Katanska buna

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Katanska buna
Pisac: Milorad Popović Šapčanin


SapcaninMilorad.jpg

Katanska buna



(IZ GODINE 1844)

I.

   Radi ste, deco, da vam pričam o pokojnom ocu. I vredno je da ga se setimo, Bog mu dao u raju naselja. Vi ste bili nejaki, kada on ono naprasno preminu. Siromah presvište u najboljim svojim godinama. Vi ga se možda slabo i sećate, a ja, da mi Bog pomože, vazda mislim na nj. Kako sklopim oči, eto ga preda me. Celu božju noćcu lebdi njegova blažena slika nada mnom. Ja sam danju vazda setna, nevesela; da mi još nije vas, ne bih znala kako bih provodila samohrane dane. A noću mi je da vidite lakše, valjada gde ga tako često snivam? Zato se češće u snu i smejem, kao što ste mi više puta govorili, draga dedo moja.
   On je bio puka sirota kad je uzeo mene siroticu. Ja sam mu donela eno onaj orman do zelene peći, a kod njega sam zastala ovaj sto za kojim sedimo, onaj krevetac gde vas dvoje noćujete i ikonu pred kojom se i danas Bogu molimo. Nije bilo ni desetak knjižica u onom dolapu, što je danas pun natučen lepo povezanih knjiga.
   Čim sam se dovela, omile mi kuća, kao da sam se u njojzi rodila: Ceo dan sam hodala i radila po kući, a on, žalosnik, nije se rastajao s dućanom od rana jutra do mrkle večeri. U podne se čim tim prihvati, a u veče spremala sam bolju večeru. On je, deco, (ne mogu da ga spomenem, a da ne uzdahnem) rado jeo testo. Zato sam uvek imala namešenih gurabija, brdarica, ili kakvih drugih kolačića. Po večeri sedeli smo dugo. On je tada pričao svoje jaranske priče, a ja sam ga pažljivo slušala. Pa pesama, pa poslovica, pa zagonetaka, znao je sijaset. Češće i ponoć prevali, a mi još šijemo, smejemo se i toročemo. Bože moj, kako se čoveku narav promeni; ko bi rekao, da je ovaka ćutalica, kao ja, negda bila torokljiva kao malo dete! I Bog vam jedan znade, šta se sa mnom može zbiti sve do moje smrti?
   U te srećne dane rodih i vas dvoje, Stamene i Stamenko. On je, pokojnik, voleo vas kao svoja dva oka u glavi. Šta ga puta metnu stolicu pred dućan, pa dotrknu samo da vas vidi i omiluje. Uvek vas večerom uljuljivaše, dok sam ja večeru pripravljala. Kad se koje noću od vas zaplače, pre mene je skakao iz postelje, i ne bi me dirao, dogod me vaša dreka ne bi probudila. Češće sam ga za to korila, ali ne mogaše ustaviti svoje dobro srce. A kad vas nedeljom kupah, onda mi već bivaše dosadan. Ili mu je voda suviše vrela, ili suviše hladna. Pa ni da se makne od korita, nego pilji u vas kao u ikonu. Ti, Stamene, bio si živahan. Šta ga puta svega ispoliva bijući oblim ručicama po zatalasanoj vodi. On bi tada smešeći se govorio: „Hoće bogme delija Stamenko. Taj će biti Turke k'o gospodar Luko". A tebi je, kćeri, tada govorio: „Moja Stamenčica biće lepa devojčica; babo će je naučiti knjizi, obući joj čohu i đeziju, nanizati tri niske dukata, da se znade čije je čeljade!" Ja sam uvek govorila: ako dadne Bog!
   E, tako je hteo on, ali Gospod drukčije naredi. Pokojnik je bio vredan radin, i ja vam nisam bila polenja. Nikad kućom ne bejah postidna, a njemu pomagah gde god znadoh i umedoh. On je šio i vezao libadeta, fistane i jeleke, a ja ših mu pamuklije i anterije. Još se rodne desiše godine, hrana se je mnoga izvozila, seljaci se mahom onovčiše. Krenuše pazari, kakvih davno nije bilo u našim krajevima. Lako onda beše podići se ustaocu i štedljivcu. Naša se radnja brzo otrže; ne prođe ni dve godine, a mi otvorismo još jedan dućanac u ulici preko mosta. Uzesmo nekoliko momaka; šiše i pevahu ceo dan i do neko doba noći. A kad sedasmo za sofru, Bože moj, čisto se mililo pojesti zalogaj u onakoj radnoj družini. Kuhala sam sve najlepša jela, a ne žalih zacvrknuti mašću što se više moglo. Imađasmo vina po dve po tri bačve, a rakije i stare i ljute. Koji momak jednom stade u službu kod nas, taj nas više rado ne ostavljaše. Jer, dečice moja, ima dosta sveta bez srca i duše: ne mari ti za mlađe svoje koliko za pse. Ali znajte, da još niko nije prokopsao, koji je tvrdičio prema svojim mlađima. Gospod nikom dužan ne ostaje. Da nije još njegove pravde, šta bi bilo od vajnoga sveta?
   Mi smo imali dosta prijatelja i znanaca. Svi se radovahu našem napretku, a seljaci, stare mušterije, još radije dolažahu u našu prodavnicu. O jeseni slasmo momka po veresiju, ali, Bože sahrani, da smo silom iznudili naplatu onde, gde videsmo da se za tada nema i ne može. S toga seljaci i voleše pazariti kod nas, nego u našega komšije Perka. Ta vi ste ga poznavali, jer je skoro umro. Beše čovek nepogodan i čangrizalo, da se jedva podnositi mogao. Ako je od koga imao što primati, onda teško ga si jadnome dužniku. Pre vremena kinjiće ga tražbinom, a ne plati li na urečen dan, taki leti sudu, pa se tuži, teraj, dok jadnom seljaku ne ode i kuća nad glavom. Seljaci su tada bili bolje platiše, reč je više vredila od današnjeg pismena, a suda su se klonili kao žive žeravice. Za to brzo omrznuše na Perka, pa se jedan po jedan uputiše k nama. I koga jednom poslužismo našom robom, taj više ni zavirio nije u Perkov dućan. Perko beše vrlo oštra zverka, dobro je provideo ko odujmi njegove pazare. Ali je bio i lukav. Gledao je svakojako da naudi našoj radnji. Pa poče lagati seljake, da je u nas sve skupo i krivo izmereno. Kad to ne pomože, on poče šurovati i s momcima našim. Momaka ima vrednih i čestitih, ali ih imade i dvoličnih i svakojakih. Ta nije ni čudo, kol'ko gospodara mora da promeni, dok se na dobroga nameri. Od dobroga dobro nauči, ali se i od rđavoga po nešto zlo prilepi. Tako jedan od najvrednijih naših momaka ostavi nas u najnezgodnije doba. Budala se dala navesti lukavim lagalom. Mišljaše nam time nauditi; ali se brzo uveri, da ni u Perkovoj kući ne niču zlatna brda. I doista se brzo pokaja. Ponudi se da se opet vrati, ali ga hladno odbismo: i ja i otac vam jako prezirasmo ljude ličinare.
   Mi neprestano u napredak, a Perko u nazadak. To ga još većma razdraži lukava i pijana. Da, i to vam zaboravih reći, da je komšija Perko rado pio i besposličio po kafanama. Nabije fes na obrve, stavi ruke nazad ispod ćurčeta, namršti se kao jesenje nebo, pa po deset puta na dan proći će tamo amo ispred našega dućana. Lukavo nas pogledi ispod obrva, okrene se potom na drugu stranu, rakne i pljune na našu kaldrmu. Ako je slučajno na putu burence sa klincima, ili gvožđarija, ili drvenarija, kao što je to obično u pazarne dane, šornuće krvnički i ako mu baš nije na putu. A kad smo mi prolazili mimo njega i pozdravljali ga, nikad nam nije Boga prihvatio.
   No koliko nas Perko izbegavaše, opet se radovaše svakoj prilici, kad bi mogao zapodeti svađu. Što je davno želeo, to je i postigao. Vi znate, deco, onaj prozorčić u našoj kuhinji što je baš pod tavanicom. Još kad je ova kuća građena, ugovoreno je ne znam kako s pređašnjim gospodarom Perkove kuće, da se taj prozorčić može otvoriti, ali povisoko kao što je, da ne bi mlađi čas po zazjavali u komšisku avliju; jer svaki, znate, hoće da je u svojoj kući slobodan. Ustanemo mi jedno jutro, a kad uđosmo u kuhinju, a u njoj puno pomrčine. Začudismo se, pa glednusmo u prozor. Ali jest, naš dobri komšija na zlo poranio, pa grdnim klincima prekovao debele daske preko prozora, pa ih još s polja lepom prevukao da kako svetlost ne bi probila. I to se već ne mogaše podnositi. Pokojni vam otac dokopa sekiru da odbije daske, ali ga ja uzdržah.
   — Ne, ne rekoh mu, ti to nisi prikovao, pa ne smeš ni otkovati!
   — Ali to tako ne može ostati!
   — I to je istina. Samo ko je prikovao, neka i otkuje.
   — Ali ja s njim neću da imam posla.
   — A ti javi kmetu, a on već zna šta mu činiti valja.
   On ostavi sekiru i ode u opštinu. Knez Milojko dođe sa još dva stražara, zapovedi te se daske skinišu s kuhinjskoga prozora. To razjari i onako ohologa Perka, pa poče vikati i pretiti, Bože moj, kao da je iz njega đavo ziparao. E, ne pamtim da sam do danas čula onaku rugu i onako psovanje. Onda sam, deco, videla da je čovek, kad zastrani, još gori od zvera. Ali neka bi se zatrlo seme takim ljudima na zemlji, i molim se Bogu i Bogorodici, da vas sahrani od ovakih nesretnika u svima danima vašega života. Neka bi bilo i za vas ovo što smo prepatili.
   — E nećeš tako, komšija! nastavi Perko i po podne, kad mišljasmo, e se već stišao. Ne dam se ja tako lako ućutkati. Zavrnuću ja šiju i tebi i onome matorome knezu. Došla braća pa otkivaju, a ni pomozi Bog, Perko. Ne bio koji sam, ako vam se srpski ne osvetim. A nisam ja baš ni taka mućurla, kao što mislite. E hej, znam ja što vi i ne znate. Ne uklanjam se ja tako lako s megdana. Skoro će se lomiti, slepi miši moji, znam ja što vi i ne znate. Gledaj ti molim te, s kim su oni našli da gone inat. E, ne dam se ja, more, ne dam; išli smo i mi u te vaše škole; znamo i mi sve te vaše majstorije. Al' čekajte, zečji sinovi, skupo će vas stati ova priča Perkova. E hej, znam ja što vi i ne znate, glupa božja stočice!
   I još bi bio ziparao, da ga ne ućutka njegova žena, patnica. Bejaše dobra duša, ali je došla bila kao suho drvo podnoseći i ućutkavajući surovu narav svoga nečoveka.
   Kad smo te večeri bili nasamo u sobi, zapitam pokojnika:
   — A ču li ti, Mile, šta onaj rđaković reče?
   — Ne sećam se, odgovori mi ravnodušno.
   — I još triput, ne jedanput. Zar ti ne pade u oči kako u tri maha viknu: Znam ja što vi i ne znate!
   — Mogao je i sto puta viknuti. Zna pijana glava šta joj se s jezika kotrlja.
   — Ne, ne, on ne beše pijan kao obično, dobro lisac zna što je govorio. Već čuli me, Mile, naš je komšija nešto namirisao!
   — Ne znam kao šta.
   — Šta mu bilo, ali se nešto kuha.
   — Tamo o njegovu glavu.
   — O čiju mu drago, ali se dobro uzmi na um! Jesi l' mi tu nedavno i sam govorio da se nešto sprema? Sećaš li se da si mi govorio, kako su se usproletali neki ljudi iz „preka", pa neki Podrinci i Valjevci. Bilo što mu drago, čuvaj se dobro i budi na oprezu. Pazi i kud ideš i šta govoriš.
   — Hajde ne cvrkući, plašljiva golubice moja, reče mi vaš otac, pa ućuta, i primetih kako se zamislio. Ja se u taj mah sklonih da ne budem dosadna. Ti se, Stamenko, baš tada stade meškoljiti u kolevci i ja priđoh da te podojim.

II.

   Bože moj, koliko je to sebe godina, a evo mi je još tako živo pred očima ovo što vam pripovedam, kao da sad gledam pred sobom one crne i nesrećne dane. Beše to 1844 godine. Osvanuo vedar i topal dan, u petak 22 septembra. Vrapci veselo cvrkutahu na našoj gunji pred čardakom, sunce poviše odskočilo. Mogao je biti već osmi sahat, kad se siđoh na kladenac da nalijem sude. U koji mah ja vedro domaših, u taj par učini mi se kao da čuh pucanj. Stadoh da bolje čujem, ali se ništa više ne čujaše. Uzeh sude i pođoh u kuću. Uzgred naberem cveća u baštici i udenuh u kosu. Baš otvorih usta da pevušim kao obično, a tek u jedanput osuše puške: kra, kra, kra! Toliko se trgoh, da mi se iz desne ruke okide sud i pršte na komade o kameni kućni prag. I ako bejah prestravljena, opet mi se tuga, kao hladna guja, savi oko srca. Da se razbije baš u taj kobni mah, ništa mi se ne dopade. I danas svet veruje mnogo u vradžbine, a onda je toga još više bilo. Ostavih sud na svoje mesto, pa brzo potrčah na prozor, da vidim šta se to zbiva na ulici. Kad tamo, a svet zatvara dućane, pa neki snuždeno odlaze kućama, a drugi tamo ka konaku. Konačka kapija otvorena, a u njoj vika, graja. Svet srlja unutra, a na mahove puške pripuckuju.
   — Šta li je to tamo, čiča? zapitah Ostoju s Kamička, koji se kući žurno vraćaše.
   — Eto šta je, Vido, zlo da ne može gore.
   — A po Bogu šta je?
   — Šta je da je, nije dobro. Bog zna kakve će još biti nesreće. Pritvori prozor, pa čuvaj i sebe i decu. Dao bi Bog da ne bude gorih jada.
   — A gde je moj Mile?
   — U konačkoj avliji.
   — A šta će tamo?
   — I sam mu se čudim. Bolje bi mu bilo, da gleda tebe i tu decu, nego da se vere oko onog paklenoga gnezda. Brzo šilji po njega, jer se docnije može đavo izroditi. Ie ispravi on krive Drine. S Bogom! Odmah pošlji, te ga kući zovi! S Bogom!
   To rekav čiča Ostoja, uputi se ka Kamičku. Vas se dvoje beste taman probudili. Posadim vas oboje dole na ćilim, pritvorim kapke na prozorima, pa vas onda zabravih. Povežem se šamijom i brzo obučem drugi fistan, pa odem po Mila. Pogledah u konačku avliju, ali ga već tamo ne beše. Ali šta videh? Triestinu konjanika opkolili dvor. Konji hale, a jahači oružani do grla, pa svetlo obučeni kao katane. Haljine im sve jednoga kroja. Čoja plava prelivaše se, a zlatni opšivci treptijahu na sunčanom zraku. Kalpaci im sve od sama samura, s belim perjanicama.
   U svojoj brizi i žurbi ja i ne videh dobro u prvi mah nekoliko ljudi tamo dalje na ulici. Slučajno mi pogled pade tamo, i — molim ti se Bože, ne povrati taka vremena — opazih na kaldrmi nekoliko mrtvih ljudi s razbarušenom kosom. Zgrozih se kao od groznice troljetnice, pa mučna i tužna nagnem tamo. Verovaćete mi kad kažem, da sam onda i najgore pomislila: jaoj, žalosnici, da ga nije nesreća ukobila! Približih se i pogledah. Šta nesrećna videh? Pomoćnik Ninić i sudija Marko ležahu mrtvi u svojoj rođenoj krvi. Sudiju sam poznala po crvenom ćurčetu. Još do njih ležaše mrtav jedan dečko od svojih desetinu godina. Vaj, tu dobra nije, pa kukavna okretoh glavu na drugu stranu i potegoh kući. U tom nesrećnom trenutku sretoh i komšiju Perka. Pripasao pištolje, a kad me pogleda zakrvavljenim očima, učini mi se kao da me preseče. Lukavo razvuče usne i pokaza rehave, žute zube. Učinih se, kao da nesrećnika i ne vidim.
   — Šta kriješ oči, jedna . .. ne pristoji se, deco, ni da pomenem kako me je, hulja, nagrdio. Smirio se bezdelnik, a mrtve je grehota kleti i psovati. Ja se žurih napred, ali čuh još samo gde reče:
   — Zapamtićete vi s kim ste kakvgu zametnuli. S đavolom ću spreći, samo da vam pokažem ko je Perko Krnulac. Ne treba vam gora osvetnika.
   Znam da su mi tada suze potekle. Ta nigde ga ničim ne uvredismo, i gle, Bože, kako je navr'o pizmom na nas i na kuću našu. Izvedi ga, molim ti se na put prav i pošten. Pazićemo da mu ne natruni ni slamčica naša. Tako sam se molila.
   Kad sam bila blizu kuće smotrih otkriljene kapke i dragoga Mila gde zabrinut gleda napolje. Na srcu mi laknu i ne znadoh kad otvorih vrata i uleteh u sobu. On stajaše blizu stola, a vas dvoje igraste se kod njegovih nogu. Poleteh mu u naručja i briznuh plakati, on me je poljubio u kosu i počeo tešiti. Pogledah mu u oči i poznadoh da mu uteha ne ide sa srca. I on je bio brižan. U taj mah mi preleti preko uma, bud je i onako setan neveseo, tud ga i ti rastužuj. Kao da mi nešto reče u meni: Zar je žena samo da istera suzu i da više dodaje čemerike gorčinama muža svojega? Ta dika je ženi hrabriti muža u danima vaja i kušanja. A doista mi žene u tome jako grešimo. Malodušne smo do prekora onda, kad je najviše potrebno srca, smišljenosti i pouzdanja u se. Zazor mi bi od ovih pomisli, brzo utrem suzu i poozbiljim se. Sedosmo na zastirku i uzesmo vas dvoje na krilo.
   — A vide li ti, Vido, šta se jutros dogodi?
   — Videh, u zao čas.
   — Meni se čisto mozak vrti; ne znam čisto šta da mislim o ovom što se zbi.
   — Ovo nije dobro, Mile. Sve mi se sluti još i gore zlo.
   — Zar ima što gore od ovoga? Ovi ljudi padoše ka' iz neba vedroga. Pre bih rekao, da su kazna no spasenje božije. Ako su i hteli šta, zar se baš moralo odmah s ljudskim glavama.
   — A da l' se ko nadaše njihovom dolasku?
   — Ja ne znam, ali kako ko. Ima ih koji riju svud, pa zar da se oni ovom začude? Doduše su se i naše vlasti progrušale. Počelo je bivati svašta. Jedne i iste stvari dobivale su po dva kraja, pa koji za kog. Odjureni toliki ljudi tamo u ćesarsku, pa zar da tamo sede i miruju? Svaki voli svoje gnezdo, pa zato se žure da opet u njega ulete. Ali, ali — ne valja ni ovo. Titrati se s našim glavama, nije delo promišljeno. Valjalo je bolje promozgati.
   — Ja te čisto ne razumem! rekoh mu.
   — To je sasvim prosto. Ima dosta nezadovoljnika, pa ustaju na pritisak. Ko zna kako će se svršiti. Da li će biti pobedilac nezadovoljstvo ili pritisak, to je mučno pogoditi. Kol'ko ja mogu da providim, izgledi su slabi i za jedne i za druge. Ko zna na koju će stranu pretegkuti ove kobne terazije. No svakojako je pametno gledati svoju radnju i nezvan se ne mešati u ono što ne znaš.
   — Ali ima ljudi nemirnih, neradina i oblagivača, primetih mu ja.
   — Imaš pravo, ženo, reče, ali tek mi nikom ništa ne učinismo na žao.
   — A Perko? upitam ga ozbiljno i smućeno.
   — On je do duše opasna zverka, i mučka i grabljiva. Nit' je dobro na nju dići lova, nit' je pametno činiti joj se nevešt. Sklanjajmo mu se, gde god možemo.
   — Ali je sad na putu opet pokazivao svoje zube i pretio zloreko. Ne znam kako ti, ali ja zebem od njega. Bog bi dao da nas u zlo ne uvali.
   — Hajde ne plaši se, reče mi prekorno. Ceo Šabac zna nas, a poznaje i njega. Niko neće za njim se povesti, ako bi na nas i nasrnuo. Nego mahnimo ga do sto vraga, preče je da zborimo o ovom što se danas zbi. Siromah Ninić!
   — A koji ga krvnik ubi?
   — Katane. A zašto, to oni znaju. Jutros rano prođoše na našu stranu, posniže Drenovca. Posle sedam sahata uđoše u varoš i ustaviše se pred konakom. Kapiju otvarajte! povikaše i pripucaše. Momci otvoriše kapiju i oni uđoše unutra. Ninić strči dole i viknu na njih ozbiljno: ko su i od kuda su.
   — Imate li, ljudi božji, kakvu ispravu, da vidimo ko ste?
   — Evo ti isprave! povikaše i jedan opali na nj, i sa zemljom ga sastavi. I sudski predsednik Marko izađe u hodnik.
   — Ko si ti tamo u crvenoj anteriji? viknu jedan od katana.
   — Ja sam, braćo, sudski predsednik.
   — Dosta si predsedavao, reče mu i jednim ga metkom sastavi sa zemljom.
   Obojicu izvukoše na kaldrmu, tamo, Vido, gde si ih videla. Gospodar Đuka pobeže na tavan, a žena mu se jedva živa spasla. Kidisaše i na Đuku, ali se branjaše pištoljima. Jednim metkom nehotice ubi ono dete, što si ga videla mrtva. Kukavni roditelji! još i ne znaju kakva je uda sudbina sustigla čedo njihovo, i ko zna, koliko će još takih nevinih žrtava pokositi.
   Ja iznesem doručak. Sedosmo oboje za sofru; ne mogadosmo ništa okusiti. Nahranismo vas nejake, pa opet uspremih. U taj mah začu se konjski topot i zveket konjskih ploča po kaldrmi. Priključismo se prozoru: katane kasom proletahu ulicama, te zadavahu strah i onako mirnim i zaplašenim građanima. Svi ćepenci spušteni, a kapije pritvorene: niko živi da se pomoli, i činjaše ti se u sred groblja da si. Srećni ste koliko ste živi, deco, što ste tada bili još malečki, te ne umedoste osećati strahotu onoga vremena. Ko je onda već umeo tubiti, zapamtio je samo nečoveštvo i užas.
   Po podne ču se dobovanje. Mnogi beskućnici, a i gazde, kojima je svejedno bilo a red a metež, iskupiše se pred konakom. Puške opet zapucaše, i posle nekoliko trenutaka prođoše katane pored naše kuće i odoše put Loznice. Svet opet malo dođe k sebi, kao da im se svalio neki teret sa srca. Dućani se otvoriše i kao da se opet povratio stari red i život. Ali to beše prividno. Svi ljudi od posla izgledahu kao pobijeni. Po licu si im mogao poznati, da im srce vapije i plače.
   Mile htede da ode s momcima u dućan; ja mu ne dadoh. O zalasku sunca izađosmo u avliju: svež večernji vazduh čisto mirisaše. To nas malo oporavi. Iznesoh slatko u bašticu, te se uza nj napismo hladne bunarske vode. Još popismo po jednu kavu. To je bilo sve, što taj dan uzesmo u usta.

III.

   Onda su, deco, bila burna vremena. Čas po neki prevrati u zemlji. Bilo ih je mnogo, koji hteše da budu prvaci. Ovaj vrbuj ovog, onaj savij onog, a naš svet povodljiv, pa vam se za kratko vreme načini čitav đavolji metež. Jedan je ovoga, drugi je onoga, a ni jedan svoj. Ohladniše među sobom najprisniji prijatelji, pozavadiše se ortaci i rođena braća. Neki se prodavahu za vladine ljude, i svet poverova. Drugi iskurjačiše da su buntovnici, i narod ih se klonjaše kao zaraze. A i kako ne? Glasovi se pronašahu svakojaki, a tatarin za tatarinom i danju i noću; svaki osećaše skoru olujinu. Hajde što ljudi, ali što i žene uzavreše. Pa još koje? Sve one alapače i trčilaže, čupe i aljkuše. A babice, kaćiperke, raznošahu njihove pletke s jednog kraja varoši u drugi. Ako je žalosno selo, ako je na svadbi i pratnji, to ću-ću-ću — smućuj, to ga-ga-ga — laži. Ogovaralja i ocrnjivanja preoteše mah, kao da poslednje vreme nastade. Ako se mnogo mešaš sa svetom, sumnjiv si; ako se povučeš i ne izlaziš, još gore. Stari, obično govorljivi ljudi ućutaše i samo mahahu glavama, kad ih što upitaš. Najvredniji pregaoci pometoše se i izgubiše volju za rad. Seljaci se klonjahu varošana. Trgovina stade, radnje popustiše, a pazari nikakvi. Sveća, so i sapun, to se ciglo trošilo, a šišarku niko ne pogleda. Svaki dan je bivao crnji i gori, a ni od kuda nada, da će bolje biti. A od očajanja, deco, ništa vam gore nema.
   Svakoga večera hvatala sam s Milom račun o zaradi i potrošku. Troškovi sve isti, a privrede s dana da dan manje. I dobit bi halalili, samo da se mogaše glavno ne načinjati. Ali, (i sad me boli na srcu) jednoga dana nasta i ta nevolja: počesmo jesti gotovo.
   — Bogme nam se valja steći, Vido, reče mi jedno jutro Mile, jer kako je počelo, brzo će nam blaga ponestati.
   — A ne bi l' se moglo još dan dva počekati?
   — Ne.
   — A šišarke?
   — Nema ni njoj prođe. Na ovom burnom vremenu snebivaju se trgovci iz preka. S toga i ne prelaze.
   — Pa šta da činimo?
   — Ne znam. Znaš li ti što, nauči me.
   — Kako da učim tebe ja ženska strana? Ali, čekaj. Ne bi l' dobro bilo da momke otpustimo?
   — Pa kud da idu sad?
   — Doduše je i za njih nezgodno, ali, ali neka se za vreme sklone u svoja sela. Kakvo je vreme, ništa im drugo ne ostaje. A kad se umiri i pazari krenu, onda ćemo ih zvati.
   — A da li je to pravo, Vido?
   — Izgleda doduše bez srca, ali je, veruj, pametno. Od glavnog se živi, a ne odu li u sela, naskoro će se istrošiti. Mi gledamo da spasemo sebe od očevidne propasti; nije pravo njih radi da propadnemo i mi. Oni će to i sami uvideti, kad im kažeš kako je.
   — Večeras ću s njima govoriti, reče i ode u dućan.
   Kad sam ga ispratila, grunuše mi suze. On ode tužan, a ja još tužnija. Čini mi se, deco, kako onda zaćutah, nigda vam više ne zapevah. Počeh ručak spremati; zaprška mi dva put zagori, a mleko iskipe — toliko sam bila van sebe. Vas dvoje se igraste u baštici, živi i veseli ka' i pre. Ja vas gledah i bi mi teže na srcu. Kad smo u podne bili za sofrom, vas dvoje, da ste živi i zdravi, jeđaste kao mali gemovi, a mi vas samo zadovoljno gledasmo, i ne okusismo zalogajak dva. Glad i san nas sasvim behu ostavili. S večeri je otac došao ranije no obično. Čim se beše dobro posumračilo, zatvorismo kapke, upalismo sveću i zabravismo se. Vas dvoje odmah zaspaste, a nas dvoje sedesmo u jednom uglu sobe. Ćutasmo kao dva kamena. Čusmo gde neko kucka u kapak. Zapitasmo ko je, i po glasu poznadosmo čiča Ostoju. Brzo mu odbravih kapidžik, te ga pustismo unutra.
   — Dobro veče, deco!, pozdravi nas i sede prema sveći.
   — A otkud tako, čiča? upita ga Mile.
   — Ka' čovek koji i sam ne zna kud će i kako će. Videsmo mu na licu da je nešto tužan.
   — Da vam se nije štogod dogodilo, čiča? upitah ga.
   — Za sad, Bogu hvala, ništa, ali, deco, strah me neki obuhvatio, a ja na to nisam navikao.
   — Hoće, čiča, čama na čoveka. Neveseo je i bezvoljan, pa mu se najzad čini, e ga i strah neki uhvatio.
   — Ne, ne! Nije ovo, deco, uzaludan strah. Zar ne vidite kako je uzavreo svet? Brat na brata vrči, komšija se od komšije kloni. Pa onda, svet nikad nije bez rđavih ljudi. Vi to, Bogu hvala, znate. Ta eto vam Perka pred nosom.
   — E, pa šta nam može, čiča? Zli o zlu, a na svoju glavu.
   — A da vidiš, Mile, baš nije ni tako. Zar je jedan visio oblagan? Ne pamtiš, sinko, ratna vremena. Kako može da podivlja svetina, he, he!
   — Ja držim da mi niko ništa ne može, kad sam prav.
   — Ne može ništa kad si prav? More su ljudi i Hrista raspeli. Čovek ti je i anđ'o i đavo. Evo da ti pričam moju muku i nevolju.
   Čiča Ostoja pušaše na čibuk. Pošto lulu napuni i pripali, poče puštati dimove i pričati:
   — Vi ste, deco, poznavali obe moje kćeri, i Milku, koja je odvedena u Lešnicu, i Mirjanu, koja se smirila u grobu. Ja sam svoju decu othranio i izveo na put kao siromah čovek, koji ne htede da je pred ljudima postidan. Dao sam ih te su izučile knjigu, a majka ih je kućiti naučila. Ne ote im se nikakav ženski rad. Već je bila priča, ta njihova umešnost. Danas da je da upitate, pa će vam to još svaki reći iz njihova doba. Ne treba da vam kažem da sam bio siromah, znate me hvala Bogu izodavna. Malo bakalnice beše sva moja radnja. Još sam s brat Marjanom prekošorcem kupio voštinu, te cedili vosak i prodavali ga ortački. I tu beše prilično dobiti. Kako tako, živeo sam lepo. Prirastoše deca za udaju, prilike se češće pojavljivahu, sve pošteni i imućni momci. Onda, znate, beše mnogo bolje nego danas dani: imaš li čeljade vredno i sklonito, ne staraj se bogme za udaju, potroše je prve mesojeđe. I tako vam se tol'ko i ne brinuh za decu, samo se Bogu moljah, da se ne ometem pri izboru zeta. Ali kad se čoveku nešto ne da, onda mu badava sve. Sprema l' ti se neka nesreća, onda joj se ne izvi, i ščepaće te za jaku, kad joj se po najmanje nadaš. Da l' je to sudbina, što ono Turci vele, ili slučaj, kao što misle učevni, ko bi znao to? Ja velim da je to sudbina. Sad kako mu drago, tek ja sam patio, i molim se Bogu i majci božijoj, da ne dođem u još gori jad. Poznato vam je, da je Zdravko strunar ostao rano udov, pa naskoro i sam preminuo, ostavivši dvoje siročadi. Kuća mu, kao što znate, baš uz moj plot. Sud postavi mene i Đelu Obzinbundevu za tutore. Imadosmo muke, dok decu na put izvedosmo. Oba dobro knjigu izučiše. Starijega dadosmo kod Bogića te izuči i posta opančar; eno ga i danas radi i živi mirno i pošteno, ka' i otac mu, Bog da mu dušu prosti! Ali onaj mlađi, mlađi — nikako se, vetrogonja, ne dade izvesti na put. A davao ga na zanat, a na trgovinu, sve ti jedna muka i nevolja. Ne hte, rđa, da radi i sluša. Gde god ga dadosmo, ne skrasi se nigde ni nedelju dana. Tako mi slave, ne slavio je! ako nije bio u svakoj radnji i trgovini, počnite sad odavde, pa terajte ma u koju ulicu. Bismo se po pameti ja i Obzinbundeva: šta ćemo i kako ćemo? Dogovorismo se da ga vodim u Beograd. Bre ovamo, sine nikakvi, naučiće tebe tuđin, pa ćeš sve igrati kao mečka na gurbetskom lancu. Baš se kretaše jedna turska lađa, koja stiže iz Brčkoga. Spustismo se Savom, stigoh u Beograd i dadoh ga Stanku abadžiji. Tu se kako tako skrasi godinu dve. Kad bi treća, baš onom lani, eto ti ga cvetne nedelje.
   — A odkud ti, sinko? upitah ga začuđeno.
   — Iz Beograda.
   — Ta znam, znam; ali zašto tako u nevreme? upitam ga opet lepo i očinski.
   — Tako mi se prohtelo, reče on na to malo pobezobrazno, pa sta preda mnom vaditi duhan i zavijati fišek. Meni se smuči. Pogana trago, pomislim u sebi, ta preda mnom se i stariji snebivaju, a gle ti jedno derište.
   — Da si me pitao, ja ti ne bih svetovao da dođeš, rekoh mu; ali kad si već tu, šta ti znam. Vaskrsuj kod tetke u kući, pa onda u ime Božje od kud si i došao. Treba još koju godinu, ako hoćeš da zanat dobro ispečeš.
   — To ćemo još videti, reče, pa pripali cigaru. E znate, deco, kad to videh, smrče mi se, okrete se dućanac oko mene. A kad onako bezobrazno povuknu dim iz pogana fišeka, ne budem vam lenj, no ti mu šamarom izbijem pakleno pušilo iz zuba, ljutit izgazim u mlivo, a balavoga deliju uhvatim za uši i izvedem napolje. Taj dan sam bio gotovo van sebe od ljutine. Kako ula dođe, više i ne ode. Njegova luda tetkešina, mesto da ga savetuje da ide, sta ga ustavljati i povlađivati mu. — Čuješ li me, starko, rekoh joj, nemoj ti tu cile mile sa tim vetrogonjom. Zar ne vidiš kako li je ludo zastranio? Hoće, Boga mi, osramotiti i nas i one sirote u grobu. — Još joj htedoh govoriti lepo i pristojno, kao što se besedi starim ženama, kad ti se ona, Bogo moj milostivi, zgranu na mene: A šta si mi ti, stara budalo, došao da soliš pamet pod starost? Valjda i meni nisu vrane mozak popile? A imam se, more, i ja tu da pitam; ne dam ja deteta terati u tuđ beli svet, ne dam, rđo, ne dam! Dosta ste ga gonili! Ako vas, dušmane, srce ne boli, tetka nije tuđa kost! Gledaj ti molim te, ne dadu mu mira ni u njegovoj rođenoj kući. Ja ću već pitati može l' to tako biti, znam ja kuda treba. Imam i ja jezik . . . I još sijaset božjih grdila izgovori vam ta stara veštica, siktaše ka' iz naduvenih mehova. Sve to čovek mora da podnese. Za čiju? Sve za tuđu brigu.
   — Hajde, nek' ti bude — pomislim u sebi, pa se za neko vreme činjah i nevešt. Mišljasmo ja i Ćelo: neka tetkinoga sina tu; a ko zna, rekosmo, možda će se čova i opametiti. Dosta je bilo skitnje i vetrova.
   — Pa da l' se učoveča? upita ga Mile, a ja iznesoh i poslužih kafom.
   — Ko da se učoveča? srknu čiča i nastavi mašući glavom. Skitala se pustolina, gnjev ga bilo pogledati. Što god je mehana od Kamička do donjega groblja, sve ih je redom obigrao. Nećete mi verovati, a i sam se krstih i čudih, kad čuh, da se nesrećnik i na novce karta. Recite mi, deco: priliči li to njegovu dobu? Ali šta mu znam, pomislih u sebi, ali me Ćelo ne ostavi s mirom, sve dok ne odosmo u sud, te ga proglasismo za raspikuću... Te večeri vratih se podocne sa Save, gde mi Ciganke vunu ispirahu. Uđoh lagano u avliju, pa odoh da vidim, da l' je čardak pritvoren. Učini mi se, kao da čuh šapat kod plota iza drvljanika. Prikradem se, i čučnuv iza stubline od bunara, čuh lepo kako se dvoje razgovaraju. Po govoru poznao sam moga komšiju begunca i (ne zamerite) moju Mirjanu, moje drago dete, reče čiča pa duboko uzdahnu.
   — Možete misliti, nastavi čiča dalje, kako me behu poduzeli i jed i sram. Htedoh u onaj mah čuda počiniti, ali, pomislih, ne priliči sedoj starini, kao što sam ja. Ne micah se s mesta, ali se u meni pakao kuhaše. Jedva se uzdržah te mi ne prvkipe.Čujte samo šta sam morao čuti ovim mojim sopstvenim ušima.
   — I ti zar još ne veruješ da te ljubim? reče onaj pas.
   Moje dete ćutaše.
   — Nisam li ti se toliko puta kleo?
   — Ali kako ćeš me uzeti, čuh gde reče dete, kad se još nikakve radnje ne laćaš?
   — A šta će mi radnja? Imam, hvala Bogu, još dosta pustoga imanja. Brat se odelio. Ja sam od ovega gazda i gospodar.
   — Ali će se to sve izmaći bez rada.
   — Hajde prođi se, molim te; još sad hoćeš da popuješ, kad nas rastavlja plot. Sad neću da čujem, a kad budeš u mom dvoru, onda ću te slušati. Što ti rečeš, ja ću učiniti.
   — Al' bi ti onda morao otvoriti radnju, je li Dragiću?
   — Otvoriću i dve, a ne jednu.
   — A sad si mi rekao da ti ne treba nikakva radnja, dok ti je imanja?
   — Kad sam blizu tebe, Mirjana, ja ne znam upravo ni šta govorim.
   — Ali, ali, Dragiću, ja još sve strahujem.
   — Od čega?
   — Da se ti nećeš popraviti.
   — Prođ se lakrdije. Sve je ovo mladost, ludost. Drukčije pamet govori kad čovek ima tako lepu ženu.
   Po ovome nasta poduže ćutanje.
   — Pa? nastavi opet onaj vetropir.
   — Ja te ljubim, Dragiću; ali ko sme ocu spomenuti? On me tako voli, a tebe — ali ti si ga doista i uvredio.
   — Ja se kajem i pritrčao bih mu ruci, samo kad bi mi je pružio.
   — Ti se popravi kako znaš, ali samo žurno. Majka veli, da se javljaju mnogi prosci. Devojka je ka' tica na grani.
   — Ukrašću te, ako mi te lepo ne dadnu. Ja sam daleko zagazio u mnogo što ne treba. Još ti jedina možeš me izbaviti.
   — I spašću te, Dragiću, ako me uslušaš. Po ovom nasta opet tišina. Mirjana prođe tiho pored mene i ode u kuću. I ja uđem u sobu, ali se učinih ništa ne čuo, ništa ne video. Odmah se svučem i legnem. Tu noć, pravo reći, nisam trenuo, nego sam se okretao i pekao prema žeravici; jer sam skoro do zore mislio i mislio, šta da činim, nesrećnik, u ovoj nevolji. Ta zar to nije nesreća, kad ti nevaljalac ljubi čedo, koje si, što no kažu, negovao i čuvao, kao malo vode na dlanu? Mislio sam svašta. Naposletku popustih, pa rekoh u sebi: možda bi se i popravio uz moje dete. Ali mi odmah dođe druga misao: možda će uz njega i tvoje dete skrenuti s pravoga puta i — unesrećiti se. Dozovem Staku nasamo, pa joj kažem sve, šta u sumrak i videh i čuh. Možete misliti kako me je gledala i čudila se. Htede da ide da viče, da grdi. — Ne, ne, ženo, rekoh joj, sad je sasma docne. Nego pozajmi ti meni pameti u ovoj mučnoj neprilici: reci šta da činimo, da spasemo i dete i našu čast. — Složismo se da je damo u Loznicu Cvetku Boškoviću, koji se baš tada beše javio preko provodadžije. Kad je Dragić došao da mi kaže ono, što sam kod bunara čuo, odgovorio sam mu nakratko, i, istinu reći, oterao sam ga. Prvo me je doduše lepo molio, a kad vide da ga i ne slušam, poče, bezobraznik, i pretiti. Izlazeći stade na dućanski prag i reče mi srdito i jetko, da će mi se staru osvetiti. Ja ga tada i ne slušah. Kad rekosmo detetu da je isprošena, nasmehnu se; a kad ču za koga, sneveseli se. Od to doba ne podiže glave kao pokošen cvetak. I umre uz časni post. Plakasmo, a i danas plačemo za našim nesrećnim detetom. A on? On i danas provodi svoj pustolovski život. Naudio mi je gde god je stao. I sad...
   Tu čiča ućuta, i gledeć' preda se, puštaše česte, guste dimove iz trešnjevoga čibuka.
   — I zar vas još ni sada ne ostavlja na miru? upita ga Mile.
   — Ne, i ako vlast udari poteru protiv onih koji šurovaše s katanama, Bog zna kako još mogu proći. Taj je kadar na mene izmisliti svako zlo. A verovaće mu se, ugursuzu, jer smo kuća uz kuću.
   — A zar nema i čestitih ljudi koji vas poznaju?
   — U to se i uzdamo. Ali, ali, u pobuni dosta je i jedan glas, da te uvali u sumnju. S toga i strahujem. Pa onda, Bog zna kakav će biti onaj, koji će te glasove meriti.
   — Ne bojte se, čiča, hrabrio ga Mile, Bog će dati, pa će dobro biti!
   — Iz tvojih u božja usta. Čisto mi je sad lakše, kad vam se, deco, izjadah. Vreme je da idem. Laka vam noć!
   — Metnem mu džube na leđa, otvorismo kapidžik, i on lagano pođe. Baš kad je izašao na ulicu, videsmo s one strane pored kuća čoveka, koji stajaše u senci od mesečine... ,,To je on", šapnu čiča tiho i zagušljivo, pa se lati zamašnoga čibuka. „U zlu ne trebao", reče i ode.

IV.

   Onda, deco, nije bilo ni ovakih pošta, ni ovoliko novina kao sad. Za telegraf i ne znadijasmo da ga ima na svetu. Pa i putevi, zar bejahu kao sad? Za nasipe mi ni znali nismo. Eto se u Bogatić išlo kako tako do Sokine mehane, a odande krivudaj levo desno kroz šumu preko žila i pljoštara na Belotić do u Bogatić. Ta šta ćete, kad ni u samom Šapcu još ne beše kaldrme? Zbog rđavih putova i svet se ne gibaše toliko kao danas-dani. Ko ti je najviše odlazio i dolazio? — trgovci. Leti, kada vreme blakne, kad se gora zaodene listom, mogao si videti po gdekoga da prođe k Smrdan bari, ili o prazniku da ide u manastir s bolnicima radi molitava. A kada o jeseni, onda, deco, putnici sve ređi, ciglo momci što odlažahu u sela radi veresije. A čim prvi sneg, uhvati se gde i tu si, dok proletnji vetar opet ne prosuši staze i bogaze. Nikuda ni maći, van što se iđaše praznikom u crkvu, a radnikom ovda onda sa sela na selo.
   A danas? Što se jutrom zbude u Beogradu, već po podne znaju deca šabačka. Svet je danas i jezika prolivenija. A onda je, vera i Bog, i to drugačije bilo. I ko čuo — ne čuo, ko video — ne video. Tako se i zbilo, da mi više ništa ne čusmo za katane, koji odoše pravce na Veliko Selo k Loznici. Kao načuli smo, da se silan seljak za njima slegao, ali nikakva habera gde su i kako su.
   Jedno po podne sedimo ja i otac vaš dole u baštici. On iščekivaše kavu, pa da trkne u dućan. Taman ja iz kuće, a kapija se širom otvori. — Gle moje mile Ubljanke! viknuh radosno i istrčah pred sestru. Prihvatih joj dete i izljubismo se. Donesoh joj vode da se umije; taj dan beše jaka vrućina.
   — Pa kako vi tu živite? upita, pošto se malo poodmorila.
   — Eto, kao što vidiš, sestrice. Opažaš li kakvu promenu?
   — Rekla bih da je sve kao što sam pređe ostavila. Doduše, još vam nisam ni zavirila u svaki budžačić.
   Rekosmo joj, da smo za vreme morali otpustiti momke. Ona se na to malo poozbilji.
   — I kod nas vam, rode moj, ide dosta svakojako. Uzvilio svet, pa potegao nekud, kao da mu je budi Bog s nama pamet zavezao; ne gleda ti tu niko više sebe i svoju čeljad na domu. Pa se i iskrenost progrušala, a i poštenje mahom ojelo. Svaki ti drmi, vrče, a da znate bar zašto i krošto. Neki vrag mu zavrnuo mozak, pa je sve to ćudljivo i lukavo. I što je ostalo neokuženih staraca, i oni su nešto nemirni i usplahireni. Bog neka sudi onome, koji nas je tako pocepao. Svemu su tome krivi oni veliki ličinari, seme im se zatrlo!
   — A mi mišljasmo, svajo, da je samo u nas tako, primeti joj Mile.
   — Kako kod vas samo, zete? Kako ti je kod vas i kod nas, tako ti je i u Paležu i u Valjevu, i svuda kud god kročiš po ovoj našoj tužnoj zemljici. S dana na dan gube se ljudi iskreni i od reči. Niko ti nikom ne veruje, jedan s drugim slatko, a lisički. Trkni-slaži, otidi-prenesi, to je već mnogima svakidašnji rad. Kud će to otići, šta će se iz toga izleći, čisto strepim kad na to i pomislim. Bog ubio onoga, koji prvi zapati u nas tu lukavu stoku! Mrtvog ga zemlja ne primila!
   — Prođ' se, sestro, kletve, rekoh joj, sve će još Bog na dobro okrenuti.
   — Muči, sestro, Boga ne pominji! Čisto se bojim, da se nije iselio iz ove naše vajne zemljice. Ta zar bi on trpeo ovo, što se jadnom svetu čini na belome danu? Ta samo da čuješ koga okapetaniše u našoj Tamnavi?... Ali, ja blebećem, a ne pazim gde sam. Danas ti i žene povlače na odgovor za najmanju besmislicu. Onomad sedesmo kod mrtvaca, pa vodismo govor o pokojnom ovom, o pokojkom onom, dok ti jedna slučajno pomenu pokojnoga Radojicu, što, siromah, prognan i umre. Već sutradan čuše to u konaku i sirotu ženu zvaše i psovaše. E pa sad ti tu budi pametan i pošten; ali — ja govorim, a i ne pazim gde sam.
   — Ta ne boj se, sestro, počeh je hrabriti.
   — Dobro mi se i bojati, sele. Nije mi za mene, ali nisam rada uvaliti u zlo muža i ovo nevino detence. Ta sve mi je jedno, bila ja a ne bila, ali, eto, vezana sam za moju porodicu. Da se čovek ne mora osvrtati za sobom, bi ti junak prekrilio zemlju. Ali, kako poteraše, skoro će i žene pobacati preslice, i plašljivci duhom prenuti. I kad ti se sve to digne, biće... Ali...
   — Bog će sačuvati zemlju od te nesreće, reče Mile.
   — Dosta je nemira preturila preko svoje mlade glave, rekoh ja. Ratni pustoši dosta su je nevinu gazili. Pa još se i ne digoše sva sela iz garišta svojih, još leže kosti na bojnim poljima. Ne, ne, nama treba odmora, red je da i mi jednom mira uživamo.
   — O, da bi sve na miru prošlo, a ovo, što govorim, bio prazan strah. Ali ja vam i ne rekoh; čuste li vi, šta se zbilo s katanama?
   — Ne, i priđosmo joj bliže, da bolje čujemo.
   — Bogme beše čitav pokolj ka Bukovici. Naši seljaci suzbiše seljake što pristaše uz katane; vele da su pobijeni i pohvatani. Samo nekolicina spasla se u šume i gudure.
   Ona to govori, a zagrme top. Kako se bejasmo zagovorili i ne čusmo topot i žagor napolju. Potrčasmo na kapiju. Svet se usplahirio, zbunjeno hođaše tamo-amo, a dućani se zatvaraju.
   — Eto Vučića s vojskom! povikaše neki, a moj ti Mile ode i sam da dućan pritvori. Ja i sestra utrčasmo u kuću, iskupismo vas dvoje oko sebe i pritvorismo kapke na prozorima. Jedno krilo otškrinusmo da vidimo šta se na ulici zbiva. Malo prođe, a dođe Mile. Malo po malo, pa se razbegnu svet. Ćepenci se pritvoriše kao o veliku petku; nikoga živog na ulici, kao da kuga mori. Ne potraja dugo, dok zatutnji otuda od gornje strane.
   Napred je išla konjica, za njom jahaše Vučić, a za njim tobdžije. Međ vojskom Podrinaca tma, ponajviše sve vezanih ruku. I sad se, deco, zgrozim, kad pomislim kako su izgledala ta jadna i žalosna stvorenja.
   Kao da sad gledam Vučića. Jahao je na konju zelenku, a odelo mu beše, 'nako, krdžalijsko. Oko fesa vezao mašiju, gunić i čakšire sve to prosto, sukneno. Na nogu mu crljeni opanci, pritegnuti uz čarape, opet šumadijski. Ispod obrva presecaše oštrim očima, da nas strah poduzimaše. Prvi međ gospodom, pa vođ sve zemaljske vojske, a na njemu, deco, ni čohe, ni svile. I prost zanatlija rado čohom zamenjuje sukno, a nekmo li velikaši i gospoda. Zašto svojega ne držat 'se reda, pomislih u sebi, i počeh se sve većma pribojavati. Da Bog na dobro okrene, reče sestra, kad joj počeh kazivati strah.
   Vojska se utabori na poljani prema gradu, pošav đumruku. Kad šator podigoše vođu, pozdravi ga pucanj iz topova. Čini mi se da mi i danas uji u ušima gromovna pucnjava. Mislim, deco, da ne beše Šapčanina, koji tada ne zadrhta, duhom ne klonu. Mi ne besmo srca strašljiva, naša su sela rodila Luku i Štitarca, Čupića i Pocerca Miloša. Mi od boja ne bi zazirali; da je otimati Bosnu od Turčina, pešice bismo pregazili Drinu; al' je, deco, muka nad mukama, brat na brata kad podiže vojnu. Kad se braća podušmane, još su gora i od samih poturica. Ljubav, sažaljenje i milosrđe ogluše se srcu njihovu i postanu tvrđi od kamena.
   Te večeri zatvori se varoš. Straža ne dade nikome ni izlaziti, ni ulaziti. Samo što izlažahu vojnici u sela, te dovađahu sirote seljake na sud — i mučenje.

V.

   I sad mi se, deco, stuži, kad pomislim na ondašnja mučenja. Ma kako da se usilim, opet vam ne mogu ispričati jada, što ih pretrpesmo u ono crno i nesrećno vreme. Kao da se od ljudi stvoriše tigrovi. Ta da su zli dusi bili pali među nas, ne bi nas stavljali na gore muke, od onih što ih tada podnesosmo. Ali — zar tako beše suđeno, da brat propišti od ruke bratovljeve?
   Sutradan videsmo gde čoporom doteruju sirote seljake, ulesili ih u dugačke nizove, pa gone kao drugu stoku. Drugima sapeli i noge i ruke. Nekima razbarušene kike, i rublje iscepano, po nekog jadnika i krvca oblila, pa uzverenim očima tako strahovito pogleda na svoje gonioce, da je to užas bilo pogledati. Čiča Miliju dovedoše iz zabrana, vezana na konju, razdrljenih prsiju i gologlava. Ćelav, gotovo bez i jedne dlake, a pripeka paljaše, da čoveku mozak provre.
   Za kratko vreme napuni se konačka avlija tim dognanim svetom. Sve vezano, iznureno strahom, pa očajnički očekuje smrt, ili ono što je još gore od smrti — mučenje. Saterali ih u gomilu, kao trgovci goveda, a muve i omara da ih posatiru. Jedni povezani za plot, drugi se skamenili u rogama i klečkama. Među njima se ovda onda čujaše krčanje i stenjanje. Mnogi je jadnik i izdahnuo onde od velikih muka.
   Drugo smestište dogonjenih beše tamo pod gradom; zbili ih u goveđi obor, a biše ih trostrukom, gore od skotova. Kad je koji nesrećnik zajauknuo, srce ti je od žalosti pucalo. Ali, ruka mučilačka ne znađaše za milost: na mahove biše nevoljnike sve tupim kundacima i cerićima. Jaukanje beše u prvi mah užasno, posle sve tiše i slabije, dok se naposletku ne izgubi u nekom umornom ukanju, ridanju i stenjanju. Mnogi je mučenik, pod bojem, i dušu ispustio.
   Oko vojvodina šatora, na gradskom polju, beo svet vojske i naroda. Pozatvarane kancelarije i čaršije. Poštena braća i ne pomaljahu se iz kuća, svak ćutaše i u sebi se Bogu moljaše, da nas spase bede i napasti. Ali se je, deco, teško izviti bedniku k napasniku. Bog vas od njih zakrilio u vašem potonjem životu, samo mu se valja vazda moliti i ne srditi ga!
   Haj, i sad me tekne u srce hladan nož, kad pomislim, deco, na ono kobno jutro. Čini mi se, svet ne može biti više onako grozan i osvetljiv kao što onda beše. Ja baš prislužih kandioce, pa priđoh ikoni, a vaš me otac viknu: „Vido!"
   Ja ga pogledah i primetih da je nešto usplahiren.
   — Hodi, hodi brže prozoru.
   Približim se. Bože, Bože šta sam videla! Našeg starog dobrog čiča Ostoju gone vezana, a za njim naglo nekoliko besposlenih nevaljalaca. Ja ciknuh. a otac mi zapuši usta rukama. Suze same povrveše i ja vam plakah, plakah, i poče mi se odmah nešto rđavo predskazivati. Mile siđe dole u avliju, te viknu komšiju Nenada.
   — Ja po Bogu, brate, ko li ocrni čiča Ostoju?
   — Sad mi baš reče knez Živan.
   — Govori, molim te — ne čekaj da te još jedan-put pitam!
   — Poznaješ li Dragića, pokojnoga Zdravka strunjara?
   — Znam ga — ime mu se ne znalo!
   — On baš sedi do čičine kuće, plot uz plot.
   — Znam mu i gnezdo vučije...
   — Pa juče optuži čiču Vučiću...
   — Ha! odmah sam pomislio, ugursuski sin...
   — Napetlja ti na siromaha starca trista sijaseta. Te ne znam kako se kod njega ne znam ko skupljao noću u ponoći, te šta se tamo šilo i rilo, kako su dolazili i neki ljudi iz preka...
   — Preka mu smrt bila, lažovu i bezbožniku.
   — Da je za vajdu, i ja bih ga kleo, Mile, reče, od kletve se ništa ne zameće.
   — Pa šta da činimo, Nenade, brate? upita ga Mile.
   — Valja se dići u polje.
   — Pa?
   — Reći Vučiću oči u oči, da ono pašče laže, i da je oko njega sam laža i varalica!
   — A ako nam uzneveruje, kuda ćemo onda?
   — Kud i druga poštena braća, u obor, u kvrge, il' onu prokletu jamu.
   — Muči, ne govori!
   — A kao što da ne govorim, bre! A govorio, a ćutao, eto sutra mečaka i pred naše dvore. Misliš ti da već ne riju i ispod naših kuća? Čisto mi neki vražji svrabovi kažu, da je blizu red i na moju kožu. Ali baš mi je svejedno, kad mi se je s njome već i tako rastati, bar nek' ide za pravdu božiju. Čuješ li me, Mile, ne mogu ti očima gledati nepravde, pa ma sutra visio!
   — Hajd' mahni se — ne pominji vešala!
   — A kao što tako od njih zazireš? Meni se, brate, sve nešto predskazuje, da neću sklopiti očiju kod kuće na postelji. Ali što Bog da — jedna ti je smrt, a u kući, a na točku, ali, kono, na zelenoj grani.
   — Prekrsti se, Nenade!
   — Danas, brate, ni krst ne pomaže. Bezbožništvo uleglo u svet. Ta 'vako ne beše ni za turske sudije. Daj te varaj i zavađaj narod, da bi sebe silom podigli. Glupa rita povodljiva budala, udri na se liko, da ogrne ne znam koga u sjaj i gospodstvo. Eto tako ti je sad — sve pretvorno i lukavo koliko nas glava u Srbiji, pa sad živi, ako možeš, slatki brajane!
   — Valja se sklanjati!
   — Šta sklanjati — na megdan, ako si Srbin, — oko u oko! Da pitamo tog sokola Vučića: gde nauči te knjige varalijske? Diž'te s', braćo, da ujmimo porezu! Porez osta, gospodara nesta. Cerić, jame, kvrge i točkovi, to bi plata za usluge u grešnome delu. Digoše ih s babova ognjišta, rasteraše silom u tuđinu, da se skitaju i da glad gladuju. Pa sad, Mile, kad im dogorelo, kad pođoše da povrate što im je oteto, sad su eto buntovnici, zločinci. Zar ti držiš da su nevaljali ljudi, te nesrećne katane? To su osvetnici, to su mučenici, moj dragi Mile, a ne ja i ti!
   Naš komšija Nenad beše veoma srčan čovek, jako na glasu sa svoga srca i svoje pravde.
   Ne znađaše vam on za hatar i za sebičnost. Voljaše i svaditi se, a ne propustiti krivdu, a Bože sačuvaj da bi prevario seljaka ili koga mu drago, pa ma za tezgom gladan sedeo. Jedanput, ne znam ko ono beše kmet, pa poče rasipati opštinsku šumu svojim rođacima, surodicama. Gde god se dva tri sastadoše sve o tome, jedan — te mi ćemo s njim ovako, drugi — te mi ćemo s njime onako, a kad bi na zboru, sve ti nikom poniklo. „A što vam se, braćo, jezik zavezao?" povika Nenad, pa iskresa u oči kmetu i narodu, jedne ne ostavi. Narod za njim graknu i onaj nekmet nije podne dočekao — raskmetiše ga! Takvi valja da ste, deco moja; budite junaci na zboru, na javnome mestu, a na selu će ih svagda dosta biti.
   Nenad, Mile i još desetak poštenih majstora i trgovaca digoše se, te odoše preko mosta tamo u logor, da mole za siromaha čiču, da kažu da je nevin kao dete, da nikome nikad ne natruni, da je dobar i pošten. Ja vas zatvorih ovde u sobi, pa odoh u sobicu; tamo kleknuh i moljah se Bogu, da im bude na pomoći, da izbavi čiču, da raspe bezdušnike i prislušnike i svakoga koji o zlu misli.
   Kad stigoše u logor, dugo su čekali, dok ih izvedoše pred vojvodu. On seđaše pred šatorom i pušaše, a oko njega — neću da pominjem imena one naše nebraće. Oni, nepomenici, većinom su danas pod zemljom, a mišljahu, kukavide, nikad kraja njihovoj sili i podvali. Čuvajte se dobro, deco, da za vama ne ropće svet, da vam se grobova s gnušanjem ne klone. Njihovi grobovi obrasli i travom i trnjem, niko da ih danas pobusa. A ovo što ih je živih, sami se sebe stide, klone se sveta ka' ljiljaci svetlosti. Prezrenje i mrak, to je plata takim bezdelnicima.
   Vojvoda dugo seđaše i ćutaše, dimove puštaše čas ređe, a čas kao oblak brzo jedan za drugvm. Podavio noge na pirotskom ćilimu, pa mrko pogledaše to na lulu pljosnanatu, to u oštre šiljkove svojih jemenija. Doneše, te pred njima ispi kafu maksuziju iz šarena fildžana u srebrnu zarfu. Oko šatora samrtna tišina, svakom se jezik zavezao, kao da nigde govoriti ni znao nije. Samo se tamo poizdalje čujaše rzanje hatova, što ih seizi timarahu.
   I Bog zna koliko bi se još tako ćutalo da se komšija Nenad ne osmeli te reče:
   — Gospodaru!
   Ali on ni bele, samo ga oštro pogleda, rekao bi, preseći ga htede.
   — Mi smo do tebe došli, ako si nas voljan primiti, gospodaru! reče Nenad, pa poče kao davati znak ostalima da se uklone.
   — Kod mene su, braćo, svakom vrata otvorena, poče vojvoda tako laskavo i blago, da se nije i nasmehnuo, vi biste rekli, e se neko zaslonio za njegova pleća, pa besedi.
   — Mi smo to i čuli, gospodaru, pa zato i dođosmo da te vidimo, i da te molimo.
   — A kakva vam je nevolja, braćo?
   — Velika nevolja, gospodaru, velika! povikaše svi u glas.
   — Grđa biti ne može, nastaviće Ienad, pošto se ostali stišaše. Ako ovako i dalje potera, gospodaru, onda bolje ugarak u čaršiju, a čeljad u planinu. Grehota je s krivog da pravedni strada. S božje strane molimo te, da ne slušaš svaku i svakoga. Bog nas dao svakojakih, kukolja vazda među pšenicom, ali mu ne daj da ovlada — ta korov je korov! Eto i naš kukavac čiča Ostoja...
   — Ne govori o njemu dok te nisam ćutanju naučio!
   — Ali, gospodaru!
   — Stari je to lis, jedva mi je i pao u gvožđa. Ali, namestiću ugursuzinu, nesavitljiva pleća; dosta se je, pas, rebrio po ovom đavoljem gnezdu...
   — Ne, ne tako, gospodaru, poče Nenad malo vatrenije, Šabac nije nigde bio gnezdo đavolje, a opet ti velimo evo svi u glas: čiča Ostoja nije kriv! Koliko smo ti, gospodaru, svi mi sagrešili, toliko i on. Il' njega otpusti, il' i nas poveži: pa što bude njemu, nek' bude i nama. Ali, on da gine i trune, a mi da živimo i skrštenih ruku da gledamo, to bi, gospodaru, bila i grehota i sramota. Mi te i opet lepo molimo, oslobodi čiča Ostoju.
   — O njemu više ni jedne, još mu nisam ni sudio! reče vojvoda, pa ućuta, pogled spusti preda se i poče puštati sve češće i češće dimove. Donja bi mu usna čas po zadrhtala, a čelo bi se sve jače i jače nabiralo.
   — A zar njemu treba suda, gospodaru? govoraše Nenad. Zar ga nisi video da je živ umro? Ostario, oslabio; nema ga koža, kost. Pa ovaj strah! Pusti bar da mirno oči sklopi, i da mu ona jadna starica sveću pridrži. Evo nas sviju...
   — Svi za nj dobri stojimo! povikaše svi u glas.
   — Ha, ha, ha! smejaše se mučki vojvoda, još da vas je dva put toliko, pa vam ga ne bih dao na veru. Znam ja dobro vas Mačvane: dvoriće i proteraće sedam gospodara do podne, a sedam od podne. Ne bih dao jednog Gružanina za svu vašu Mačvu i Pocerinu.
   — He, he! jetko se nasmehnu čičica Nenad, pogleda u društvo, pa u vojvodu. Lako ti je, gospodaru, zbijat' šalu s nama nevoljnima. Da ja sedim pred tobom, a ti da stojiš preda mnom, Boga mi te ne bih tako vređao, gospodaru. Ali šta mu znaš; dana ti je vlast, a imaš i sile, možeš raditi kako ti srce govori. Samo ne zaboravljaj da smo braća tvoja, da smo jedna krv. Tako mi Boga, ne bismo 'vako ni vezira molili, a mi eto u tebe, našega brata, tražimo da nam pustiš onog starog iznemoglog patnika. Znaš li, gospodaru, da je i on u svoje mlado doba krajinio tamo oko nesrećne Drine, pa sad da ga svoja braća vezuju i biju. Ako je već do toga došlo, onda ili da ginemo svi, ili da se turčimo.
   — Šta veliš? ciknu vojvoda.
   — Velim da nije lepo kako si započeo. Sapeo si čoveka ni kriva ni dužna. Je li to pravda, je li to zakon? Jesmo li mi Turci, ili smo Srbi; jesmo li stoka, ili smo ljudi? Jesu li ovo ocevi, ili su bećari i beskućnici? Nemoj tako, vojvodo, nemoj tako, krv naše dece tužiće te pred Bogom; Bog je kad-kad i pospor, ali dostižan. Stići će te njegova nazna, kad joj se najmanje uznadaš. Ako nam čiču ne pustiš, proklet da si i od nas i od naše...
   To mu beše poslednja, jer u taj mah dokopaše ga vojvodini samsari, osuše na njega kundake i ceriće. Jaukn'o je, siromah, dva tri puta, a zatim mu iznemognu glas. Mile i ostali ukloniše se u onaj mah od onih nasilnika. Kad je hteo zakloniti jadnoga Nenada, otisnu ga neka vojničina kundakom u rebra tako, da se odmah obnesvešćen stropoštao na travu. Kad je posle nekoliko trenutaka k sebi došao, osetio je užasan bol od krvničkoga udarca, a kad je pogledao unaokolo, nije opazio blizu sebe nikoga. Drugovi se razbegli, vojvoda ulegao u šator, a Nenad je možda u taj mah negde krčao, stenjao i Bogu dušu davao pod udarcima, koji bi bili suvišni i za najjače lavove, a kamo li za jadnoga i slaboga — čoveka.

VI.

   Otac vam je, draga deco moja, jedva domilio kući. Čim je došao, pao je na dušek, a bejaše pobledeo kao žuti limun. Hladan ga znoj probijaše po čelu, a ugašenim očima tražaše čas mene, čas vas. Videh, žalosnica, da mu dobro nije, pa ciknuh koliko me grlo nošaše. Nagoh se na nj, a on mi uze ruku i ućutkavaše me; oči mu se navodnile suzama.
   — Kuku Mile, brate slatki, šta ti je? počeh ga pitati, a on mi pokaza levu stranu ispod pazuha. Raskopčam ga i uklonim košulju. Jaoj meni, šta videh! — grdne modrice po vitim rebrima. — A koji te dušman udari, udarila ga sablja po srcu? — On samo zaiska hladan oblog, pa zaćuta kao sinji kamen. Tu noć ne prespavah sa sestrom, neprestano menjasmo oblog za oblogom. Kad bejaše tako pred zoru, uhvati ga san. Sestra se diže i sede na moje mesto, ja odoh te prilegoh malo. Kako bejah umorna, san me zavara. Spavam, a snevam: Učini mi se, kao da se sruši jedna strana od kutnjega zida. Poplašena skočim i protrem oči, pogledam na onu stranu, al' zid stajaše zdrav i čitav isto kao pre. Neće biti dobro, pomislih u sebi, a hladna mi se guja savi oko srca. Suza suzu sustizaše. Vas dvoje se beste probudili. Ja odoh da vam spremim doručak.
   Još ne beše dobro ni oslavio dan kad čuh jaku lupu na našem kapidžiku. Sestra iskoči napolje, al' meni se noge skratile, pa ni kročiti. Nikakvo dobro ne slutih. Sestra odbravi, a zlo te u kuću: desetak momaka naoružanih do grla, a međ njima i naš komšija Perko, sa šišanom u ruci i nekakvom jatagančinom za pojasom. Kad ga videh, planuh od gnjeva i jeda, pa stadoh na kućevni prag.
   — Kako imaš obraza, nečoveče, da mi na prag stupiš? povikah na Perka, a on, kol'ko beše opak i nevaljao, opet ušukutri, pa okrste glavu da me ne gleda.
   — Je li gazda Mile kod kuće? povikaše momci.
   — A šta ćete s njim? Nema s vama nikaka računa; viknem im ja.
   — Ali ima gospodar. Nek' izađe amo napolje.
   — On je bolestan.
   — Bolan ili zdrav, mora gospodaru, povikaše, pa u taj mah me dvojica odgurnuše te posrnuh i jedva se održah na nogama.
   Izvedoše vam oca onako bolna, bosa, gologlava. Sestra ciknu, a ja u kuknjavu. Ona dokopa fes, a ja obuću, te za njim. On, žalosnik, jedva koračaše, jedan ga vođaše, a drugi, jaoj! čas pa bi ga gurnuo.
   Ne znam kako se sestra prikuči te mu glavu pokri, a ja pustih obuću na put, pa što igda mogoh potrčim za njima. Perko, krvnik, šapnu dve tri jednome do njega, a taj ti se okrete te na nas povika: Natrag, žene, kuda ste potegle; vas gospodar ne zove! — To rekav, otisne me nazad i ja padoh na čagljevit put. Smrče mi se u onaj mah, i da imadoh noža, bih ga, nečoveka, posred srca. Pogledah na sve strane i zapomagah; ali svet se od zla uklonio, nigde nikoga.
   Jedva domilim kući. Vas oboje zastanem pred kućom, plačete i vičete: otac, mati! Bili ste i gladni i neobučeni. U onaj mah vas i ne pogledah, sedoh na prag i zakukah. Vi se iskupiste oko mene. Seđasmo i kukasmo kao sirote, nigde nikoga da nas uteši, da nas razgovori. Svet se prestravio, pa na čaršiji niko ni da se pomoli. Naposletku stegnem srce, obučem vas i nahranim, pa sobom povedoh pravo u logor. Ti, Stamenka, bila si još veoma nejačka, pa si jedva koračala; više sam te za sobom vukla, nego što si nožicama hodila. Baš kod džamije na bairu zastanem sestru gde sedi na kamenu, razbarušenu, pocepana fistana, a svu okaljanu prašinom sa ulice. Glavu beše naslonila na lakat, mahaše glavom i promuklim glasom kukaše i naricaše. Odem i sednem pored nje, namestim joj kosu i stresem prah sa haljina. Ćutah i ćutah, pa onda muklo zakukah:
   — Crna Vido, šta si dočekala, dušmani ti kuću raskućiše, kam im u srce! Upropastiše tebe i decu, propast ih snašla! Što ću i kako ću tužna, jad ih pomorio! Kako li ću decu očuvati, ne imali ih! Kako li ću tugu proboleti, bol im u srcde! Kako li ću od sad gorko živeti, gorska im u dom ulegla!
   I još bih onde sedela i kukala, da od nekuda ne iskrsnu Ciganka Fata. Ta Turkinja često mi pomagaše subotom; kad nas opazi, priđe, pa od čuda ćuti, ne trepće. Sad se, deco, pogrbila od starosti, a onda je bila puna i jaka kao planina: onaj veliki orman s dolapom u kuhinji sama je uklanjala, sama nameštala, kad god se pralo i krečilo, a iz bunara izvlačila bi po toliko vedara, ne odmarajući se. Zato je i danas svagda rado dočekujem rakijom, kafom, a ako je vreme ručku — ručkom. I vi, deco, nemojte je nikada odbiti sa našega praga, kad i ja već budem tamo kod oca.. Gadno je to: biti nezahvalan.
   — A što ste se tu osamile, lepe moje hanume? Što li kukate? A gde ti je gazda? A deca? — Ja joj ispričam moju crnu tugu, a njoj, deco, grunuše suze na oči. Hodža viknu sa munareta, a ona u taj mah ode u jednu tursku kuću i iznese krčag sa studenom vodom, te se napismo. To je bilo sve što smo toga dana uzeli u usta. Posle nas ne hte ostaviti za celo vreme one moje velike nesreće. Bog neka joj se oduži, kad bude na onome svetu!
   Više sam se puta kanila sa sestrom u logor, ali nas ni blizu ne hteše pustiti. Molila sam, zaklinjala, plakala, ali sve to beše uzalud, ne pomože ništa. Nikoga ne puštahu u polje. I ja, i Nenadovica, i čiča Ostojina baba, i mnogo drugih žena sve iz poboljih kuća, seđasmo tamo na bajiru i plakasmo, ali nam se niko ne smilova. Oni, koji bi imali milosrđa, ne smedoše nas ni pogledati, svak' se sklanjaše, da ga ne snađu isti taki jadi.
   Poče na zemlju padati mrak. Kroz povedrinu provirivaše tamo amo po gdekoja zvezdica. Sa istoka pun mesec osvetljavaše nas blede i izmoždene. Kao slike od kamena seđasmo sve do zore na bajiru, i kao u gadne sablasti kakva strašna sna, gledasmo tamo u bele šatore i one paklene vatre stražarske, što se viđahu na gradskome polju.

VII.

   Sutradan, u najvećoj tišini, sahraniše našega čestitoga komšiju Nenada. Beše, jadnik, pokriven platnom od glave do pete, te mu ne mogosmo videti izgrđeno lice. I danas kunem bezbožne ruke, koje se mogoše ogrešiti o njegovu svetu dušu. Grob je njegov tužba, koju svaki dan čita plavo nebo. Onaj što mu se molimo, neka bude milostiv sudija krvnikom i bezdelnikom.
   A otac vaš, draga moja deco? I on je sutra-dan već bio pod našim krovom. Kako mu onda siromahu prostreh postelju, više je ne namestih, dok ga mrtva ne izneše u večno smirište, tamo u donje-šorsko groblje, gde nema laži i opadanja, gde je i najžešći Vučićevac miran kao pitomo jagnješce. I ne znam što se ovaj svet tako silno diže jedan na drugoga? Zar nećemo naposletku svi u jednu njivu božju, u državu mira i istine? Kažem vam, deco moja, klonite se zavade i kavge! To je zla i opaka rednja, zaraznija i od one kuge. Rednja besni i prebesni, deco, ama razdor prelazi s kolena na koleno, obilazeći često nevaljale krivce, a tamaneći dobre i nevine duše. Haj, haj, kada taj pakleni rod ne bi sazrevao na suncu naše lepe pitome zemljice!
  I staroga čiča Ostoju, prestravljenoga i zlostavljenoga, otpustiše kući. I on je, deco, naskoro bio među blaženima. Sveti mučenik izgledaše kao senka na samrtnom stolu. Do poslednjeg časa skakaše sa postelje, begaše od prozora i svetlosti, zabravljivaše vrata, vikaše i moljaše, da ga zaklone od zlikovaca, što pružahu ruke da ga vode krvniku na mučenje. Čas po bi se zagledao u gredu od slemena, ukočio utrnule zenice i ne mičući očnim kapcima, skočio i viknuo: — Evo ih, bež'te da vas ne okrzne jatagan, da vas đulad ne raznese kao ptičiju! — U tom je strahu i ispustio svoju bezazlenu dušu i otišao Bogu na istinu.
   Napuni se Šabac udovica. Narod se ućuta; kuće, donde širom, pritvoriše se. Svak' se snebivaše u svojemu kutu, i moljaše Boga, da ga ne okači kakvo iznenadno zlo. Kako onda iščezoše sastanci i sela, još ni danas, deco, ne povratiše se. Sumnja i neverica ulegla u svet, i Bog jedan znade da li će joj kad god biti kraja, da li će se ikad otkraviti naša ohladnela srca?
   Da vam još pričam kako Vučić smače Bogićevića, kako se hajka dignu na katane, te ih do jednoga satrše u šumama kameničkim? O tom', deco, već i knjige pišu, šta pamtim ja, ženska glava, koju eto salomio dert, izmoždio nesavladljiv bol. Čitajte ih, ili ne! — ne čitajte zlokobne knjige, ne kužite se našim strašnim, nevaljalim dobom. Neka s nama u grob legne i našeg doba kob, i nikada joj noga ne stulila u ovaj sveti kraj! Da Bog sahrani narod i gospodara od metežnika, koje zaslepljuje sujeta i strast; neka bi se utulio oganj osvete, progonstva; svagda među narodom, kao braćom rođenim, cvetao najmirieniji cvet sloge, dogovora. Neka bi nas jedno drugom priljubila uzla ljubavi i vere, uzla, koju ni sablja seče, ni oganj pali, ni zluradioci kidaju. U takoj zajednici svagda je i predragi Bog, koji neka bi sad i vazda bio i ostao zakrilnik naše lepe zemlje, pa i vaš, moja draga preljubazna deco, te živeli na dugo u dobru, pa se svoje stare majke sećali, i svoga čestitoga oca, Bog da mu dušu prosti!

Napomene[uredi]

  • Ova pripivetka je objavljena u listu Srbadija 1876, br. 1-7, i zbirci Pripovetke II, Pančevo, 1879.

Izvori[uredi]

  • Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga četvrta, strana 9-53. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 125 godina.