Knez od Semberije/5
V
KULIN, PANDUR KULINOV, PREĐAŠNjI
Svirka prestane, kmetovi se uklanjaju da načine put, a Ivo, i ne obzirući se, oborio glavu, zamišljen. Napred ulaze tri četiri pandura Kulinova, zatim Kulin, a za ovim još nekoliko Turaka.
KULIN: Jesi li rad musafirima, kneže Ivo?
KNEZ IVO: Dobrim prijateljima uvijek.
KULIN (Jednom kmetu): Idi tamo u dvor, i vas još dva-tri, te prihvatite konje i provodajte.
KNEZ IVO: Kuline, ima u kneza Iva momaka, a ovo su moji kmetovi. Semberijski kmetovi, otkako ja knezujem, još nijesu vodali ničije konje.
KULIN: Nije ničije, već Kulinove.
KNEZ IVO: Ako je Kulinu, učiniće izmet, a Kulin neće ni htjeti da Ivovi kmetovi čine i njegovijem konjima izmet.
KULIN: Hajde da se ne kavžimo, Ivo. Volim te, znaš da te volim, pa mi veliš i ono što drugi ne bi smio!
KNEZ IVO: Tako je.
MILIĆ (Dotle već doneo iz kuće sidžadu, prostro je i dva-tri jastuka metnuo za naslanjalje).
KNEZ IVO: Otur, beže, odmori se, mnogo putuješ.
KULIN (Pošto je seo, tapše šakama): Gel!
PANDUR KULINOV (Dotrči s čibukom, daje mu ga, pa klekne i nabija mu palcem duvan u lulu, a zatim otrči u kuću, te otud mašama iznosi žišku, koju metne na duvan, držeći uvek levu šaku na grudima).
KULIN: Dugi put, a žega je, te posustasmo. Nego, istina, Ivo, jutros, tek što preplovismo Drinu, dođe mi tvoj čovjek, taj što je za tobom, donese mi aber od tebe, da me moliš, da roblje ne prevodim preko Semberije, već da ga pustim kućama slobodno, a da ti kažem što je pravo za otkup.
KNEZ IVO: Ja sam ti ga poslao. Esapim dost si mi, u dosluku, nećeš zacijenit onoliko koliko ne mogu od svoje sirotinje da odvojim. Vidiš, (pokazuje mu povrnut ćurak). Evo sam udario arač na sirotinju, te zbiram da ti dam sve što mogu i koliko mogu, da mi roblje pokloniš, jer braća su mi to i sestre. Da nijesi ovijem putem udario, i manje bi mi bilo teško, ali zar moju knežinu Semberiju da okvase suze moje braće i mojih sestara? Od tijeh suza njive će nam pogorjeti; zemlja će se isušiti, a berićet nas izdati. Nema berićeta onoj zemlji, koju suza natapa. Bar moju zemlju neće natopiti, dok ja knezujem.
KULIN: Lijepo zboriš, Ivo, no plati koliko ti ištem, pa evo ti roblje.
MILIĆ (U fildžanu koji je u zarfu bez poslužavnika već na dlanu donosi kavu i služi Kulina).
KNEZ IVO: Mnogo išteš.
KULIN: Trista je i tri roba.
KNEZ IVO: Mnogo, mnogo išteš. Išteš koliko se ne može dati.
KULIN: Dvadeset najboljih ljudi izgubio sam. Ubiše mi ih Srbi, pa treba mi njihovu krv platiti. Ne esapim što mi je desetak petnaest ranjeno.
KNEZ IVO: Evo vidi. (Pokazuje ćurak). Stegao sam ovu sirotinju, iscijedio sam sve što sam mogao; svak je dao; ostalo je da ja dam što imam, ali sve to neće dostići ono, što ti tražiš.
KULIN: Ivo, i u tvrdom orahu ima kaplja zejtina, samo koji umije da iscijedi. Daj ti koliko misliš dati, nek vidi ovi narod kako i ti daješ, pa pritegni poslije, daće svaki više neg što ti misliš.
KNEZ IVO: Da ti dam koliko mislim dat’? Ja ti dajem sve, sve što imam, ni paru sebi ne ostavljam. (Ulazi u kuću).
|