Kolo (Laza Kostić)
| Kolo Pisac: Laza Kostić |
Kolo
Mrak se crni nebom šeće,
hoće da ga pokrije,
pod pazuho glavu meće
tamburice božije.
Bleda glava, mesec bledi,
mesec bledi punačak,
svud okolo setno gledi,
svud u kolu pušta zrak.
Mrak opruža ruku tamnu
na kumovske slame stog,
pa ukida jednu slamku
sa tog gumna nebeskog.
Bunovno se slamkom titra
o tamburu, o žice,
mesečevo kolo igra —
silne, svetle nožice.
Same vile i junaci
arhanđeli nebesni,
ponositi, bledi zraci,
svetle senke, živi sni.
Tu su mnoge dike stare,
tu je mnogi srpski tić,
do Dušana car Lazare,
a do Marka Obilić.
Trepetljike zvekom zveče
uz tamburin udaraj,
po poljani bude cveće
uz mirisan uzdisaj.
A na svakom cvetku paja
jedna mala čista kap,
je l' to magla uzdisaja,
što se slegla u tu kap?
Il' je kaplja svetog znoja,
što je s kola kanula,
pa kô krvca usred boja
na pupoljak panula?
Il' je suza od milina,
led samoće rastopljen,
što je vidô sa visina
sokolova srpski' sen?
Kakva suza, kakve bolje,
kakvo cveće — ne znam baš,
samo mu je, znadem, polje
Kosovo i Sentomaš.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|