Kaldarija
| Kaldarija (A Caldaria) (1859) Pisac: Mor Jokai, prevodilac: Mita Rakić |
Jovanka, ljuba Filipa lepoga, kralja španjolskoga, beše strasna slikarka.
Govoraše se o siroti kraljici da je pometene svesti, pa joj stoga lekari preporučiše veštinu, kao najbolje sredstvo protiv rasejanosti. Ona izabra slikarstvo, i daleko dotera u njemu. Svako lice, koje je samo jedan put videla, mogaše tako verno naslikati, da bi ga svak mogao poznati.
Jednog dana pade nešto na um kralju Filipu da pregleda slike kraljice Jovanke, što ih je ona sama svojom rukom naslikala.
Jovanka još imađaše i titulu veličanstva, a njezin se čovek, kao potomak strane vladalačke porodice, zvaše samo: visost. Pa i na poveljama stajaše najpre ime kraljičino, pa tek ispod njega Filipove.
Kao što rekosmo, kralj Filip pregledaše crteže svoje ljube. Odmah na prvoj strani spazi jednu sasvim silno ispisanu, lepu sliku mušku, koja mu se, što dalje prevrtaše, na najveće čudo njegovo uvek pokazivaše, čas kao silepi junak, čas kao prosjak hadžija, pa onda kao ljubavnik. To lice mora da je vrlo zabavljalo fantaziju mlade gospođe, kad ga je tako često i u tako mnogim prilikama predstavila. Unaokolo beše samo nekoliko crtica, a na licu — tu se viđaše da mu je poklonjena sve do najmanjih sitnica najveća pažnja, najjače oduševljenje, i to beše dosta da se vidi da je srce ruci govorilo.
To ne beše slika kralja Filipa. Može biti kakav mladić, kakav zaljubljeni trubadur, ili kakav viteški junak, koga je kadgod mlada principkinja c bijućim srcem videla da je nalik na nju i da je pobedio, pa mu je tada dršćućom pykom venac pobede, zlatom izvezenu lentu, o vrat obesila, te joj od tada u spomenu živi — ili može biti još nešto manje, može biti samo ispisan idejal, kao što ga obično zanesene mlade gospe po vazduhu pišu, čovek, koga nije niko video, koji nije nikad živeo. Pa i to može biti.
Filip lepi ne bejaše pravi Španjolac, pa imađaše rđava svojstva i načela.
Samo jedno pitanje Dezi, načelniku inkvizicije, koji je to leventa što je nalik na ovaj lik; samo jedna zapovest stookim uhodama svetoga Hermandada (tako se zvala španjolska policija) — i za dva dana dobi odgovor na pitanje. Onaj leventa duguljasta, crnpurasta lica, čudno osmeškujućih se usana, velikih, crnih, pomrčinom od obrva natkriljenih očiju, nije niko drugi već Don Jajim Davilja — Marano!
Marano se zvahu u vreme inkvizicije oni mavarski junaci, koji istina behu primili hrišćansku veru, ali se na njih cymnjaše da se potajno klanjaju islamu. Malo pomalo potamaniše ih, ma da behu cvet andaluzijanskoga plemstva. Marano će na španjolskom jeziku toliko reći koliko i svinja.
Može biti da to ne bejaše baš Don Jajim Davilja, što onako ličaše na slike u kraljičinu albumu, ali se zna, da on bejaše najbogatiji plemić, a mi vrlo dobro znamo, da sudije inkvizicije imađahu običaj bratski podeliti imanje osuđenikovo.
U to doba življaše u Kastiliji nekakav slavan slikar, ne za to slavan, što bi tobože bio stvorio kakvu novu školu; ili što je radio veličanstvena dela, nego prosto za to, što mogaše za divno čudo brzo crtati i najnepraviliije i najčudnovatije znake u jednom trenutku pohvatati i na hartiju preneti. Pravo mu ime bejaše Luji Lucero, ali ga u Rimu prozvaše Fa Presto (radi brzo), pa mu to ime i osta.
Kad ču kralj Filip da je se našao živi oriđinal sviju onih slika, što ga onako mučahu, dozva k sebi Lucera.
— Majstore, govoraše mu, ima da snimiš nekoliko snimaka sa jednog živog lica; dva puna sahata stajaće ta glava pred tobom, na šta veliš,koliko bi je puta mogao snimiti za to vreme?
— Koliko zapoveda vaše veličanstvo.
— Nemoj laskati! Prve, to nije moja titula, a drugo, ne priliči jednom veštaku da mi je daje. Nego šta misliš, bi li mogao za dva sahata snimiti jedno lice deset puta? Za svaki snimak dobićeš 1000 reala.
— Ako mi vaše veličanstvo da za svaki snimak po 2000 reala, ondak ću to lice za dva sahata pedeset puta snimiti.
— Lepo, dobićeš toliko. Ali da te štogod ne zbuni kad oriđinal tvojih slika pokašto stane boju menjati, i kad mu crte za dva sahata nekoliko puta sasvim drukčiji izgled dobiju? Kad vidiš mesto običnog, svagdašnjeg lica novo i neobično?
— Ax, ta to bi bila sreća po me. Veštaci se raduju izvanrednim licima i žele ih. Ako me očekuje tako uživanje, to ću onda raditi komad po 1500 reala.
— Ćuti! Gospodari ne zakidaju ništa slugama od obećane nagrade. Sad idi ka sluzi, koji će te odmah odvesti na mesto, i pokazati šta ćeš da radiš.
Posle jednog sahata uklopiše u šake Luceru četkicu i hartiju, pa ga turiše na jedna pokrivena nosila. Nošahu ga od sebe do sebe, đa niz stepene, đa uz stepene, dok na posletku pe stadoše y jednoj dvorani, u kojoj se ni najmanje ne čujahu koraci njegova vođa, valjada što joj bejaše svod snizak ili što je puna ljudi, šta li je?
Otvoriše se vrata od nosiljke i rekoše mu da izađe.
Čim je ovom pogledao odmah je poznao gde je.
Zidovi široke, spiske dvorane behu svud unaokolo obloženi crnom čohom; niz stupove se spuštahu mrke vrpce i kićanke pegave, kao da su krvlju poprskane; u uglovima se viđahu svakojaki zavrtnjevi, gvozdene klešte, lažice; na dnu seđahu u stolovima nekaki sve y crno odeveni, glava im je pokrivena, lice im se ne vidi od čestoga vela. Jedna jedita svetliljka, što visaše na sred svoda, osvetljavaše svu dvoranu, a goreće makovo ulje davaše blede—žutu svetlost.
To je dvorana inkvizicije.
Samo veliki iikvizitor beše otkrivena lica, on sede na jedno uzvišene mesto više sudija; na njemu beše ogrtač od crne kadife.
Pokraj zida stajaše jedan sto, za kojim seđahu dvojica ljudi; u jednog bejaše lice otkriveno, a drugi imađaše obrazinu od kadive; jedan bejaše pisar inkvizicije i ogledaše svoje pero na noktima, drugi dade znak Luceru da može sesti.
U dvorani beše najveća tišina. Onaj u kadifli obrazini namignu na inkvizitora, i dva člana hermandada stupiše u sredinu dvorane, podigoše otale crn zastor, pod kojim bejaše glava, koju će slikar da slika.
Ne bejaše to osečena glava, ne, to bejaše živa glava sa svetlim očima, velikim muškim čelom, usnama, punim preziranja. Beše to najlepša glava, koju su nekada žene snivale, a od koje cy ljudi drhtali.
Vrsni mučitelj, kojemu se može y pohvalu reći da je za jedanajest godina stotinama hiljada ljudi na mučilište doveo — on beše taj, što osim drugih tajanstvenih, po čovečanstvo blagodetnih sprava, i Kaldariju izume.
Kaldarija nije ništa drugo nego veliki valjak od medi, koji se napuni uljem, pa se u njega tura čovek, što krije tajne, koje treba da su javne. Samo se glava vidi iz te sprave, i to na jedan otvor, koji gleda na inkvizicijsku dvoranu; a valjak se ne vidi, nego se na jedan mig pripale pod njim nalazeća se drva, pa ako mučenik ne odgovora na sudijska pitanja, onda mu se da još veća vatra. Ulje se zagreje, zapali i zaplamti, pa žrtva mora ili priznati ili crći.
To je kaldarija.
Glava stajaše na sred sobe, svetliljka baš nad njom; Lucero mogaše biti zadovoljan.
Žrtva gledaše divljim, junačkim očima redove svojih sudaca, skupljene obrve kazivahu najveći prkos prema njima.
Lik se dopade Luceru. Kao prvi put biće dobar.
Sad se zahori glas velikoga inkvizitora:
— Don Jajime Daviljo, kaži tvojim sudijama, kad si s Jovankom, Fernandovom šćeri, prvi put, a kad potonji put zborio?
A glava odgovori:
— Nikad je ne videh drukčije, nego iz daleka, nikad ni reči ne prozborih s njome.
— Don Jajime Daviljo, ti imaš zabranjene odnošaje sa Jovankom, kaži, kakvu ti je naklonost ukazala njezina grešna ljubav?
Divlja besnoća obuze lice junakovo pri ovim rečima, oči su mu na sudije munje sipale. Kako tada beše lep!
— Tvoje pitanje vređa onu, koju kao podanik treba da poštuješ. Ja bih bio zločinac protivu veličanstva, kad bih odgovarao na to pitanje. Kraljica je čista i prava.
Lucero htede i sad da mu snimi lice, ali ga zadrža kraj njega sedeći čovek u kadifli obrazini.
— Pričekaj malko, biće još lepši.
Inkvizitor namignu na dvojicu momaka, i oni izađoše; odmah za tim stadoše se menjati crte u mučenika, drva behu potpaljena.
— Sad pogledaj Fa presto!
Oči počeše plamteti, čeone žile naduše se, lice mu se nagrdi, a muke prvoga užasa naružiše lepe crte muške.
Dobar za drugi lik!
— Hoćeš li odgovarati na naša pitanja, Don Jajime Daviljo! začu se opet potmuli glas inkvizitorov.
— Neka mi se oseče jezik, ako ti i rečcu na pitanje odgovori!
Pa onda stegnu usne tvrdo, a polukrvavim očima gledaše preda se, gutajući svaki jauk od bolova.
Luceru se učini da će ovaj izraz lica taman pristati za treći lik.
Vatra odozdo beše sve veća.
Sa lica Daviljina padahu grdne kaplje znoja; bol i muška volja bijahu na licu njegovu divlji bojak. Na jedan put strahovito jauknu, grčevito sklopi oči, a nagrđeno lice izdiže u vis, ne bi li ga što minuo yžasan bol, ne mogaše se više uzdržati od bolova, i jaukaše koliko ga grlo donocaše.
— Sad, Fa Presto, sad pogledaj!
Sve se više i više menjaše, duša ne beše više gospodar tela, oči se strahovito prevrtahu u svojim jamama, usne mu se zapeniše i proklinjahu i nebo i zemlju.
— Ha, Fa Presto, ako ti još i ovaj lik ispadne za rukom! Sila je bolji od pređašnja tri.
Vatra bivaše sve jača.
— Hoćeš li ti, Don Jajime Daviljo odgovarati na naša pitanja?
Glava više ne odgovaraše, ne vikaše, ne micaše se, poče se smejati. Smrtni bolovi iskriviše mu usta, ona se osmehivaxy, a od toga osmeha čovek nije video nikad ništa užasnije.
Lucero hitaše s likom, to je već peti.
Čovek s obrazinom dade znak inkvizitoru, da se malo utiša vatra. Bojaše se da ne umre mučenik pre nego što bi on hteo.
Onog plamtećeg crvenila poče nestajati na licu mučenikovu, a na mesto njega dođe bleda, bolešljiva boja; od grčevitog osmehivanja pređe y najtrvđy uspavanost, izgledaše izlomljen, satrven. Lucero snimi i šesti lik.
Sad opet zapita inkvizitor:
— Hoćeš odgovarati, Don Jajime?
Ovaj na to pitanje izdiže polako lice, pregleda koliko mogaše; bledo, bez ikake boje lice oteže mu se; to nije više lice čovečije, nego kakve avetinje, koja je promolila glavu iz groba pa počinje besediti muklim, nečujnim glasom. Da strašna ugleda!
— E, Fa Presto, što stojiš a ne radiš? To će ti biti najlepša glava. Pogledaj, Fa Presto!
I glava stade beseditn, polako i isprekidane, teškim, ropćućim glasom.
— Filipe — posle sedam dana — odgo — voriću ti — tamo — gore — pred Bogom!
Oči mu se zatvoriše, usta ostaše razjapljena, glava mlitavo klonu natrag, crte mu se na licu jedna po jedna ukočiše.
— Gasite vatru! vikaše inkvizitor slugama.
— Nije li ovo zanimljiva glava? pitaše slikara čovek u obrazini, možeš se malo i odmoriti, jer je se obneznanio. Sad će oživeti, pa onda možeš nastaviti posao.
Ali se prevari, jer leventa ne bejaše pao y nesvest, već bejaše umrьo.
— Uh! povika Lucero, već je izdahnuo pri osmoj slici, i tako gubim iz špaga više od 10.000 reala!
— Budi miran, dobićeš za tih osam slika onoliko isto, koliko ti je i obećano, tešaše ga čovek u crnoj obrazini, a sad idi kući i izradi ih pažljivo i lepo.
Posle četiri dana behu slike gotove.
Lucero donese svoj posao, onako grozan, kao u istini. Filip pokloni svih osam slika svojoj ljubi...
Posle pet dana puče glas po svoj zemlji, da je kraljica Jovanka poludela...
Šesti dan skupi Filip velikaše od Kastilije, i javi im nesreću, što ga je snašla, naime da mu je dragoj ljubi Jovanci duševna bolest sve sile salomila...
Sedmog dana nazva se Filip veličanstvo, i na poveljama stajaše najpre njegovo ime pa Jovančino.
A osmog dana ležaše Filip... na mrtvačkim nosilima. Govoraše se da je otrovan.
Bog da im dušu prosti koji su pomrli!
Izvor[uredi]
1865. Vila. Godina prva, broj 6, str. 65-68.
|