeni svi, a i ono što se miče, nekako je mrtvo — kao da, je mrtvac u kući, pa ga žale.
Ranka uveli u vajat — sve to drugi rade, on samo gleda, a kao da ništa ne vidi. Unezverio se. Donekle osta tako, pa se povrati.
Noć napolju, a mrak u vajatu; ona praznina i tišina u sobi kao da se upija u Rankov jad. Grudi mu čisto došle prazne, srce mu se skupilo, pa što dalje, sve to čini se manje. U mrak oko ne prodire, ali on čisto vidi. Vidi kako se dimi, strašno dimi kuća Avramova i po koji put plamen zatreperi, pa onda kako Avram gologlav trči po dvorištu, a njega skleptao narod, pa vezuje... 3apaliće ga, neka i izgori, neka propadne! Da ga pred narodom osramoti, a nikad na zlo nije ni pomislio!... Pa, opet, pokojni Mitar, kako leži, bled, kao kad je na stolu ležao, a lepo čuje gde veli: "Ubi me Avram! Avram me ubi!"
Nešto ga uspaljuje, kao da neko usijano gvožđe blizu njega privlači, pa ga žar žmari po telu — samo što maha ima, da sa sebe haljine kida.
I to mu je malo. Malo je da ostane bez kuće. - Ubiće ga, da ne muči više svet, da ne sramoti ljude...
I već kako Avram sedi, a on sakrio nož,pa mu prilazi; svi pojurili, da ga brane. Jelka kleči i preklinje, a već lopti krv iz grudi mu, pa neje da je crvena, no crna i gusta, kao da je dva dana bila pod suncem; a on tura nož sve dublje... sve više krvi... Čitava reka, a u njoj grca i Gaja pandur.
Kome je zla on učinio? Zar je zlo što mu Jelku iskao?... A i ona, i nje da nema, ta i u nje je Avramova krv!
Sve ga nešto više zadavljuje. Od one vreline kao da mu i duša gori. Grlo mu čisto o'rapavelo — samo trunke vode, da ga okvasi, ili da mu je u reku da skoči, da se nalije — da jednako vode pije. Sve mu nešto na prsi naleže, kao da svaki čas nešto na njega navali. On odbija rukom, da otkloni, udari po krevetu, nešto mućnu, kao da je voda. Dograbi čuturu — naže je i ne dobi maha da odahne.
Sve ga više žeđ morila. Pio je, pio i piće ga sustizalo... sve mu se skupilo i na duši i na srcu, ali Avram, Avram stoji kao pre, crn, strašan i sav u krvi kao zlikovac.
Mara prenoći na pragu od vajata. Naslonila glavu na vrata, a od suza joj sve oko nje vlažno. Ne sme mu otići, čuje mu muku. Tako cele noći, niko oka da sklopi.
Pred zoru kao da se Ranko smiri, kao da je za'spao.
Osvoji dan, a sve jednako. Tišina u vajatu, tišina napolju.
Kad o podne, a on otvori vrata. Svetle mu se oči i lice mu se oteglo, a od njega zaudara rakija.
Mara se zanese:
— Šta je to s tobom?
— Ja... ova... ko, ako... — Jest pijan, i kao da zna šta je s njim, pa ga sramota. —Avra... Avrama... da... ubi... ijem — pa se zadrža pod orahom.
— Sine! — ciknu Mara.
— Avrrr—ram — bulazni Ranko.
Mara se izdiže... neje više to žena, neje više u nje čovečja duša... kao da se iz groba digla. A njoj i neje ovaj svet; svet kao da pod grobom leži... Ode u Avramovu kuću i pade mu na prag. Vele da je samo rekla: "Bio proklet!", pa izda'nula.
Ranko se donekle držaše, pa ga obori piće; neje više bez njega mogao. Svake slave opije se, svake svadbe opije se, pa poče i svakog dana. Brat ga držao kod sebe, dok mu se smrt ne
smilova.
Avram da je posle živeo dva meseca, pa umre. A nešto ga pred smrt napade, sve se boji da će neko da ga ubije, Vele da je govorio kako mu pokojni Mitar sedi jednako na prsima — ne da mu da
diše.
Od njegovih što su ostali, neje dobro. Odbio ih svet od sebe.
Izvori
[uredi]- Ilija I. Vukićević: Celokupna dela, knjiga prva, strana 11-34, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.
|