Bog da go jubije kapetan Stefan,
Kapetan Stefan, aj, Popadijanec!
Ispadnal mi Stefan baš aramija,
Crna komita, bre, baš aramija!
Gornite planini, gornite sela,
Gornite sela, sela marijovski,
Devetnaj’se sela, kaza prilepska,
Kaza prilepska, bitoljska naija!
Bog da jubije Stefova nevesta,
Stefova nevesta, kaleš-Katarina!
Što mu ja prati jedna bela kniga,
Kniga pratila: „Mnogo zdravo-živo,
„Mnogo zdravo-živo na kapetan Stefan!
„Kak’ znaješ, Stefo, doma da si pojdeš,
„Kako da znaješ, doma da si dojdeš!
„Jaz da ti kažam tvojite asami,
„Tvoji asami — devetnaj’se mina!”
Bog da ja jubije Stefova majka,
Stefovata majka, rusa Marija!
Aber pratila na kapetan Stefan:
„Kako da znaješ, doma da si dojdeš,
„Doma da si dojdeš ovaja godina!
„Alav da ti je moje belo mleko,
„Što sum te dojila do tri godini!
„Do devet meseci sum te nosila,
„Vreme tri godini sum te dojila;
„Ni leb sum jala, ni voda sum pila,
„Ni sum sednala, ni sum se naspala,
„Nitu zaigrala, nit zapejala, —
„Dur da t’ napravam na junački nozi,
„Dur da se storiš, kapetan da odiš!”
