Kome Bog pomaže, niko mu nauditi ne može

Bio čovek i žena, pa imali tri sina. Najmlađi bio najlepši i odveć dobar, pa su ga druga braća držala za budalu. Sva trojica već dorastu za ženidbu, a otac ih ne ženi ni jednoga, jer je bio siromah. Onda reče najstariji k ocu: "Babo, hoću da me ženiš." A kad to čuje srednji, reče i on: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." A kad čuje i najmlađi, i on reče: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." Sad se otac nađe u nevolji pa se stane dogovarati sa svojom ženom šta će raditi. Najposle se dogovore, te otac dozove sinove preda se pa im reče: "Idite u kakvu varoš te zaslužite po maramu, pa koji donese najlepšu maramu, onoga ću ženiti." Po tom oni pođu sva trojica zajedno, ali starija dvojica stanu putem jednako ružiti najmlađega i smejati mu se, ia ga najposle oteraju od sebe, te on udari drugim putem moleći se Bogu da mu da dobru sreću. I tako idući dođe na jednu vodu. Na onoj vodi s druge strane bio je veliki grad i u gradu carski dvor. Car je od onoga grada bio vrlo zao i opak, pa je umrьo pre vremena i u dvoru mu ostala jedinica kći. Onu su carsku kćer mnogi prosili, ali ko je god od prosilaca došao u dvor i onde zanoćio, onaj više nije živ osvanuo, jer se car bio povampirio pa dolazio noću te davio. Kad najmlađi brat dođe na onu vodu i stane hodati pokraj nje misleći kako bi prešao na onu stranu, ugleda ga kroz pendžer careva kći, pa zapovedi momcima te ga prevezu i dovedu preda nju. On kad iziđe pred carsku kćer, malo se zbuni i poplaši; ali careva kći kako ga vidi, zagleda se u njega pa ga zapita otkuda je i kuda je naumio; a on joj kaže otkuda je i pripovedi joj sve po redu kako ima još dva brata i kako sva trojica hoće da se žene, a otac im siromah, pa im rekao da donese svaki po jednu maramu kući pa koji donese najlepšu da će onoga ženiti. Kad to čuje careva kći, rekne mu: "Ti ćeš večeras ovde ostati kod mene i noćiti, pak ćemo u jutru gledati za maramu." Kad bude pred noć, nahrani ga lepo i napoji, pa ga odvede u jednu sobu svu zelenu, i reče mu: "Nemoj da se plašiš, tu će noćas dolaziti i lupati oko tebe da te plaše, ali ti se ne boj." On kao prostak nije mogao ni zaspati od čuda, nego se jednako čudio gde je došao, kad ali oko ponoći stane lupa po sobi i vika: "Ovaj je došao da primi carstvo; ovome ne možemo ništa učiniti." On se Bogu molio jednako i tako ta noć prođe i on ostane živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da će ga izvući mrtva iz sobe kao i druge prosioce. Kad careva kći pošlje jednoga od dvorana da vidi jeli on živ, i ako je živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče: "Hajde, zove te naša carica." Kad on iziđe preda nju, i ona se sama začudi kako je ostao živ, pa mu da doručak, i pošto doručkuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu, pa mu rekne: "Evo nosi svome ocu, i ako ti još što kaže, opet dođi ovamo k meni." On joj zahvali na marami i na konaku, pa pođe kući; kad tamo, a to već došla i druga dva brata. Onda oni izvade svaki svoju maramu: njihove bile kojekakve, a kad on svoju izvadi, svi se začude, pa ona dva brata skoče na njega: "Otkuda tebi to? Ti si to negde ukrao." Najposle otac da bi ih umirio, reče im: "Znate li šta? Idite još jedan put u svet, pa koji donese lanac da se devet puta obavije oko naše kuće, onoga ću ženiti." Tako se braća umire i starija dvojica otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj kćeri, pa kad iziđe preda nju, ona ga zapita: "Šta ti je sad otac kazao?" A on joj odgovori: "Kazao da donesem lanac koji se može obaviti devet puta oko naše kuće." Ona ga opet lepo nahrani i napoji pa ga uvede u žutu sobu i reče mu: "Ne boj se ništa, opet će dolaziti noćas da te plaše; a ujutru ćemo gledati za lanac." Tako su i onu noć dolazile aveti i pravile stravu kojekakvu oko njega, ali on ostane zdrav i živ. Kad bude ujutru, opet dođe dvoranin po njega, i odvede ga pred caricu. Ona mu opet da doručak, i pošto doručkuje, da mu malu kutijicu i reče mu: "Evo nosi ocu, ali ni po što ne otvaraj dok ne dođeš kući, pa ako ti otac još što kaže, a ti opet dođi ovamo." On joj lepo zahvali, pa pođe kući i nađe braću kod kuće. Starija braća donela po lanac koji se nije mogao ni jedan put omotati oko kuće; onda najmlađi da ocu kutiju, a kad je otac otvori i izvadi iz nje zlatan lanac, oni se svi udive, pa starija braća skoče nanj, gotovo da ga ubiju: "Ti ćeš našu kuću oboriti, ti si to negde ukrao." Otac ih stane opet umirivati i tiškati, pa im najposle reče: "Idite, dovedite svaki devojku pa ću vas svu trojicu oženiti." Onda starija braća otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj devojci, pa joj kaže šta im je otac sad kazao. Carica mu na to rekne: "Sad treba još u jednoj sobi da prenoćiš, pa ćemo onda i za to gledati." Pošto ga opet nahrani i napoji, odvede ga u crvenu sobu da prenoći. Onde je onu noć još veću stravu pretrpeo nego pređašnje obe noći: tu je bila strašna lupa, vika, zveka lanaca i strašni glasovi: "Taj hoće moje carstvo da primi!" vukli su s njega i haljine, ali se njega nisu smeli taknuti, a on se jednako Bogu molio, i Bog ga sačuva zdrava i onu noć. Ujutru kad ga izvedu živa i zdrava pred carevu kćer, ona odmah dovede berbere te ga obriju i umiju, pa onda iznese gosposke haljine te ga preobuku, pa sedne s njim na kočije i otide u crkvu te se s njime venča. Posle toga ostanu u njezinu dvoru još tri dana u veselju, pa onda pođu k ocu njegovome, i udese te noću dođu u njegovo selo. Kad dođu pred kuću, čuju viku i vide da je veselje: žene se ona dva brata; onda on poviče ispred kuće: "O domaćine!" Kad otac to čuje, on istrči pred kuću i začudi se kad vidi takove goste pred svojom kućom. Onda ga sin zapita: "Možemo li noćiti ovde?" A otac mu odgovori: "Drage volje, ali imamo veselje u kući, a nemamo mnogo soba, pa će vam prosti ljudi zaglušati i vikom dosađivati." Na to on odgovori: "Ništa za to; ja sam to rad, nisam nikad čuo; a i moja žena još više je rada." I tako uđu unutra u jednu sobu, a u drugoj veselje. Kad uđu u sobu i nameste se, pokloni im se mati njegova kao gospodi, a oni joj reku: "Blago tebi kad imaš dva veselja u jedan put!" A ona im odgovori: "E moja gospodo! jedno mi je veselje, a drugo žalost: imala sam još jednoga sina pa otišao u svet i propao, Bog zna kako je i gde je." Posle malo izađe on na polje, pa preko onoga gosposkoga odela obuče svoje stare siromaške haljine i poklopi se šeširom pa uđe u onu sobu gde je bilo veselje i stane za vrata. Kad ga vide braća, poviču na oca i mater: "Kamo te se da vidite svoga hvaljenog sina što ide i krade koješta!" Kad ga otac opazi, reče mu: "Nesrećo, gde si bio do sad? kamo tebi devojka?" A mati opet stane naricati: "Kuku mene kukavici, za što me tako ubijaš!" Kad on to vidi i čuje, reče im: "Nemojte me tako huliti; dobro će biti, ako Bog da", pa onda zbaci sa sebe siromaške haljine i ostane u onima gosposkima; a oni kad to vide, braća se upropaste i poplaše i stanu ga moliti da im oprosti, a otac ga i mati zagrle i stanu ga ljubiti. Sad se nanovo učini veselje za nekoliko dana. Posle najmlađi sin odvede oca i mater sa sobom, a braći svojoj dade spahiluke, te su od ono doba gosposki živeli.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 60–64.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.