Kako su radile onako su i prošle

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Bila jedna devojka pa imala maćiju, i maćija imala kćer što je dovela, pa mrzila na pastorku, tukla je i grdila od kud je god išla, patila je glađu i golotinjom da bi je samo kakogod sa sveta nestalo; al što je ona nju gore držala, to je ona sve zdravija i lepša bivala. Kad maćija vidi da joj ovako dosaditi ne može, otera je od kuće kad joj je otac nekud na put bio otišao. Ona išla ne znajući ni sama kuda, najposle zaiđe u šumi, pa tumarala tamo amo tražeći kud će da izađe, dok smotri na daleko vatru gde se svetli pa onda hajd k onoj strani od kud je vatra svetlila. Kad tamo a to mala kolebica, nepočišćena i u njoj vatra raštrkana i već se zgorela. Ona lepo uzme metlu pa počisti kolebu, vatru skloni, i još drva donese te bolju naloži pa sedne da čeka ko će doći. Kad u veče, Bože! duva vetrina, krše se drva misliš sve će iz korena izvaliti. Ona se sakrije za kolebu drkćući od strahote, al eto ti ala ide, kako dođe u kolebu, stade mirisati la reče: "Ovde ima rajska duša; izađi, rajska dušo! ne ću ti ništa." Devojka izađe, onda joj ala kaže: "Jesi li ti moju kolebu počistila i moju vatru naložila?" A ona odgovori: "Jesam." "Dobro," kaže ala, "sad me malo poišti." Devojka sedne, ala joj metne glavu na krilo i počne da je poište, kad tamo, ali glava puna crvi, pa smrdi kao buba. "Smrdi li moja glava? devojko!" zapita je ala; a ona odgovori: "Ne smrdi, majko! već miriše kao smilj." Sutradan rano polazeći ala devojci zapovedi da nahrani njenu živinu i da skuva večeru. Devojka stane mamiti živinu, kad al Bože! skupiše se eje, sovuljage, vrane, kurjaci, lisice, jazavci, tvorovi, što je god u Boga životinje, sve se skupi na hranu; devojka ih lepo nahrani, i sve se raziđe. Kad u veče opet dođe ala, zapita je jeli nahranila njenu živinu. "Jesam" kaže. Pošto je tako stajala neko vreme kod ale, rekne joj ala: "Ako hoćeš, idi kući; za to što si me lepo služila uzmi od onih sanduka koji hoćeš, pa ponesi kući." Devojka uzme najlakši sanduk, a ala je zapita za što uzima najlakši. "Znam" veli "da u njemu najmanje ima; a ja za ovo nekoliko dana nisam više ni zaslužila." I tako otide, kad dođe kući sa sandukom i otvori ga, a to u njemu sve sami dukati! Kad maćija to vidi ona odmah otera i svoju kćer da donese sanduk dukata. Njena kći naiđe na onu istu kolebu; al niti je htela vatre staknuti, ni spremiti. Kad u veče dođe ala onako isto s vetrom, zapita je: "Rajska dušo! što nisi moju vatru stakla i moju kolebu počistila?" A ona joj odgovori: "Nisam ni kod svoje kuće čistila." "Dobro, dobro," kaže ala, "a ti me malo poišti." Tek devojka zaviri u glavu, stane pljuvati: "Pi! čudna smrada! ja te bogme ne mogu poiskati." "Dobro, dobro!" opet kaže ala. – Sutradan ala opet ode a njoj zapovedi da živinu nahrani, kad devojka vidi kakva je živina, uzme batinu, pa kom nogu, kom glavu, kom krilo odbije, i tako sve rastera. Kad u veče dođe ala, zapita je jeli živina nahranjena. – "Jeste da! kakva ti je ono đavolska živina? Kakva je onako sam je i nahranila, batinom." "Dobro, dobro," kaže joj ala. Kad bude ujutru, kaže joj da ide kući: "Dosta si me" veli "služila; eto uzmi koji hoćeš od tih sanduka pa nosi kući." Devojka izbira najteži, pa odnese. Kad ga donese kući, brže i ona i maćija otvore ga da vide silno blago u onako teškom sanduku. Kad se nadvire nad sanduk, a dve guje iskoče iz njega pa jedna mater a jedna kćer za oči, te im ispiju oči. Kako su pravo radile onako su i prošle.

Izvor[uredi]

  • Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 141–143.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 156 godina.