Kafa i njezino crnilo

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Kad pođe jednom kum knez u kuma popa u varoš na krsno ime, najpriđe iznesu mu kafu. Knez pomisli da je kafa najviša čast, i naumi kad se krsno ime služi, te kupi malo kafe. Kad dođe kući, reče kneginji: "Spremi ovo kave tamo kad dođe kum pop, da mu svariš." Kneginja nije nikad kafu ni viđela a kamoli pila ali varila, i nakom nekoliko doba prođe pop pokraj njihove kuće, a knez ga svrati u kuću moleći ga, da pričeka dok mu kavu učine. Počne se pop izgovarati da nema vremena a da se noć primiče, ali zaludu. Uljeze pop, a knez ženi: "Odmah kavu pristavi da se vari." Kneginja nastavi po pinjate vode i svu kavu u vodu, onako ne poprženu. Čeka pop kad će ta kava doći, kad kava nikad varena, te pop zapraši moleći, da ga bez kave pušte. Potrči knez do ognja i zapita kneginju: "Jeli već varena? Jeli puštila crnilo?" pa kad vidi da nije, vrati se stidan govoreći: "Oprosti, kume pope, Boga radi! prevario me u vašu varošu jedan Lacman i Lacmanski sin, te mi prodao nekakve kave koja ne puštava crnilo." Pop se nasmije, te pođe doma bez kave.

Izvor[uredi]

  • Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 291–292.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 158 godina.