Kaluđer i hajduk/IV
IV
Veliki vlastelin Vitomir Gvozdenović imao je svoj dvor kod Pločnika u Toplici, nedaleko od Bele Crkve. Vlastelinstvo se njegovo pružalo od Toplice na sever k Jankovoj Klisuri i dalje uz Toplicu ka Kopaoniku, i bilo je veliko. Imao je mnogo vlasteličića pod sobom, i stari su mu bili stegonoše u župi Toplici.
Dvor mu je bio prilično lep i prostran. Na ulasku je bila kula, od koje su na dve strane polazili zidovi, te su opkoljavali prilično veliki kvadratni prostor, kao gradac. Taj je gradac bio opkoljen dubokim rovovima, u kojima je zimi bilo i vode. Ulazak je u gradac bio kraj kule i imao je most koji se mogao dizati. Kula je bila smestište za riznicu i oružje. U njoj je Gvozdenović držao svoju vojnu spremu, mnogo žita za slučaj opsade, slanine, suhoga mesa i drugih stvari, kojima su trebali hladovina i debeli zidovi. Navrh kule bile su strelnice, ali u okolo sofe s uzglavnicima, koje su se mogle za čas lepo namestiti prostirkama i ukrasima, koji su u ormanima spremni stajali. Ako bi vlastelin Gvozdenović imao gostiju, taj se vrhovni boj kule pretvarao u dvoranu bogato nameštenu, na kojoj su gosti sedeli časteći se i pripijajući, a uživajući u pogledu koji se na prozore otvarao čas na jednu, čas na drugu stranu.
Na sredini zatvorenog gradskog dvorišta stajao je običan, svakidašnji stan vlastelinov, čardak. To je bila prostrana zgrada. Donji boj je bio zidan kamenom i ciglom. U njemu su takođe bile ostave, podrumi za vino, konjušnica za najodabranije konje, kuhinja i prostori za mlađe. Na gornjem boju bio je svakidašnji stan vlastelinov i familije njegove. Prozori su bili ispunjeni tankim providnim platnom, a na sredini je, među sobama s jedne i s druge strane, bila prostrana dvorana s velikim stolovima i sofama unaokolo, gde su gosti boravili i sedeli. Osim toga glavnog boravišta vlastelina i njegove porodice, u dvorištu su se nalazile još tri manje tako sagrađene kuće, u kojima je spremano noćište i boravak gostima vlastelinovim ili ljudima raznoga čina i reda, koji bi Gvozdenoviću dolazili posetom, ili iz prijateljstva, pa bi hteli ili morali zanoćiti. I konjušnica se nalazila još jedna na strani, a bila je, omanja, i pod svakom tom gostinskom kućom. Konj je bio kao oružje, i običaj je bio da se ne odmiče daleko od svoga gospodara. Ukraj kule, s istočne strane, oslanjajući se uza gradski zid, bila je malena vlasteoska crkvica Svetog Tome, krsnog imena Gvozdenovićevog. Nešto je zgrada, za poslugu i za stran svet, bilo i izvan gradića. Prazan prostor u gradiću bio je zasađen odabranim voćem, orasima, kruškama, jabukama, šljivama, trešnjama i dunjama. Hlad njihov i zelena trava ispod njih zamenjivali su salone u letnje doba. Na lepom sunčanom mestu nalazio se i ružičnjak, familijarni dvorski vrt s raznim cvećem. Na zgodnom mestu ispred gradića bilo je potecište, mesto za trke i ostale junačke igre, na kome su se muškarci iz vlastelinove i iz ostalih kuća po vas dan igrali i zabavljali.
Niže dvora, u selu Pločniku, imao je manju svoju kuću vlasteličić Janko Pletikosić, koji je stalno živeo nedaleko odatle, u selu Točanima, s druge strane Toplice. Pletikosić je bio mlađi komandanat jedne čete Gvozdenovićeve u vreme rata. Osim vojničke službe pod komandom Gvozdenovića, on je još za neke rabote bio dužan pomagati svome velikom vlastelinu, za one naročito koje su bile hitne prirode, kao što je žetva, kosidba, kupljenje sena i branje vinograda. Inače je od svojih ljudi Pletikosić imao onu uslugu koju je imao i veliki vlastelin po običajima onoga kraja za vlastelu i za njihove merophe. Otroci ili robovi, koliko ih je bilo, bili su isključna svojina njihovih gospodara, onako isto kao domaća životinja, volovi, krave ili ovce.
Nije laka stvar upravljati tako velikom kućom kao što je bila kuća vlastelina Vitomira Gvozdenovića.
Gvozdenović se kao domaćin o mnogome sobom starao. Na njemu je bilo svekoliko naređivanje o obradi njiva, vinograda, voćnjaka i vrtova. On je imao da se postara da su puni i ambari i podrumi, da u riznici ima blaga i da je nabavljeno sve što domu treba sa strane. Na njemu je bilo da odredi meropaškim kućama svojih sela koje će kad dvoru nositi drva, koje će luč, koje će poći da ponesu iz trga iz Bele Crkve, iz Prokuplja, ili iz Niša što bi on za kuću nabavio. Na njemu je bilo da odredi između svojih otroka (robova) koji će vršiti dvorbu u vlasteoskoj kući i u dvorištu, pod glavnim zapovestima njegove žene, gospođe Krune. Na Gvozdenoviću je bilo da svekoliko to osoblje, a bilo ga je ne malo, osobito ako je u dvoru bilo gostiju, drži u redu i u poslušnosti svojom gvozdenom rukom. Na njemu je, na posletku, bilo glavno staranje o bojnim i o ostalim konjima i o ergelama, kojih je imao nekoliko u svome prostranom vlastelinstvu.
Vođenje doma, sdužnostima gostoljublja i rasporedom poslova u samoj kući, bilo je na njegovoj ženi, gospođi vladici, kako se u ono vreme zvala vlastelinka. Gospođa Kruna Gvozdenovićka, kako ćemo mi da je zovemo po današnjem našem načinu, imala je po ceo dan pune ruke posla, u mlađe doba oko kuće i oko dece, a u starije, kad su se deca već podigla, oko kuće tim većma što je i kuća, svojim ugledom, rasla i odmicala.
Od zimnjih dana, kada se valjalo brinuti za ugalj u mangalima (arulama) i za drva na ognjištima, pa do kraja jeseni nisu prestajali gospođini redovni poslovi. Ako veje sneg s Jastrepca ili s Kopaonika studenih zimskih jutara, valjalo se gospođi postarati da svuda po ognjištima gore drva, da su po sobama u dvoru rano izneseni mangali, da su naložene peći, gde je peći bilo. U ono vreme i sama su gospoda živela grublje i prostije nego danas i manje su osetljiva bila za klimatske promene. Momci su trčali da svako jutro po redu obave sve što treba, makar kakvo vreme osvanulo. Od zime su se ljudi više branili kožuhom i toplim odelom nego pećima i vatrom. Ložila se vatra, da se ljudi mogu ogrejati, pa da opet posle zebu. U dve tri sobe u dvoru ozidane su velike peći od gline s lončićima za vrlo veliku zimu, za bolesnike i za malu decu.
Čim bi nastalo proleće, na gospođi Kruni bi bilo da sve očisti i u red dovede. To se radilo redovno s početkom časnog posta. Na čisti ponedeonik se vršilo čišćenje kuhinje, sudova i kuće, od mrsa. Za tim je sledovalo i ostalo, eda bi se od svuda očistili i pouklanjali tragovi zimnjega blata i nečisti.
Kad bi nastalo vreme sejanju, i opet je imalo dosta što je padalo na gospođu Krunu. Njeno je bilo povrće i cveće, i na njoj je bilo da izda sve naredbe o vrtu kako u dvorištu u gradiću i kod kule, tako i na drugim mestima gde su sejani kupus, krastavci, dinje i lubenice, rotkve i ostalo. Na gospođi Kruni je bilo spremanje o uljarima i pčelama. Na zgodnim mestima, pokraj cvetnih livada i zelenih pašnjaka, pored lipika u gori, među voćem i njivama, Gvozdenović je imao naročite uljarske meropaške kuće, koje su bile naročito oproštene od svake druge rabote, da bi potpuno vršile jedinu svoju dužnost da neguju pčele i da se brinu oproizvodnji meda i voska. Med je u ono vreme zastupao današnji šećer, koji je onda bio vrlo skup i redak, ali i slađi nego danas Otuda ono u narodnoj pesmi „Slađi je šećer od meda!" Gospodskoj, gostoljubivoj kući, kao što je bila Gvozdenovićeva, meda je mnogo trebalo. Isto tako i voska, jer su voštane sveće upotrebljavane u gospodskim kućama i u crkvama. Osim toga vosak se izvozio kao skupa trgovačka roba za inostranstvo. Naročitim robinjama bila je dužnost da se brinu o vosku i o svećama potrebnim za kuću i za baštinsku crkvu pokraj kule.
Kad bi u leto počelo stizati voće, na gospođi Kruni je bilo da naredi da se voće bere i pribira, suši, ili u medu kuva i ostavlja u naročitim loncima i ćupovima. Taj se posao produžavao preko celoga leta, do pozne jeseni. Red se počinjao trešnjama, višnjama i jagodama, da se završi žutim, mirisavim dunjama i šljivama. Ove su se poslednje na više načina obrađivale. Pa kruške i drugo voće koje se metalo u burićima u turšiju, ili od kojega se pekmez kuvao i ostavljao za zimu, završavali su ovaj red.
Osim ovoga velika je vrsta teških poslova vezana bila s mlekarnikom, sa sirom i maslom, koje su vlasi donosili s planine. Tu je išla briga o domaćoj muži stoke i o mleku koje se razlivalo u karlice i s kojega se kupio i solio domaći skorup, ili koje se kiselilo. Odatle su se crple mnoge poslastice onovremenog vlastelinskog stola.
Pa svakidašnja hrana svekolikoga toga sveta raznoga reda, koji je u dvoru živeo ili slušao! Staranje svakoga jutra za brašno, za hleb, za meso, ako je mrs; posebno staranje za vlastelinski i za seljački sto u dvoru. Svako jutro je valjalo narediti šta će se spremati za oba stola, eda bi se nahranila i gospoda i mnogobrojna posluga njihova. Sve je to bilo takođe na gospođi Kruni i na njenom ženskom osoblju, koje je ona, za svoju službu naročito odbirala iz meropaških i iz otročkih kuća. Oni otroci koji su umešni bili i koji su se domaćoj službi svikli kako treba, ostajali bi u dvoru do svoje smrti ili do svojega oslobođenja, koje se vršilo o velikim praznicima ili prilikom velikih porodičnih veselja u vlasteoskoj kući, kao što je udaja kćeri, ženidba sinova, rođenje dece ili unučadi.
Naročitu su brigu u dvoru donosili svi praznici. Tom prilikom bi služila domaća baštinska crkva, i kuća bi bila puna gostiju iz daljih krajeva vlastelinstva. A proslava krsnog imena domaćinovog, Svetoga Tome, obavljala bi se svake godine s velikom svečanošću i gozbom. Vlastelin bi na taj dan oblačio svoje svečano vlasteosko ruho, pasao sablju i zlatni pojas i ogrtao se bogatom hazdijom. Njegova žena, gospođa Kruna, i deca njihova, oblačili bi se svi u svoje najlepše i najsvečanije ruho. S takvom se svečanošću išlo u baštinsku crkvu, na kojoj bi toga dana često služio episkop toplički iz Bele Crkve.
Veliki vlastelin Vitomir Gvozdenović brojao se među najznatnije i najviđenije ljude u ondašnjoj Srbiji. U vreme o kome govorimo — 1451 — mogao je imati blizu pedeset godina. Najstariji mu je sin Kojadin bio preturio dvadeset godina. Mlađa mu ćerka Milja primicala se svojoj dvadesetoj godini, i bila je u napun veka za udaju. Još je bilo u Gvozdenovića dva sina i jedna devojčica od pet godina. Sam Gvozdenović bio je vrlo krepak čovek, u najboljem zdravlju. On je držao mnogo na ono što se o njemu misli u narodu, i starao se, svima sredstvima, da izazove što bolje ocene. Kao veliki starešina vojnički, on je bio oštar u iziskivanju vojničkih dužnosti, ali je umeo da tome da oblik blag i snishodljiv. Držeći u svojoj ruci sva duševna raspoloženja, i zadovoljstvo i ljutinu, on je pokazivao od svega samo onoliko koliko je nalazio da treba da pokaže, nikada onoliko koliko bi bilo u stvari. Isto to je bilo i spram seljaka i ostalih potčinjenih. Od njih je on tražio ono što njemu treba. Za ostalo nije se brinuo nimalo. Za male stvari nije nikada podizao viku, niti ih iziskivao baš do kraja. U njega nije bilo ni reči prekora za ljude iz njegova područja koji su pijančili ili lenjstvovali, ili u neredu držali svoju kuću, ako su samo odužili njemu njegovo, u koliko je on nalazio da to treba da se učini. Preko onoga što je on nalazio da se njega tiče, nije on dalje išao. Ništa nije mario ni kako ljudi među sobom žive, ni kako terete među sobom ras-poređuju. S toga sebičnost njegovu niko nije opažao, i opšte je mnjenje bilo da je vlastelin Gvozdenović vrlo dobar čovek, blag za narod i milostiv. U crkvu je išao o praznicima kad i narod. Onda bi oblačio svoju svečanu vlasteosku haljinu, kao popovsku, do članaka, i opasivao svoj zlatni vlasteoski pojas i ogrtao se „kolastom azdijom", okruglim skupocenim ogrtačem, i pasao svoj mač. Inače se za crkvu nije nimalo interesovao. Njegova žena, vladika Kruna, uvek bi ga pratila u crkvu, oblačeći takođe svoju svečanu anteriju i mećući na se svoj zlatom iskićeni zubun i svoj nakit. Ali je ona više polagala na crkveni red i na crkvene obrede. Ona je sa domaćim sveštenikom starala se kako o hrišćanskom vaspitanju svoje dece, tako i o potrebama baštinske crkve i o dužnostima spram drugih velikih crkava u Gvozdenovićevu vlastelinstvu. Ona bi Gvozdenoviću napominjala te dužnosti; bez nje bi on na njih lako i zaboravio, toliko je u srcu svome malo za njih mario.
U svemu pozitivan i kombinator, hladan i proračunjen, Gvozdenović je imao vrlo tamne poglede na tadašnju srpsku politiku. Kao i drugi trezveni ljudi onoga vremena, Gvozdenović je posle boja na Zlatici, 1443, posle Segedinskog Mira 1444, posle pogibije kralja Vladislava na Varni, 1444, i posle poraza Janka Sibinjanina na Kosovu, 1448, video da Srbija kao država živi na belom hlebu i da od nje nema ništa. Njemu se činilo da je sve vezano za život staroga despota Đurđa, i da će se sve skršiti kada despot oči sklopi, što je moglo biti svaki čas. S toga on naročito nije bio uz one, koji su još računali da se Srbi ipak mogu Turcima odupreti i koji su držali da se srpski poslovi mogu evropskom i zapadnjačkom pomoću isplesti iz tadašnje teške krize. Baš zato što je prema svojoj veri bio manje više ravnodušan, nije nimalo mario za zapadnjake, koji su mu njihovim bigotizmom i velikom odanošću k svojoj veri bili odvratni. On je hladno gledao u veliku budućnost Turskoga Carstva, očekivao je velika turska osvojenja, i divio se njihovom redu i njihovom životu, samo što je to činio više u sebi, čuvajući se dobro da to na vidik iznese. Pošto je u Drenopolju sam bio pri početku vlade novoga sultana Mehmeda II, imao je prilike da o novom sultanu sazna mnoge po Turke vrlo povoljne stvari, i on je potpunce delio mišljenje despota Đurđa, da nova vladavina u Turskoj ne obećava ništa dobro za jadnu, više od pola propalu Srbiju. Prema toj kobnoj slutnji koja je u njemu bila i prema njegovoj kombinatorskoj naravi, prema velikim interesima koje je on imao da brani, njegov se turkofilski optimizam iščauravao katkad i odviše povoljno prema Turcima, da ga je on sam morao kriti, dobro razumevajući da mu tada nije vreme. Sve se to u njemu prilikom poslednje misije još većma utvrdilo boravljenjem u Drenopolju i općenjem s vrhovnim turskim krugovima.
Kao glavni vlastelin u Toplici, Gvozdenović je imao da predvodi doček carice Mare u manastir Svete Bogorodice. Na čelu dočeka imao je biti toplički vladika Venedikt s mnoštvom sveštenika i kaluđera. Što se tiče naroda, nešto glas o tome dolasku, a nešto Gvozdenovićeve poruke i lepo vreme digle behu ceo Kopaonik i Toplicu ka Beloj Crkvi. Već od Pločnika put je sav bio zauzet narodom, a oko Nemanjinih crkava pekli su se jaganjci i igralo je kolo od ranoga jutra.
Kad objaviše da se visoki putnici primiču od Prokuplja, zazvoniše zvona i na manastiru Svete Bogorodice na ušću Kosaonice i na manastiru Sv. Nikole na ušću Banjske, u kom je bila episkopija. Narod je radosnim klicima susretao caricu i njene roditelje. Pred caričinom nosiljkom jahao je despot Đurađ, čovek visok, u dubokoj starosti, s dugačkom belom bradom i kosom, s kalpakom na glavi, ogrnut hazdijom, koja se oko njega na proletnjem vetru lepršala. Na despotu je bila dolama zlatom izvezena. 0 bedrima mu je visio mač o zlatnom pojasu. Oko njega su jahala dva turska bega, Ibrahim-beg i Hasan-beg, od visokih turskih familija. Za njima su u nosiljci nošene despotica Jerina i carica Mara. Za njima su išli dvanaest turskih činovnika, upućenih da otprate i smeste caricu Maru, sa dvadeset i više dvorkinja i momaka. Iza njih su išla vlastela velika i mala i despotovi činovnici.
Na mestu gde se put savijao od glavnog puta na levo za manastir Svete Bogorodice čekao je despota i caricu Maru toplički vladika Venedikt s krstom u ruci. Za njim je bilo mnogobrojno sveštenstvo, kaluđeri iz okolnih manastira i sveštenstvo iz okolnih crkava.
Kad despot sjaha da poljubi u ruku vladiku, despotica i carica Mara siđoše takođe svaka iz svoje nosiljke da se poklone sveštenim licima i da episkopa poljube u ruku. Kao vrhovni domaći vlastelin, Gvozdenović se nalazio u blizini.
Na ulasku u manastir Svete Bogorodice čekala je caricu igumanija Anastasija, sedinom ukrašena starica sa desetak kaluđerica u njihovom crnom ruhu s prevesima. Igumanija odvede despota, despoticu i caricu u crkvu, gde je vladika Venedikt čitao molitvu dobrodošlice i dao blagoslov visokim putnicima.
Carica Mara je bila ushićena, što je mogla slušati zvuk zvona i uživati u crkvenim paradama. Ona je klekla pred ikonom i u suzama se zahvaljivala Bogu što se smilovao da je vrati u domovinu čistu n neoskvrnjenu kao što je i otišla. Zavet, mnogo puta ponovljen u samoći drenopoljskog dvora, da će godine života, što bi pretekle kad se to ostvari, pokloniti Bogu i službi njegovoj, sad je na novo ponavljala u hramu svoje praroditeljke, Nemanjine Anastasije. Po tom se povukla na odmor u spremljene za nju ćelije, pošto njezin dvorac još nije bio potpuno spreman, i imali su da ga dovrše i nameste ljudi koje je sultan naročito za to poslao iz Drenopolja i koji su već bili tu.
Turske dostojanstvenike odveo je Gvozdenović u Belu Crkvu, pa ih je, posle odmora, pozvao u svoj dom, gde ih je naročito gostoprimstvo očekivalo.
Despot Đurađ i despotica Jerina odseli su u Beloj Crkvi.
Čim se despot odmorio, javiše mu dubrovačke poslanike, Ranjinu i Gundulića. U Dubrovniku se odmah čulo kakav je način uzeo novi sultan Mehmed prema despotu, i Općina se požurila da prva pozdravi tako sjajni povratak kćeri starome despotu. Poslanici su nosili poklone za caricu Maru, skupocene svile i kadife, i javili su se najpre despotu kao starome prijatelju da upitaju kakvim se načinom može izaći pred caricu. Despot ih je uputio na Gvozdenovića i na Ibrahim-bega. Kako je sultan, zbog carice Mare, i neke zemlje povratio despotu, Dubrovčani su mislili da nastaje velika ljubav među despotom i Visokom Portom i starali su se da se izveste mogu li računati na pomoć despotovu.
— Pravim prijateljima se govori iskreno, napomenu despot. Ja ne mogu misliti da će uticaj Srbije toliko porasti kod novog sultana i na Visokoj Porti. Javite knezu dubrovačkom, mome mnogo poštovanom prijatelju, da do novog pogoršanja sve ostaje kao što je. Ovo što se vidi spolja, nije nego gola varka.
— Ali za Boga, reče Ranjina, sultan je ipak veoma sjajno pokazao svoju naklonost prema vama. Sjajni način, kojim vam vraća vašu dragu ćerku, caricu Maru, ne može biti da ništa ne znači.
— Plemeniti prijatelju, odgovaraše despot, ne sumnjajte o ovome što govorim. Vreme će pokazati istinu mojih reči. Bez sumnje ne mislite da moje reči idu samo na to da me odbrane od usluge koju bih vam učinio. Budite uvereni, ja se od toga nimalo ne branim. Sve ću učiniti što vi želite, i milo će mi biti da vam pomognem u čem želite. Moje ocene se tiču opšte politike i skorašnje budućnosti.
Dubrovački delegati i despot nisu polazili u svome umovanju s iste tačke, pa se očevidno nisu razumevali. Njihovo prijateljstvo i njihove mnogobrojne veze nisu toga radi ništa pretrpele. Po tom su govorili o trgovačkim poslovima i o sitnicama u bliskim rudnicima u Novom Brdu i u Trepči, i o trgovačkim dubrovačkim kolonijama u Vučitrnu i u Prokuplju.
Posle toga pred despota su izašli neki ljudi iz Skoplja, koji su se onde bili desili. To su bili jedan kaluđer i neki tržgovci, koji su putovali dalje, pa su se onde zadržali čujući da će despot doći, da ga pričekaju.
Oni su uveravali despota, da znaju pouzdano kako su došle zapovesti od novog sultana, da se najveća pažnja obrati na red u vojsci i u vojničkoj službi; da svi moraju biti uvek spremni da se mogu krenuti čim bi zapovest došla i da se nikome nikakvo pravdanje neće primiti. Najtačnije se moraju vršiti sve zapovesti. Najoštrije kazne upotrebiće se bez pogovora i bez oklevanja protiv onih koji bi se uhvatili u neispravnosti ili u neposlušnosti. Naročito je naređivano upravnicima, da upotrebe sva sredstva, kako bi o tome izvestili što pre sve vojničke starešine i vojnike. Iste takve su oštre naredbe došle za čuvanje granice spram Srbije, za pažnju na putnike, na carine, itd.
Despot upita kaluđera kako su sad turske starešine naspram crkava i manastira, sveštenika i naroda.
— Ne mogu ti lako kazati, odgovori kaluđer; hoće da se pokažu trpljivi spram nas, ali im to rđavo ide od ruke, pošto to u stvari nisu. Krivo im je što često zvonimo, kao da to zavisi od nas. Krivo im je što često služimo. Nepovoljni su im hrišćanski praznici i skupovi.
— Pa čim pokazuju tu svoju zlu volju, upita despot.
— Rečima, psovkama, namrgođenošću, prekorima kad ko u njih kakva posla ima. Prebacuju svakome da ne umemo da izađemo iz crkve kad u nju uđemo i da oko obreda svoje vere suviše dangubimo.
— A što im je nepovoljna hrišćanska odanost svojoj svetoj veri, napomenu despot, kad su oni sami svojoj poganoj veri i zabludi tako fanatično odani?
— Na to oni ne pomišljaju. Jednako nas
kore, što žalimo za svojom vladavinom. U boju ste je izgubili, što je žalite, govore nam svaki dan. Našu veru svud služi sreća, govore nam dalje, jerbo je bolja od vaše. Što se ne ostavite vašega Ise, pa ne pođete jedanput za pravim prorokom Muhamedom i za jedinim Bogom? Vi jednako mislite na despota. Ali će despota sultan uskoro opet isterati, kao što ga je već jedanput bio isterao. I onda će Srbiju nanovo obratiti u pašaluke, kao što ju je onda bio obratio.
— Ali, bez sumnje, to niko ne veruje; narod sigurno drži svoju svetu veru nepokolebljivo, reći će despot, ali bez punog pouzdanja.
— Previsoko ti despotstvo, odgovori kaluđer, to ne možemo, na žalost, potvrditi do kraja. Sve su češći slučajevi da se ljudi odriču svoje praotačke vere i da primaju islam. Nedavno su, eto, to učinila dva vlastelina iz Tetova, da bi u turske državne vlasti imali veće poverenje. Osim toga nedavno nam neznano pogibe Cvetko Vidaković iz Kratova, dobar trgovac, veliki narodoljubac i prijatelj crkveni. Misli se u narodu da je izgubio život što se zauzimao za crkvu i za narod.
Despotu se namrači lice. Nije to prvi put tada čuo, ali mu se opet otiskoše dve suze niza staračke obraze. U tom uzbuđenju otpusti ljude iz Turske koji su s njim govorili.
— Da, govoraše on za se, to je neizbežna sudbina. Kad se izgubi država, ide s njom i narodna svest, i vera! O jadni narode srpski! Hoće li gde biti kraja tvome stradanju i tvojoj propasti? Nije, zar, Bog sudio da te s lica ove zemlje sa svim nestane? Gospodi pomiluj! Gospodi pomiluj!
Despotu po tom javiše upravnike dobara i rudnika iz Trepče i iz Novog Brda, kojima je ranije poručio da mu se jave, kad dođe radi dočeka carice Mare u Belu Crkvu, pošto nije daleko, i da ponesu novaca, koliko se zastalo.
Iz Novog Brda je došao upravnik rudnika i ceke (kovnice). Kad je ulazio k despotu, momak je za njim uneo dve džakuljice i ostavio ih pored despota.
Stari despot pogleda džakuljice i pružajući ruku upravniku, pitaše ga:
— Jesu li to dinari iz nove ceke, što su nam je nabavili Dubrovčani?
— Jesu, previsoko ti despotstvo. U jednoj su novi dinari, a u drugoj novi polutaci.
— Kako radi nova ceka?
— Mnogo bolje i brže nego stara, previsoko ti despotstvo. Ovde imate u svakoj džakuljici po 20 litara kovanoga novca.
Despot pokaza volju da vidi novac, i upravnik se požuri da mu odreši džakuljice. Despot zagrabi rukom najpre iz jedne pa onda iz druge džakuljice nov novac, koji se blistao, pa ga gledaše s tužnim zadovoljstvom. U glavi su mu se vrzle misli o nedalekoj smrti njegovoj i o smrti njegove države, i pomišljaše kako se, može biti, poslednji put sad naslađava ovim zadovoljstvom, prevrtanjem novoga novca u rukama.
Despot je, po tom, uputio upravniku mnoga pitanja o granici, o trgovačkim vezama sa Skopljem i s Prizrenom, o dubrovačkim trgovcima i o stanju naroda. Odgovori su bili da svuda ljude pritiska nespokojstvo, neizvesnost, i da to jako smeta svima poslovima. Svakome je bilo u glavi kako se sprema neka velika promena, i svaki je želeo da se ona što pre svrši, da više ne smeta. Granica je bila neprestano nemirna, i glavni izvor nespokojnih glasova dolazio je otuda, iz Turske. Tamo se otvoreno govorilo kako ovako dugo trajati ne može i kako sultan treba što pre da zauzme despotovu zemlju, pa da istera granicu na Dunavo. Pošto je sad nov sultan nastao, i pošto se o njemu govorilo da nije od običnih ljudi, svi su očekivali da će on ispuniti ta živa očekivanja.
Upravnika imanja i rudnika iz Trepče, despot pitaše o stanju kuća i imanja i o poslu u rudnicima, o broju radnika i o prodaji izrađene rude. Pošto je u Trepči sahranjena majka despotova, gospođa Mara, stari despot raspitivaše o njenom grobu i o službi koja se, po njegovoj naredbi, na grobu činila o danu smrti, o krsnom imenu i o velikim praznicima.
Po tom je despot, znalačkim okom, pregledao račune koje mu je upravnik podneo, naredivši da se novci polože činovniku kojega je za te stvari uza se vodio.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.
|