Kod advokata (komedija u jednom činu)
| Kod advokata Pisac: Branislav Nušić |
KOD ADVOKATA
Jedna scena
L I C A :
Gospođa
Advokat
ADVOKAT: (radi za sšolom i, pošto čuje kucanje na vratima, digne glavu).
GOSPOĐA (ulazi): Je li slobodno?
ADVOKAT (ustaje): Molim!
GOSPOĐA: Imam li čast sa gospodinom Jovanovićem advokatom?
ADVOKAT: Da, gospođo, to sam ja. Izvol'te sedite.
GOSPOĐA: Blagodarim! (Seda.) Ja sam rada da vam jednu stvar poverim.
ADVOKAT: Stojim na raspoloženju.
GOSPOĐA: Želim da povedem brakorazvodnu pariicu sa mojim suprugom te ako biste mogli da se primite za branioca?
ADVOKAT: Zašto ne!
GOSPOĐA: Vama bi, razume se, potrebio bilo da čujete razloge...
ADVOKAT: Svakojako, gospođo.
GOSPOĐA (najpre laganim tonom ali, što dalje ulazi u tekst, življe sipa rečenice kao iz kabla i zasipa advokata): Meni je bilo osamnaest godina, a njemu trideset i dve kad smo se uzeli. Ta razlika u godinama ne bi morala biti pitanje za sreću u našem braku, ali se pokazalo da je mnogo veća razlika u pogledima na život koja se pojavila između nas. To nisam nikad mogla slutiti, jer je moj muž svojom spoljašnjošću odavao jednog otmenog čoveka, ali se desilo i ovde, kao i uopšte u životu, da lepa spoljašnjost često krije grubu unutrašnjost čovekovu. Ja sam, na žalost, to morala da iskusim; naš brak koji je u početku izgledao vrlo srećan, već od prvih dana zatrovan je bio baš tom razlikom u pogledima na život. Ja sam vaspitana u jednoj čestitoj i domaćinskoj kući. Moj otac, iako je u svoje vreme bankrotirao, bio je vrlo čestit i valjan domaćin, a moja majka uživala je opšte poštovanje u svim društvenim krugovima. Ja se nisam odvajala od njih, i svako ko je dolazio u našu kuću i poznao me devojkom bio je uveren da ću ja biti kadra da usrećim svoga supruga. Iako mi je bilo tek osamnaest godina kada sam pružila ruku današnjem svome suprugu, ja sam bila potpuno svesna dužnosti koje mi predstoje u braku, ja sam znala da je žena dužna usrećiti svoga muža, da je dužna dati mu oma duhovna zadovoljstva koja odista jedan srećan brak može da pruži čoveku, nosiocu briga. Mene su moji roditelji vaspitali tako da sam ja stupila u brak iz jednog dubokog uverenja da brak, u stvari, predstavlja...
ADVOKAT (malo nervozno, prekida je): Dozvolite...
GOSPOĐA: Molim vas, nemojte me prekidati, ja ću vam sve reći. {Produži.) Ali, dok sam se ja udala za mog današnjeg muža sa čvrstom voljom i namerom da ga usrećim, dotle je on ušao u brak shvatajući ga kao jednu zabavu, kao nešto što se ne može mimoići, kao jedan akt koji treba učiniti za ljubav svetu, za ljubav običaja koji vladaju u svetu, ili, naprsletku, šta znam ja, tek jedno je izvesno da je on u brak stupio ne shvatajući ga nimalo ozbiljno. Ja sam, istina, verovala i u njegovo jače obrazovanje, ali sam se i tu razočarala. On je, istina, svršio neke škole, ali za njega je to bila samo kvalifikacija na papiru koja mu je mogla možda zgodno služiti u konduitlistama pred njegovim starešinama, ali u osnovi, u suštini, on je čovek bez ikakvog obrazovanja, čovek grube duše i čovek neoplemenjenih osećanja. On je i u brak uneo ono vaspitanje koje je stekao po kafanama, u društvu možda neozbiljnih i lakomislenih, kakvi se obično stiču oko kafanskih stolova, a na takvome se vaspitanju, gospodine, ne podiže sreća bračna i mir kućevni. Prema onome što sam docnije saznala, ni njegovi roditelji nisu sebi zasnovali sreću u braku. Otac mu je bio policijski činovnik i, vele, da je i u brak uneo svu onu grubost kojom se odlikovao u svojoj službi. Majka mu je bila, istina, čestita žena, ali, vele, vrlo nervozna, prgava i svađalica. Ona je bila u zavadi sa svima svojim susedima; nikome nije dobar dan nazivala, ni sa kim nije ona dobru reč progovorila...
ADVOKAT (malo više nervozan): Ali, gospođo...
GOSPOĐA (ne obzirući se na nješ): Razume se, od takvih roditelja i od vaspitanja koje sam vam već pomenula ne bi se ni moglo očekivati da bi on mogao biti drukčiji. I, vidite, u tome i leži sva nevolja naših brakova. Žena u osamnaestoj godini nije u mogućnosti da upozna sve okolnosti, da sazna sve istine. I šta joj ostaje: ostaje joj da to tek u braku sazna, a to opet...
ADVOKAT (potpuno nervozan): Ali, ja vas molim, pređite na stvar.
GOSPOĐA: Da, imate pravo. Dakle, evo u čemu je stvar: ja sam u prvi mah podnosila, podnosila sam sve što se da podneti, samo da ne budem ja uzrok onome što se docnije nije dalo izbeći. Osećala sam svu težinu takvoga braka, videla sam jasno da nam se pogledi razmimoilaze, da nam se karakteri ne slažu, da su nam mišljenja raznolika, ali mi je vaspitanje moje nalagalo da sve to mirno i strpljivo podnosim. Najzad, dugo me je vremena zavaravala i zabluda da će se sve to jednoga dana izmeniti. To nije tako redak slučaj da se muž i žena u početku i razmimoilaze, bilo zbog razlike vaspitanja ili zbog razlike pogleda na svet, na život i na ljude. Ali docnije, u životu, ta se razmimoilaženja izglade, načini se neka vrsta kompromisa i brak, koji je u početku izgledao nemoguć, postaje na jedan mah snošljiv, pa zatim čak i ugodan. Ta je, vidite, zabluda i mene zavaravala. Polazila sam od sebe; verovala sam da se strpljenjem da sve postići i rešila sam se na to. U našem braku ja sam, u stvari, predstavljala, strpljenje i ništa više...
ADVOKAT (potpuno iznerviran, ustaje i počne šetati po sobi).
GOSPOĐA (govori još izvesno vreme sedeći, okrećući se na stolici za njim pa, kad joj se učini da je on nedovoljno pažljivo sluša, ona ustaje i govori mu idući u stopu za njim): Moram odmah reći šta sam ja smatrala kao strpljenje. Preko manjih grubosti njegovih, preko sitnijih ispada - a toga je bivalo svakoga dana - ja sam prelazila. Često sam se pretvarala da ih i ne opažam, jer sam uvek mislila da je to najlepši način da se oni suzbiju. Ako su te nepažnje sa njegove strane bile namerne, on će baš u mome ponašanju osetiti da ja naročito izbegavam da ih zapazim, i to će uticati na njega da ih se okane; ako su te male grubosti i nepažnje nenamerne...
ADVOKAT (na jedan mah ilane i drekne): Na stvar, na stvar! (Nastavi uzbuđeno da šeta)
GOSPOĐA: Odmah, odmah ću preći na stvar. On je, dakle, dolazio, i u podne i uveče, na ručak i večeru, uvek turoban i brižan. Nema sumnje, ja to razumem, svaki čovek ima briga i dužan je snositi ih, ali jedan pažljiv muž, kad dođe pred kućni prag, stovari taj teret na ulici i ne unosi ga u kuću. Pažljiv i dobar suprug zna da su brige njegov teret životni koji je dužan nositi i podnositi van kuće, ali kad u kuću uđe on je dužan svu pažnju svoju i sve svoje vreme posvetiti ženi. Reći ćete, i žena je dužna deliti sa mužem brige kao i zadovoljstva. Tako je, i ja ne bih ni jednoga trenutka propustila da zajednički s mužem ponesem teret njegovih briga kada bi on umeo da mi ih na jedan prijateljski način ispovedi. Međutim, on seda za večeru ili za ručak ne govoreći. A šta znači, molim vas, to, znači li da je žena u braku osuđena na ćutanje. Ako je to, ja sam kadra i to podneti, jer, mogu vam iskreno reći, ja ne spadam u žene koje vole mnogo da govore. Meni ćutanje čak čini zadovoljstvo ...
ADVOKAT (drekne): Pa ćutite kad vam to čini zadovoljstvo.
GOSPOĐA: Da, odista! Ali, najzad, nije stvar samo u tome, hoće li muž progovoriti ili neće, već u takvome njegovom ponašanju ja sam osećala uniženje za sebe. Zar takvo njegovo ponašanje ne kazuje jasno i razgovetno da on ženu smatra kao nešto niže: osobu sa kojom ne želi čak ni svoje brige da deli; osobu koja nije kadra da shvata te brige ili nije snažna da podnese sa njim zajedno teret tih briga. Znači li to, dakle, da je žena u braku osuđena na ćutanje i na strpljenje? Zar žena ne može biti i dobar drug, dobar prijatelj i najiskreniji savetnik svome mužu i, ako može, našto onda izbegavati taj najiskreniji savet; našto izbegavati sudelovanje ženino u brigama života koje se lakše podnose kada su zajedničke i koje se...
ADVOKAT (u njemu već prevri strpljenje, on ščepa šešir i sune ka izlaznim vratima).
GOSPOĐA: Kuda, zaboga?
ADVOKAT (na vratima): Idem, gospođo, da se ponudim vašem mužu da ga branim u brakorazvodnoj parnici protivu vas.
GOSPOĐA: A mene?
ADVOKAT: Vas ne, vas ne! (Ode.)
GOSPOĐA (publici): Čudnovato! Ovo je već peti advokat koji neće da primi moju parnicu i hoće da brani moga muža. Takvi su muški, drže se među sobom, te mi jadnice nismo kadre ni zaštite da nađemo.
ZAVESA
Izvori[uredi]
- Branislav Nušić: Sabrane komedije, strana 609-610 , Zavod za udžbenike i nastavna sretstva, Beograd.
|